Домаћин

Домаћин Писац: Иво Ћипико

Домаћин

Кад њих двоје стигоше до речице што кроз поље вијуга, сунце је било на заходу. У бистрој води, што се на сунцу блештала, огледају се дуге сенке врбових кривих грана и искидани крајеви

рашчешљаних облака. А на снежним висовима далеких планина последњи сунчеви зраци сјаје бледом, леденом светлошћу.

Заробљени Арнаут, везаних руку позади црвеним широким појасом, пред водом паде ничице и, прилегом, халапљиво сркну неколико гуцаја, па се нагло окрете, те у страху хвата поглед српском војнику

Миливоју, који над њим стоји с пушком о рамену.

— Чега се плашиш?

— Убићеш ме!

— Не бој се... Пиј!

Арнаут се приже, и, док журно пије, његово се горње тело у брзој води оцртава и прелама.

Војник, по наређењу, води заробљеника у Призрен, јер га је војничка патрола затекла у планини са пуном пушком, мада је његово село раније било умирено и разоружано.

У први мах Миливој се љутио на њ. Ови вечити бунтовници криви су му што се из војске још кући не враћа. Али у дугом путу, у друштву Арнаута, одљутио се. Сада, смирен, загледао се у дим што се

лагано повија над кућама засеока, на брежуљку, преко границе. Из једне од тих кућа, заклоњених између голих дрвета, избише два дечака: гоне пред собом краву. Један од њих дува у свиралу. Пред

њима пас потркује, а кад спази странца, стаде и залаја.

Дечаци приђоше к води. Миливој помисли: „Чија су то деца? Биће да су браћа!” Па упита Арнаута да ли он има деце.

— Имао сам...Али ко зна шта је од њих!... —затежући одговори заробљеник.

— Рат, брате, рат нема душе! — рече Миливој за се.

Арнаут, онако пред водом, клечи. Погледа у земљу и затражи хлеба.

— Зар си гладан?

— Гладан!

Миливој седе. Скиде торбу са леђа, потражи и извади из ње комад хлеба. Арнаут маче свезаним рукама, али се махом присети, пружи главу као коњ кад му се из руке нешто даје, и зубима прихвати

хлеб. Подиже леву ногу и, придржавши хлеб на колену, поче га јести. „Мора да је јако гладан”, помисли Миливој гледајући га како халапљиво једе. И сети се своје глади, кад оно њих неколико

другова остадоше у пустој планини за два дана без залогаја. Па приђе с леђа Арануту и одреши му руке.

Арнаут, дојевши, заврти се око себе и опаса.

— Што се, човече, одметну од наших власти?... Беше ти боље остати код куће!

Арнаут, искезивши зубе, махну главом:

— Кућа!? Где ми је кућа? Растуристе нас! —говори и наузначице изврну се на земљу, лицем према небу.

Дечаци поје краву и радознало гледају у стране људе. Миливој је пратио краву погледом: загазила је у воду и весело пије; упали бокови наочиглед пуне се. Затим крава изиђе из воде, очеша леђа о

стару врбу, рикну и замаче у врбак. Миливој зажеле да пређе преко речице, да сврати у заселак.

— Еј! —јави се дечацима. — Може ли се прећи вода?

— Изуј се, па можеш! — одговори један од дечака чисто српски, и својим плавим очима мирно га погледа.

Миливој погледа на Арнаута. Мора да води о њему бригу. Да је сам, ето згоде да са дечацима пође на конак у заселак. Чисто се зажелео домаћинске куће. Не може да се одлучи, колеба се...

Уто нечији коњ трчећи упаде у младу пшеницу. Би му жао, као да је то његова зимња, лањска. „Грехота је” , помисли и јави се дечацима да сврну коња из штете.

— А јеси ли ти што код куће посејао? — упита Арнаута.

Заробљеник, не мичући се, изговори:

— Ја?!

Чу се издалека дозивање и блејање оваца. А на путањи што силази к води показа се пар волова. Гони их неки млад, стасит човек, са шубаром на глави. За њим иде жена са крчагом у руци.

Волови, навикли путу, тешко сагибајући своје претиле трупове, к води сигурно прилазе. Миливој, чим их угледа, сети се својих волова што их брат му, коморџија у војсци, одведе преко Албаније

пут мора. Причају да је злослутан тај пут. На томе путу, кажу, не зна човек кога више да пожали: људе или стоку!

Па као то море мора да чудно изгледа, када за њ причају да се не може памећу смислити? И слано је, не ваља пити! Ваљда на њему не поје стоку? Сироти волови!

Жена се над водом слеже и захвати крчагом. Миливој не може да је загледа у лице, јер је заклоњено широком марамом. Али, кад се диже, запази њену пространу кецељу живих, веселих боја. А кад

пође према засеоку, учини му се, по лакоме ходу, да је млада и витка. Хтеде да јој се јави, али се сети да јој нема шта да каже. Диже се и гледа за њом.

Жена се окрете и сачека онога младога човека са воловима. Он јој нешто каза. Жена пожури. „Сигурно је пожурила да наложи ватру и спреми вечеру”, помисли Миливој. „Срећни људи! Они су сигурни

зимње, дуге, хладне ноћи!”

Миливоја телом обиђоше млаки, лени жмарци. Протегну се и, узнемирен, коракну неколико корачаја.

...Сутон пољем пада. У своју сиву, меку светлост заклања заселак и заодева далеке планине. Однекле неодређено већ се јављају пригушени ноћни гласови, и речица својим шумом јасније се јавља.

Дечаци наложише ватру, крше суве гране и прилажу на њу. А кад се пламен весело диже у посурели ваздух, поклекоше до ње. Миливој, гледајући пламен, крши озебле прсте. Дође му да загази у воду и

да приђе к ватри. Пас у врбаку заштекта... Миливој се трже.

— Да идемо! — рече Арнауту.

— Нећу! — не мичући се одсече заробљељшк.

— Што да ме даље мучиш? Убиј ме овде!

— Не убијају се људи без потребе. Устани! —Приђе к њему и поможе му да се дигне.

Неко време, у зимњем сутону, стоје сучелице, један према другоме. Арнаут мрк, предљив, са белом капом на глави, у кратким грубим чакширама, укрућеним уз танке ноге, увезаним испод кукова,

опасан црвеним појасом, и Миливој , у пространом свом шињелу, с пушком о рамену. На његову препланулом, отвореном лицу плаве очи изгледају овлажене, из њих избија нека неодређена сета.

— Хајд'мо!

— Немој, брате! — замоли одједом Арнаут Миливоја. — Немој! Пусти ме да нађем децу, да им наложти ватру да се огреју као и они срећници тамо! Мајка им је умрла! Ко да их прикупи? Зар су они

чему криви?

— А колико их имаш?

— Петоро! —одговори Арнаут и гледа у очи Миливоја.

„Троје више од мене”, помисли Миливој.

У тај мах учини му се као да пред собом види својих двоје: гледају у њ плавим, веселим очима и пружају к њему ручице, као негда када се је доцкан у сутон с њиве кући враћао. Рука му се маче

као да ће да потражи њихове главе да их помилује.

Арнаут гледа у Миливоја и полако одмиче. Па, удаљивши се од њега неколико корачаја, нагло се окрете и потрча ка шумарку. Миливој се тргну, скиде с рамена пушку и, потрчавши, опали. Арнаут

замаче у шумарак. Миливој се устави, домаћин махне за њим руком и врати се к речици.

Затим седе на земљу, изу се и пређе преко воде. Назва бога туђој деци и, помиловавши их својом тешком руком по глави, седе између њих уз ватру.

Извори

• Иво Ћипико: Сабрана дела, Српски писци, књига IV, страна 219-223 , Просвета издавачко предузеће Србије, Београд, 1951.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.