Дим
| Дим Писац: Лаза Костић |
Дим
Лулу пије Селим-паша,
љуби ћилибар,
уза њ љуби кауркињу,
свако по типар.
Задимио Селим-паша
нештедимице,
на прозору дим се вије
чак до гредице.
дим на стаклу тамно пише
чудновати шар,
мрке брке, мор-доламе,
дуги џевердар.
„Погле, пашо, што се дело
на врх горама? —
Мрки брци, мрко чело,
мрка донама!”
„Ваљда, чедо, помркује
какав стари брест!”
Ал' у цури све силније
зла се буди свест.
И опет се задимио
жути ћилибар,
и опет се поновио
чудновати шар.
„Зар не видиш облак црни?
Зло је по нама!
Мрко чело, мрки брци,
мрка долама.”
Селим-паша мирно пије
жути ћилибар, —
све се гушће стаклом вије
чудновати шар.
,,Леле мени, жалосници
сад је баш одја'о!”
Тек што рече, на ложници
шкрипну врата — јао! —
Шкрипну врата на дворани
шумом, шкрипетом,
међ довраци јунак стоји
с пушком запетом.
Оклоп лула, чибук црни
цев је голема,
мрко чело, мрки брци,
мрка долама.
Задимио чибук страшни
нештедимице,
на прозору дим се вије,
чак до гредице.
Буновно се дим за димом
вије кô и пре,
на прозору слике шара
од којих се мре.
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.
|