Друг (Алекса Шантић)

◄

►

ДРУГ
Стеви Жакули

     Сахранисмо га...
     На новоуздигнуту хумку падали су златни увеоци што их вјетар доносаше са оближњих маслинових и смоквиних грана, а пошљедња опраштајна пјесма губила се у хладном сумраку новембарског предвечерја.
     Уском стазом гробља враћала се је поворка разних лица, само он једини, тај "јадни" Јово, стајаше још тамо над Ристином хумком као црни ступ...

     Ристо и Јово били су другови. Своје дјетињство провели су заједно. Један их је учитељ учио, а кад су дорасли за посао, родитељи их одведоше на занат код старог кундурџије Лазара.
     Године текле и они постали момци, прави момци; а ваљане руке па зарадиле себи. Они бијаху обучени у лијепо народно одијело: бијеле докољенице, плаве шалваре, црвени копаран, а на глави завратка са херцеговачким грбом.
     Момци млади па их срце потегло за ашиковањем. Обилазили махале и сокаке, а онај сокак, што је тамо на пријечкој страни испод Хума био им је најмилији. Тамо, у малој ниској кућици, расло материно злато, расло па нарасло - права севлија!... Што је цура у махали и бутум око махале, ни једна не бијаше као Мара Санчића. Ама, знаш, болан, кад се она у светац обуче у оне димије од џанфеза, па она кратка јечерма, што се упила испод оне двије груде... па онај мрки фесић са златном граном, па још кад видиш оне очи, оне велике лијепе црне очи, е болан лијепо да "звизнеш". Па и није момка било, који се у тај Марин сокак не свраћаше. А она тек мало иза каната провири па се опет сакрије. Ристо и Јово били су најсретнији. Кад би они недјељом бахнули на Марина врата, Мара чисто постане некако још љепша. Око малих уста облијеће слатки осмијех те ти изгледа да је сав златан као златни прољетни зрак кад падне на румени цвијет... Оне лијепе, мудре очи к'о да горе, па те грију. Док је друге момке само кадикад иза каната провиривала, Ристу и Јову гледала је баш онако ачик, играјући се жутом наранчом и пребацујући је из руке у руку. А кад би је они штогод и упитали она би мало оборила главу па онако полугласно одговарала би, док ни један други момак не чу из њезиних уста цигле ријечи.
     Ристо и Јово били су у Мостару од најљепших момака. Но Ристо имадијаше првенство. Ристо је био љепши, а уз то и окретан, па је знао с дјевојкама разговарати, док Јово бијаше често пута збуњен и неспретан. Па и није чудо што је Мара радије гледала Ристу него ли Јову. Кад би јој штогод Ристо проговорио, она некако засвијетли очима па сва радосна. Лијепо видиш како јој под јечермом срце удара. Јово је осјетио то; тајно у души његовој почела се рана отварати. Он се према другу показивао силом весео и расположен и завидио му је. Он је, можда, већом силом љубио Мару него Ристо, ал' ето, Ристо побјеђује, Ристо љепши, Ристо разговорнији па дјевојци прирастао за срце, баш за оно срце, које онако под уском јечермом бије...
     Свеци световали, а недјеље недјељале. Другови одлазили код лијепе Маре...
     Једном, баш на Тројичин-дан договорио се Ристо са Јовом, да се пошље подне састану пријеко у Тутиној изби, да попију по једну, па онда Мари.
     Одма пошље ручка спремио се Ристо па право гдје су су заказали. Ту нађе Јову, ал' Јово се промијенио. Пред њим букара вина, а он се мало искривио на клупи, завратка му пала, па коса замршена стрши...
     - Шта је то, Јово? - Ристо ће са уласка врата. Јово некако чудно подиже очи па промрмља...
     - Ништа, ништа. Ето преварила ме букара, па сам мало ухватио... Ти мене остави, ја данас нећу с тобом.
     - А што, болан?
     - Па видиш да заплићем језиком, па ће ми се смијати твоја Мара...
     Ове посљедње ријечи звониле су некако чудно... Ристо се трже, нешто га необично кроз срце прожма, па ће Јови:
     - А што да је моја Мара? - Ништа, болан, ништа... Ја се шалим... Деде испи једну, па ти хајде, а мене остави... вечерас ћемо се виђети.

* *

     Ристо се упутио Мари, ал' једнако му звоне оне ријечи Јовине и шта значи она промјена коју је примјетио на своме другу? Што се Јово напио данас кад он никада не бијаше пијан? Па оне ријечи "твоја Мара"... Све то доводило га је у велику забуну, доводило га је до увјерења да и Јово воли Мару. И он застаде, хотијаше се вратити Јови. "Зар једна ђевојка, па да ме растави са најмилијим другом? Не, ја иђем Јови, иђем му рећи: ако он воли Мару, нека му буде сретно, ја ћу одступити".
     Док он то мишљаше, а једно мило лице лебдијаше пред њиме. Он лијепо види џанфезли димије, уску јечерму, црне велике очи, које га тако мило гледају; он види, лијепо све види - види управо Мару, како се игра са жутом наранчом па јој на рукама звекећу сребрни белензуци. Ристи почеше ноге клецати, хоће да му душа у котлац дође. Једна врела усијана шипка простријели му срце и он се стресе. Он мора напријед, он мора видјети Мару - она мора бити његова и ничија друга па ни Јовина. И он пође даље правцем онамо, гдје се диже она стара граната смоква уз ону малу кућицу Марину.
     Светац, па оживи махала. Лијеп дан, па и старо и младо изврвљело пред авлинска врата па се разговарају.
     Ту гдје су Марина врата искупила се група момчадије па се шале и задиркивају. Зову цуру да их повири, ал' Мара затворила оба каната па их само кроз кључаоницу провирује. У то ће неко:
     - Ето Ристе! - Мара откучи један канат па брзо провири да виде варају ли је момци. Да, ту је Ристо, њезина душа њезин сан.
     Сунце почело сједати, далеко иза Хума отишло.
     Момци се почеше разилазити, све оде, само Ристо остаде. Он мора видјети Мару, мора јој све, ама све рећи па шта било. И врата се отворише, Мара се Јави.
     - А Бога ти, што си сам, ђе ти је Јово? - лагано прошапута она.
     - А што, зар ти, бона, волиш кад је ту Јово? - пребаци јој Ристо.
     - Па ја... знаш... онако те питам, што је он твој друг и што си вазда с њим.
     - Знаш шта је Маре? Јово је остао у чаршији, а ја сам ево дошао да се с тобом на само поразговорим. Ево има већ година дана како ја теби долазим и с тобом се гледам. Ја нећу да с тобом "мâтам" и да те заносим. Моја је мати остарила, она хоће да има замјену... Маре, тако ти Бога, реци ти мени право и поштено, онако од срца, бил' ти пошла за ме? Ти знаш, ја нисам човјек богат, ја само имам ове двије руке и живим од заната. Но не бој се, док сам ја жив теби ништа фалило не би. Ја те волим, заволио сам те одма из првијех дана, па сад реци, хоћеш ли бити моја?
     Мара није знала како да се нађе. Та ово је први пут како она стоји пред човјеком, који јој своју љубав изјављује. Ристине су ријечи тако слатке, пуне нечега што јој срце сагорјева. Она за час обори главу и гледаше у румени каранфил, који окреташе међу прстићима. Не зна шта ће да одговори. Оно није да она не зна одговорити, него је некако стид, па јој лијепо ударио пламен у лице...
     - Што ми бона не одговориш? - рече Ристо кад виђе да ова оклијева.
     - Ристо - једва прозбори Мара - ја имам мајку, ја њу морам питати, а што се мене тиче... Ту Мара застаде и опет преврташе каранфил и гледаше у њ.
     - А ђе ти је мати?
     - Ето је у кући, чека да ја дођем да приставимо вечеру.
     - Па добро, ти хајде матери, а ето и мене...
     Мара весело отскакута у својим сарајевским нанулама, а Ристо уз авлију:
     - Јесте ли пријатељима рази? - корачајући виче Ристо.
     - Добрим пријатељима вазда! - чу се из куће (кухиње) глас Марине матере, која затим изађе и уведе га у собу. Ристо сједе у врх собе на сећију, баш под огледало, на које се Мара огледа.
     - Знаш, Анђо, што сам дош'о? - рече Ристо, пошто зави, па запали цигару. - Ја сам се загледао у твоју Мару. Она ми је омилила и ја сам ево дош'о да те упитам хоћеш ли ми је дати и хоће ли она и је ли каил...
     Жена ломљаше прсте и не могаше у први мах да се прибере. Та шта ће сад она? Ако јој Мара оде, она остаде самохрана, јер јој је Мара јединица па је пази к'о очи. Ал' ваља момку одговорити па шта било.
     - Па Бога ти, брате, моја је Мара још луда, још је она дијете. Она не би знала твојој кући угодити нити кућом управљати.
     - Била луда не била - одговори Ристо - ја сам њу загледао, па ако сте каил а ви кажите, па нека буде сретно.
     Шта ћеш, треба тражити чару, или момку отказати или - пристати. А момак к'о златна јабука, па уз то радиша и хаирли, те жена устаде са сандука, који бијаше одма до собних врата засрт чаршафом, и оде да се с Маром разговори. Не потраја дуго а Анђа се врати:
     - Нека буде сретно! ђевојка хоће, па хоћу и ја.
     - Нек је сретно, и да Бог да! - одговори Ристо и чисто му нека зебња са срца паде.
     Пошто испише по једну кафу и утврдише да просидба буде идуће недјеље, а сватови тек на јесен, јер, вели момак, треба се опремити и кућу напунити. Ристо устаде и опрости се, а Анђа га испрати до авлинскијех врата, док Мара кроз пенџер вири па сва од радости трепти к'о лептирица.
     Весео Ристо, нешто му око срца топло, па би из свега грла пјевао. Иђе а све мисли на Мару, па му све лијепо као и Мара. И ово вече што се већ спустило над Мостаром и проређало златним звијездама, и оно плаво небо над Хумом и она брза Неретва што запљускује своје камене обале, све је то било лијепо као Мара и сад је све његово, вас је Мостар његов, јер је његова Мара.
     Кроз пријечке махале, пуним срцем, хитао је брзо а прва му је брига била да нађе Јову и да му све каже.
     Таман Ристо преко старе ћуприје, а Јово преда њ.
     - Ђе си ти, болан? - весело приступајући му рече Ристо, и удари га руком по рамену.
     - Ево ме! Знаш, ја сам ти данас мало забасао... Потег'о сам више него обично па ме, брате, ухватило.
     - Јово, тако ти бога - настави Ристо с њиме успоредо идући - да теби није штогод на ме жао остало, кад си ми онако данас преко воље одговарао и ниси хтио са мном ићи?
     - Ето ти кажем, да ме вино преварило па нисам знао ни шта говорим.
     - Е, знаш ли шта је ново?
     - Шта?
     - Ја сам ти, брате, дао ријеч. Сад сам био код Марине мајке, па ђевојка пристала, а и мати јој.
     - Е да Бог да сретно! - рече Јово и пружи руку Ристи, а под њим ноге задрхташе; глас му некако несигуран... запиње...
     - Хвала ти, брате! - одговори Ристо и другови се пољубише.
     - Јово, прстен је у идућу неђељу. Ти знаш да ми од тебе нико милији нема, па, брате, ти ћеш и предати аманет. Ја немам брата, ти си ми брат. Позваћу и остале комшије, па, у име Бога, ти пред њима па предајте аманет.
     Јово бијаше као у полусну. Он никад тако збуњен није био, он је другу вазда искрено одговарао, а сад некако нема ријечи, није јасан, заплеће. Нешто га у прсима стегло па човјек не може да говори. Он би најволио сада побјећи од Ристе, да се никад више с њиме не састане.
     - Хоћу, Ристо, ја ћу ти учинит' љубав - с муком одговори Јово а руком таре зној с чела.
     - Е хвала ти, брате, а сад лахку ноћ! Иђем кући да матери кажем...

* *

     Брзо прошли дани. Осванула недјеља, лијепа и прољетња недјеља, пуна сунца и небеског плаветнила. Просиоци се искупили код Ристине куће па пјевају. Ту је и Јово, и он се усиљава да буде весео и пјева... Обредише се здравице и просци кренуше на пут. Аманет, који бијаше завијен у црвени свилењак, носило је једно одраслије дијете. Јово је ишао напријед, а остали, два и два, за њим. На авлинска врата изврвила женскадија па им честитају: "Сретно, сретно!"
     Мати Марина са комшијама дочекала просиоце. Почеше здравице, једна по једна, а сад дође на ред да се аманет преда... Нешто се у Јови преврну; запалише му се прси па хоће да изгоре. Неки трнци са дно нога до потиљка обузимају Јову. он би тај аманет згазио, он би га бацио у највишу дубину Неретве... Мара, та лијепа Мара, његова неће бити. Тај Ристо, кога је он тако волио, сад му је мрзак, он би заједно с њим скочио у највишу јаму. И несвјесно он се диже, ступи пред икону, прекрсти се и три пут метениса па узе аманет, који му додаде дијете, и стави га пред икону, а затим се опет прекрсти и три пута метениса.
     - Сретно, сретно! - завикаше сви, па кад се обредише још једном здравицом и испише по кафу, весели просци кренуше се Ристиној кући. Јово је шутио; био је блијед као да му је неко срце ишчупао па га боли. Он више ништа нема, он је све изгубио.

* *

     Ристо прионуо за рад. Чим зора а он на посао. Што су друге калфе свршавале за два дана, он за дан и по. Хоће момак да што прије заради, да кућу спреми, да сватове угости. А мајстору мило што је таки Ристо па га боље и пази него ли друге. Уза Ристу сједио је обично Јово и радио, ал' од просидбе ту Јове нема, његово је мјесто празно. Слао и поручивао по њ мајстор, но он не долази. Забио се момак у механу па и не излази... Тешко Ристи, жао му Јове, жао му друга, жалије му га од рођеног брата... Та он погађа шта је Јови, он се сјећа оних ријечи Јовиних у Тутиној изби и сад му је све јасно. Боли га, живо га срце боли. Тражи Јову ал' њега нигдје, он се крије и неће да види Ристу. Протекла и три мјесеца а Јово не долази, он је пост'о прави бекрија и не излази из механе. Што је имао убио у главу, а сад продаје и ствари из куће, које су му иза мајке остале. Чак неки га почели називати, ваљда из сажаљења, "црни", "јадни" Јово.
     Још мјесец дана ето јесени, ето Ристиних сватова, ето пјесме и весеља. Ал' гдје је среће ту је и несреће.
     Ударила по Мостару наква "врућица". Јутрос човјек устао здрав а у вечер оборило га... Гори, бунца, а до осам дана а њега носе...
     Ристо кидисао са послом - угрио се, па му лијепо вратне жиле набрекле. Јесењи вјетар пуше кроз пенџер па га хлади, а Ристи мило, угодно му; а кад је увече кући дошао а он - на постељу. Гори као ватра; запалило се чело па све пара избија... Бунца - говори на јабану, зове, спомиње Јову, Мару, па све тако... Не прође ни осам дана а мајка закука за Ристом. Лијепо га нешто удави, па ето ти! Вас Мостар чуо за смрт Ристину, па некако чуо и Јово. Он одавна није био тријезан ал' сад знадијаше све. Ристо умро, а он се није с њиме ни опростио, а он га није ни једанпут обишао. Та помисао још већма га загуши - он поче плакати к'о малено дијете и диже се па право Ристиној кући, а кад чу нарицање Ристине мајке, он се лијепо скамени. Мати Ристина угледала Јову, па га зове да види мртвог друга. Јово пао па љуби Ристу, љуби га у чело, уста, у лице. Моли га да му опрости што се није с њиме халалио.
     Звона зазвонише и спровод крену... Тамо на Суходолинском гробљу сахранише га...
     На новоуздигнуту хумку падали су златни увеоци што их вјетар доносаше са оближњих маслинових и смоквиних грана, а пошљедња опроштајна пјесма губила се у хладном сумраку новембарског предвечерја... Уском стазом гробља враћала се поворка разних лица, само он једини, тај "јадни" Јово, стајаше још тамо над Ристином хумком као црни ступ...
     Касно је било кад се Јово са гробља повратио. Већ су по улицама почели шкиљити фењери, а на високим минаретима, који се губљаху у јесењској магли као црне уздигнуте сјенке, мујезини су довршавали своју дову - била је јација. Јово је корачао неодређено и суморно. Он се никад тако пустим осјећао није; он је мислио на Ристу, на матер Ристину и на оне двије сиротице, двије сестре Ристине. Оне су остале без заштите. Мати им грохнула, па ко ће их сада хранити? Тако Јово мишљаше, а пут га нанио баш поред врата куће Ристине... Нигдје никог, сва су врата затворена и он лагано подиже мандал, отвори врата и као сјенка ступаше преко уске авлије и стаде. У малој соби, на поду, стајао је тучани чирак а у њему лојана свијећа, која бацаше слабу свјетлост око себе, а тамо уза јастук, који бијаше уза зид прислоњен, сједи мршава старица, савила руке па се љуља и набраја. Тамо, у једној ћоши собе, у полумраку, сјеђаше Јока и Стана, сестре Ристине. Обје повезане црним јаглуком па к'о двије кукавице кукају... Јово стајаше и кроз пенџер гледаше ово сатрвено и разорено гнијездо. Ту више нема радости, нема среће, јер Ристе нема. И њега поново облише сузе. Ал' нека сретна мисао као да му паде на памет и он лагано прозбори: "Боже, дај ми снаге!" па се лагано докучи авлинских врата и нестаде га...
     Те ноћи Јово није очи склапао. Он је пресједио сам завијајући цигару по цигару. Пуна соба дима, па као да је пао облак и само се назире слаба свјетлост кандила, које је Јово те ноћи прислужио пред Светим Ђорђем својим крсним именом. Сву ноћ он је мислио на Ристу, на матер Ристину и на оне двије сиротице њезине... А чим се дан јави, он устаде па право код свога старога мајстора. Баш се мајстор курисао, наложио дагару, срче кафу и пуши, а Јово отворио врата дућанска.
     - Добро јутро, мајсторе! - па приступи и мајстора у руку...
     - Бог ти помог'о! - рече стари Лазар и зачуђено погледа у Јову.
     - Мајсторе, ја сам ти много скривио; ја сам се обрук'о и пред Богом и пред људима и пред тобом. Опрости ми, и прими ме опет да радим, да будем сретан.
     Мајстору ударише сузе, драго му што му се Јово на први пут враћа, драго му, јер се сјети и Ристе, јер је Јово друг био Ристин...
     - Од мене ти просто, рече мајстор, ја ти отварам опет своја врата, па буди паметан и ваљан.
     Јово се саже, опет га пољуби у руку и сједе на своје старо мјесто, па прихвати за чекић и рече: "Боже ти помози!"
     Мајстору срце расте, гледа у Јову, гледа у брзе Јовине руке, које тако вјешто обављају посао. Та он је толико њих на прави пут извео. Који су некад калфе биле, сад су своји мајстори, прави мајстори, па се радује што ће то и од Јове дочекати. А и јесте Јово окрен'о како треба. Нема ти ту, него чим зора а Јово за посао па све до по јацији. Човјеку дошла авиз па се чисто каје шта је радио, па хоће да надокнади изгубљене данове. Рад га чисто окријепио, дао му снаге и повратио му здравље, па момак постао уредан и лијеп. Неће вам тај више потрошити новчића забадава, него чува, брате, и завезује у девет узала... Сваки дан могао је зарадити дванаест гроша, па куд ћеш боље, може прехранити и себе и друге...
     Зарађивао Јово, а дани пролазили па се накупило... Прошла и зима, па зарудило прољеће, још неколико па ето Ђурђева-дне, а Ђурђев-дан је његово крсно име, а и у Ристиној кући. Све што се више Ђурђев-дан примицаше, Јово веселији, расположенији. Једна златна мисао разведрила му чело, к'о прољетно небо кад се разведри послије магле, па ти га је милина погледати. На Мару је заборавио сасвим. Мара прежалила Ристу, па се удала за неког сахаџију из Босне, па с њиме сретна...

* *

     Пролистала гора. Шњегови се планински растапају па ријеке набујале. Ласта цвркуће а ждралови прелијећу чак на Дунав. Замирисала кадуља и вријесак, па челе излетиле да купе мед. Виногради се окопавају, лоза набрекла, сунце грије, сјутра је Ђурђев-дан. Јово узео изун од мајстора, па се нешто успроврз'о, сад уз чаршију сад низ чаршију, купује накве ствари, требају му - сјутра му је крсно име... Дан пролази, ево вечери. Сјела мати Ристина, сјела и Јока и Стана па плачу. Пред иконом Светог Ђорђа гори кандило, тужно гори, и свјетли се као оне сузе што их ове три сиротице лију. Сјутра нема ко да прислужи свијећу, нема Ристе, па плачу.
     - Отворите! - наједанпут зачу се с авлинских врата.
     - Ко је? - истрча Јока, млађа сестра Ристина, па пита.
     - Ја сам, отвори. - И Јово ступи преко авлинског прага, па право у собу.
     - Добро вече!
     - Бог ти помог'о! - одговори мати Ристина, па бризну у виши плач. Та он, Јово, друг је њезиног Ристе, па јој се ране позлиједиле. Стана, старија сестра Ристина, побјеже у другу собу, дјевојка за удају па се крије...
     - Е, знаш - рече Јово пошље кратког ћутања - ја нисам дош'о да плачемо, него да се вечерас уочи крсног имена провеселимо. Немој тако... Него слушај. Ја сам био друг Ристин. Живили смо као два рођена брата, па хоћу и сад да му будем вјеран и прави друг. Ви немате никог, сами сте. Ево мене, ја ћу с вама, ја хоћу да замијеним Ристу, хоћу да будем ваш 'ранитељ. Ето ти имаш шћер за удају. Стана је права ђевојка, па ако хоћеш, а ако хоће и она, те је драга воља, ја је примам за жену па нека буде сретно... ја сам све удесио...
     Мати Ристина гледа у Јову, а не вјерује да је то он, не вјерује, да је то јава, она сања... На вјерује да чује тај глас... То је обмана, то су мађије и она грца, гуши се - плаче, а пред иконом Светог Ђорђа кандиоце веселије затрепта...
     Освануо Ђурђев-дан, осванула срећа матери Ристиној. Јово јој постао син; Јово јој коло у кући повео; Јово јој прислужио крсну свијећу; Јово је сада хранитељ њезин, хранитељ свију њих.
     Веселе се сватови, а весели се срце Станино; весели се небо и сунце, а тамо, још од разданка, у башчи под расцвјеталом ружом, непрестано пјева једна тица, пјева слатко и мило. То је душа Ристина слетила па захваљује другу...

Извор

Зора, 1900, бр. 11

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 100 година.