Догађај
| Догађај Писац: Светозар Ћоровић |
- Догађај
На Велики четвртак, увече, вративши се растужен и расијан из цркве, мајстор Глиго, терзија, свратио је мало у механу. Ражалило се човјеку слушајући у цркви о страдањима Христовом, о његовим патњама и мукама, и једва се могао уздржати а да и сам не зајауче и не заплаче због суровости и немилосрдности људске. Ражалило му се и стегло га нешто у прсима од дерта велика, па није знао ни шта би друго, него да сврне у механу и да се мало поткријепи ракијом. Идући механи зарекао се био да неће попити него само три чаше, бојећи се да га пиће не ухвати и не изведе из кротости и смирености без којих се на овакав дан не може; кад је прешао механски праг дометнуо је још двије чаше, па, бива, да на сваку рану Христову дође по једна. Кашње, сједећи за асталом дометао је једну по једну, док, напошљетку, није изгубио рачун, и готово кроз плач почео молити механџију да донесе толико чаша, колико их је, отприлике, могла напунити Богомајка својим сузама, клечећи и јецајући пред крстом Христовим. И тек негдје код двадесете чаше зауставио се мајстор Глиго, прекрстио се побожно и кренуо кући, да се са својом Савком још једанпут помоли Богу и да „у посту и молитви” дочека зору, као што то једном добром и богобојажљивом Христјанину и доликује.
Ступивши на авлиска врата мајстор Глиго осјети мирис тамјана, који се разлијевао по свој кући па скиде капу и поново се прекрсти. Затим онако гологлав уљезе у собу, преклони се према икони, пред којом је горило кандиоце и обасјавало Исуса у наручју Богородичином, метаниса два-три пута и сједе на једно сандуче, испод пенџера. Тада се маши руком у њедра и извади велике, дебеле наочари, притврђене по средини концем, и натакнувши их на нос поче разгледати по соби.
— Камо ми Свето писмо? — запита Савку, која је сједила близу врата и воском шарала неколико јаја за Васкресеније. — Камо ми га? — викну јаче и пркјекорно заврти главом према њој. — Боље би и теби било да читаш Свето писмо, него ли да шараш јаја на вечерашњу вече.
Савка одгурну јаја из крила и не проговоривши ништа диже се лијено и иза иконе узе једну књижицу, стару, блиједу, воском покапану, са изломљеним корицама и разасутим листовима, па, отирући рукавом прашину са полеђине јој, предаде је мајстору.
— А што су ти руке голе, што ли су ти прси обнажене? — мрко запита мајстор, мјерећи је оштрим погледом од главе до пете. — Што то?..
— Па... радила сам... и угријала се — одговори Савка тихо, помало руменећи... — Зато.
— Одмах се покри и закопчај — одсијече мајстор набусито и окрену главу у страну, да је не гледа. — Сваку грешну помис’о треба од себе одбијати вечерас... а ти тако... Хм...
Па се почеша по носу и опет прошапта:
— Помилуј мја, Боже, по велицјеј милости твојеј и по множеству шчедрот твојих очисти безаконије моје!..
Пошто је мајсторуша спустила рукаве, закопчала кошуљу на прсима и опет сјела на своје мјесто, мајстор Глиго лагано отвори Свето писмо и, полусрнчући и полупјевајући поче читати поједине главе, једну за другом.
— Видиш ти како овђе све паметно пише — рече мајсторуши, подижући главу и покаткада прекидајући читање. — Да лежим три дана потрбушке, не бнх ни ја мог’о ништа паметније измислити. Ја...
— Ја — озбиљно потврди и мајсторуша. — Света књига!
— Свако јој слово тешко.
— Ја.
Негдје у махали залајаше вашке и одмах затим осу се сурова и опора псовка нечија. Нешто и као да пуче и зациликта алка на вратима нечијим.
— Хм — прогунђа мајстор љутито и намргоди се. — Чујеш ли шта се ради?.. Псовку ону чујеш ли?.. Брезбожни људи!.. Нашли данас да се 'сују и инаде.
Па учврсти наочаре на носу и прстом уприје у књигу.
— А видиш ли шта овђе пише? — рече. — Видиш ли? „Љубите враги вашја!”... То је, бива, кад се протолмачи, да љубимо своје душмане.
— Зар баш душмане? — као невјерујући отегну Савка. — Њих?
— Ево, брате, тако пише... Душмане своје да љубиш... Не пише овђе ни да ратујеш, ни да се крвиш, ни да се инатиш, него да љубиш душмане... Зар то није прелијепо, а?
Мајсторуша узви обрвама.
— Лијепо је и... и мало чудно — прошапта.
— Чудно?.. А шта је чудно? — љутну се мајстор и погледа је испод наочара. — Ето, на прилику, да ти овако протолмачим: ти и комшиница Луција данас сте душмани... Јесте ли?.. Јесте... Нијесте имале никаква другог посла, него сте се данас поинатиле, и да је око чега не бих ни жалио, него због тога, што ти је вратила десет зрна кахве мање.
— Није десет него и двадесет! — поправи га Савка. — Двадесет мање!
— Па добро нек’ буде и двадесет — одсијече мајстор Глиго и подиже наочаре на чело. — Ни због двадесет зрна не ваља се инатити... Ти знаш, да је у нашој махали адет да све узајмљујемо једно од другога... Узајмљујемо један другом меса, сира, брашна, кахве, петроља, зејтина, свега. Па ако си ти зајмила Луцији филџан кахве и ако ти није свако зрно вратила, зар због тога инат?... Зар зато?...
— Она никад не враћа поштено — поче упорно да се брани Савка и да се опире. — Она вазда украде помало.
Мајстор мирно отегну:
— Сведно је то... Ако украде, на њезину ће душу гријех... А твоје је да се не инатиш ни с ким, него да љубиш све душмане, па и њу...
— Иих! — пркосно отпрсну Савка и узви главом. — А ко ће мене натјерати да ја Луцију љубим?
— Наћерује те Свето Писмо.
— Свето писмо не спомиње ниђе име Луцијино — гракну Савка и сва порумени. — А ја њу никад нећу љубити... Никад!..
— Мораш љубити — одсијече мајстор жестоко, ударајући прстом по књизи. — На данашњи дан мораш љубити свакога!..
— Никад!.. Она ми је рекла да сам подшмигуша...
— Христа су убили, а он се молио за њих...
— Никад!.. Њу никад волити нећу... Јок!..
Мајстор опет завири у књигу и заклима главом.
— Ти сјутрашњи дан не би смјела дочекати ни са каквијем гријехом на души — рече — а гријех је, што си се данас инатила... Требала би још да молиш Луцију за опроштеније... То ти је дужност христијанска!..
— Ја молити за опроштење? Ја — плану Савка и пљесну рукама. — Их!
— Ти, брате, ти.
— Никад.
— Христијанска је дужност.
— Нек је хиљаду дужности, ја нећу!
Мајстор Глиго опет се почеша по носу.
— Нећеш? — отегну пјевајући.
— Нећу.
— И мени, домаћину свом, кажеш: нећу!
— Кажем и теби и свакоме.
— Ама баш мени? Мени?
— Нећу!
И Савка поче тући руком о руку и као ругати се.
Мајстор Глиго спусти књигу и подбочи се.
— Ама како смијеш ти мени то рећи? Како смијеш? — запита, а већ почео шкргутати зубима. — Мени?
— Свето pисмо не спомиње Луцију.
— Не питам те ја сад за Свето pисмо ни за Луцију, него те питам: Како ти мени смијеш рећи нећу? — откреса мајстор и искриви се мало. — Како смијеш, а?
— Смијем, јер ме гониш да јој се покорим — дочека Савка упорније и напрћи усне. — Смијем!
Мајстор одиже кажипрст у вис и попријети:
— Ако ја наредим, мораш се покорити! — викну.
— Јок!
— Мораш!
— Нећу!
Мајстор јој се примаче и нагло измахну руком. Шамар пуче.
— Хоћеш ли? — запита.
— Нећу! Нећу! Нећу!
Обадвоје се распалише, ухватише се у коштац. Мајстор ухвати Савку испод грла, па режећи и псујући, удара гдје стигне, а она вриштећи трза се и отима и, у отимању, размахне руком и загребе мајстора час по лицу, час по врату, час по рукама. И граја њихова као да чиtав комшилук разбуди. Све се усплахири, узбуни. Прва дотрча Луција са својим мужем Иваном, за њима доскака Хаџи-Ибрахим. За Хаџи-Ибрахимом дође и Осман-ага, са двоје дјеце, и стара Синџа, Ахмет-агина, са својим подсвојчетом Радом.
— Шта то радите, ако Бога знате? Шта вам је? — прва запомага Луција и полети међу њих да их развади. — Јесте ли при себи?.. Шта је?
— Иђи!.. Иђи, куго, из моје куће!.. — врисну Савка, опазивши Луцију и онако рашчерупана отрже се из мајсторових шака и стаде насред собе... Иђи!..
— Узбунили сте комшилук! — опет ће Луција, правећи се као да није ни чула Савкине ријечи. — Како вас није стид?
— Свему си ти овоме крива!.. Ти! — дочека Савка дршћући и блиједећи од бијеса. — Иђи!... Иђи из моје куће!..
— Чему сам ја крива?..
— Ти... ти... ти, куго!
Луција се наљути.
— Не зови ме кугом, јер ће брука бити! — дрекну и поче пријетити. — Нисам ја куга!
— Куууго!
— Губо! — викну и Луција и, онако крупна, кабаста, раскорачи се насред собе и држећи стиснутс шаке обје руке одиже изнад главе. — Ти си губаI
— Куго!
— Губо!
Мајстор Глиго изгребан и окрвављен, али још једнако ратоборан погледа Луцију, премијери је од главе до нога и поново се распали.
— Не смијеш ти мојој жени викати: губо, — брекну жестоко истичући се пред Савку. — Несмијеш!
— Смим!
— Не смијеш!.. Ти си губа!
— Ти си... ти си... — заџака и Иван, иза Луцијиних леђа, и рукама поче некакве чудне знакове давати. — Читава вам је кућа губава!..
И опет настаде једна голема тучњава и комешање. Опет узвици, вриска, псовке! И јаја почеше летити по соби, и папуче нечије заиграше и нануле чак. Хаџи-Ибрахима, који, мргодан и љутит, бијаше застао на вратима, удари јаје у чело и разли му се по лицу. Бијесан и разјарен утрча и он међу њих и поче чибуком млатити на све стране, ударати по свакоме. Осман-ага, видећи шта се ради, бржебоље се окрену и поче бјежати, како кашње не би морао на суду свједочити, а стара, висока Синџа стала крај врата, подигла руке у вис и само куне, куне и преклиње..
— Држи!
— Удри!
— Држи!
‘ — Кукууу!
Кроз читаву махалу одлијеже и одјекује запомагање и дрека, а читава, и онако трошна кућа тресе се, пуцка, звечи и као да стење очајнички и призивље у помоћ задњи пут, прије него што се сва сруши и обори.
Наскоро пристиже и стари, сиједи Ахмет-ага, бунован, уморен, задихан огрнут својим тешким, големим ћурком, па застаде на вратима и погледа у собу.
— Хм! — Само што прогунђа и подругљиво се осмјехну. Па лагано ступи унутра, одгурну снажно двојицу-тројицу комшија с пута и, дошавши у врх собе, скиде ћурак са себе и њиме заклони и икону и кандило, сакри их.
Завлада мрак, потпун мрак.
— Шта је то? — изненађено викну неко из гомиле и, као по команди некој, сви застадоше и све се нагло утиша. — Шта је?..
Иван Луцијин испребијан, са великом чворугом на глави и крупном модрицом на десном образу, освијести се и упали кресавицу. И сви одахнуше од чуда, опазивши Ахмет-агу, како исправљен и строг, у лаким, бијелим хаљинама, са сиједом брадом која му прекрила све прси, стоји код иконоса и чврсто држи свој ћурак.
— Шта то? — опет запита неко, а глас му већ постао мекан и болећив. — Шта је?
— Ништа — одговори Ахмет-ага мирно, гледајући их онако рашчерупане, раздрљене, окрвављеие. — Хтио сам само да заклоним икону, да вас ваш мали Исус не гледа како се крвите ноћас.
— Ааах! — дубоко уздахну мајстор Глиго, па изненађен стаде и тужно заклима главом. — Ја... Да нас Он не гледа...
И поче се обазирати по соби и тражити Свето писмо, чији су листови, подерани и искушљани били разасути по читавом ћилиму, а корице, изломљене и преполовљене, однекуда се нашле чак украј врата. Покупивши листове мајстор лагано подиже и разбијене наочаре и натаче их на нос.
— Ја — прогунђа тихо, цјеливајући књигу. — Он је овђе и запис’о: "Љубите враги вашја!”
— Не знам ја шта тамо пише, — одговори Ахмет-ага пријекорно — ама знам да му ружно захваљујете за данашњи дан...
Мајстор Глиго се окрену, сједе под пенџер и опет зовну Савку.
— А каз’о сам ти ја, — рече — и лијепо прочит’о: „Љубите враги вашја!” А то је да ти протолмачим да и Луцију треба љубити... Ја, брате... И Лу-цију!..
Ахмет-ага одиже ћурак, огрну се њиме и лагано оде из собе. За њим кренуше и остали. И сви су ишли покуњени, снуждени, оборених глава, и нико се није усудио ријечи проговорити. Једини мајстор Глиго што никако није могао ћутати и он је, још живље и одушевљеније, толмачио својој Савки Свето писмо...
Напомена
уреди- Цртица је први пут објављена у Босанској вили (27/1912, 8, 120-122; 9, 136-137) и пренесена у збирку Комшије (Сарајево, 1912).
Приповетка није идентична са истоименом приповетком која је ушла у збирку У часовима одмора (IV, 1910).
Извори
уреди- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 2, страна 330-337 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|