Др (комедија у четири чина)/11
XI
ВЕЛИМИР, СЛАВКА
СЛАВКА (оде у леву собу)
ВЕЛИМИР (за то време улази и остаје код врата)
СЛАВКА: (враћа се с књигом и изненади се): О!
ВЕЛИМИР: Добар дан желим!
СЛАВКА: Откуд ви?
ВЕЛИМИР: Позвао ме је господин отац.
СЛАВКА: Мислила сам, јер иначе се ви не бисте сетили да нам дођете, тако сте се отуђили.
ВЕЛИМИР: Примам прекор и, признајем, немам чим да се браним.
СЛАВКА: Браните се немарношћу и равнодушношћу.
ВЕЛИМИР: То не!
СЛАВКА: Ви сте некада, као школски друг мога брата, тако често долазили у нашу кућу, тако сте се често дружили са мном, па бар би те младалачке успомене могле да вас придобију за нас, за нашу кућу.
ВЕЛИМИР: Верујте ми, ја се тих успомена тако радо сећам.
СЛАВКА: Знате ли ви да ја и сад чувам једно ваше љубавно писмо, које сте ми писали када сам била у трећем, а ви у шестом разреду гимназије.
ВЕЛИМИР: Та не чувајте, забога, докуменат кога се толико стидим!
СЛАВКА: Тако?!? Сад се може разумети ваша равнодушност. Ви се стидите своје љубави према мени? ВЕЛИМИР: Али не, забога! Не будите неправедни! Стидим се граматичких грешака којима, извесно, кипти то писмо. СЛАВКА: Љубав никад не води рачуна о граматичким грешкама; на против, што мање граматике, то више љубави. Уосталом, ако вас то баш толико женира, ја вам могу дати писмо да корегирате грешке.
ВЕЛИМИР: Готово.
СЛАВКА: Или, ја немам ништа против ако желите да корегирате и саме осећаје изражене у том писму.
ВЕЛИМИР: Зашто бих то чинио?
СЛАВКА: Зато што сте их ви, уствари, већ корегирали. Ви сте се тако удаљили од нас свих, ви сте тако равнодушни према свима нама... ВЕЛИМИР: Не, верујте не, то се вама само тако чини.
СЛАВКА: Напустили сте друговање са мојим братом.
ВЕЛИМИР: Он је нашао себи сасвим ново друштво, коме ја не припадам.
СЛАВКА: Напустили сте друговање са мном.
ВЕЛИМИР: Кад бисте ви знали колико бих ја био срећан кад бих се могао томе друштву вратити!
СЛАВКА: А шта вас уздржава?
ВЕЛИМИР: Живот, животне прилике; не бива увек у животу онако како човек хоће и жели.
СЛАВКА: Не разумем вас.
ВЕЛИМИР: Признајем, нисам довољно јасан. Не умем да будем јасан.
СЛАВКА: А ја бих рекла, не умете ни да будете искрени.
ВЕЛИМИР: Зар и у моју искреност сумњате?
СЛАВКА: С правом. У овој се кући нешто дешава што се крије од мене, али ја осећам да се нешто дешава. Шапуће се при затвореним вратима, воде се поверљиви разговори, од којих и ви нисте далеко. И вас тако често призива отац?
ВЕЛИМИР: Да, али ту нема ничега тајанственога. Ваш отац добија немачка или француска писма која није рад да преда доле канцеларији пре него им сазна садржину.
СЛАВКА: И ви му их читате?
ВЕЛИМИР: Ви знате да ја имам великих обавеза према њему, и дужан сам му учинити сваку услугу.
СЛАВКА (неубеђено): Можда је и тако. Па ипак, ја осећам да нисте довољно искрени.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|