Дивљак/IX
IX
Пробудивши се раиије него обично, Љубица се диже и оде пред огледало. И нагло устукну, одступи као да се препаде сама од себе. Очи јој бијаху пожутиле, зацрвениле; капци отекли, поднадули образи поблиједили и као упали; од ноздрва до усана испријечиле се двије косе бразде; на бради избила округла модрица као након чијег ударца. Љутита, раздражена, осорна, одбаци и сапун, и четку за зубе, и пудер. Разасу све по руменкастој мраморној плочи на умиваонику, па, уздигнувши рамена, лупну вратима и упути се Јованкиној соби.
На топлој, мекој постељи, која се испријечила на средини и запремала половину собе, покривена свиленим чаршафом чије су жућкасте ресе падале по тлима, лежала је Јованка. Коса јој се разасула по уздигнутом јастуку и као да га ишарала, окитила; једна рука опустила се по чаршафу као свилом извезена грана, док је другу држала под образом који се руменио, а око сочних, напућених усана, које као да се спремале на пољубац, заигравао је блажен осмијех и дрхтећи непримјетно, као да се топио у зраци сунчаној, што се у једном сребреном млазу, излијевала на њу кроз бјеличасте, мало разгрнуте завјесе.
Погледавши је, Љубица стаде и као да се замисли. Ражали јој се... Ипак, након краће почивке, осоколи се мало, охрабри саму себе, па јој приступи и немилосно продрма за раме.
— Устај!...
Јованка се прену, пробуди. Протра очи, прокомеша голим раменима, зијевну. Затим, преврнувши се на другу страну, као да опет хтједе заспати.
— Устани! — подвикну Љубица јаче и опет је гурну. — Доста си спавала!...
— Молим? — промуца Јованка буновно, купећи се и увијајући.
— Имам да се објасним с тобом... Одмах!...
Јованка се протежући придиже, и придржавајући се за зид сједе на постељи.
— Шта има? — запита отегнуто, пребацујућа косу преко рамена.
Љубица сједе поред ње на постељу. Грицкајући нокат на малом прсту и гледајући некуд у страну, оштро запита:
— Ти ми не рече отворено воли ли те он?...
— Хихи...
Јованка се брзо сакри за чаршаф и поче се смијати.
— Кажи!
Јованка не одговори.
— Реци!...
И исправивши се, опружи обје руке према њој...
— Реци, молим те ...
— Рекла сам већ — пригушено одговори Јованка и опет се засмија. — Шта ћеш више? ...
— Лажеш!... Лажеш!... Лажеш!... цикну Љубица злобно, и тога часа учини јој се да јој на свијету нико мрскији није од Јованке. Дође јој да нападне на њу, да је дави, бије, рашчупа. — Он те не може волити!... Не може!... — избаци, отимајући јој чаршаф из рука.
Није више била она мирна, хладна, присебна Љубица. Помућене, закрвављене очи, блиједи образи који су због завјеса, — што их осјенчавале, — изгледали још блеђи, неуређена, неочешљана коса, и пригушен, полупромукао глас, одавали су потпуно једну пијану, избезумљену жену која не зна шта ради, која је потпуно на се заборавила. Јованка, погледавши је боље, препаде се и хтједе вриснути. И као бранећи се, измичући, грчевитије се ухвати за чаршаф, са жељом да се сасвим сакрије, да се огрне њиме.
— Никад он тебе волио није, нити те вољети може — отсијече Љубица жешће и раширене прсте поче јој подности под очи. — Он сада не може волити!... Не може!...
— Али шта је теби? — запита Јованка увријеђена и изненада бризну у плач. — Зар га још и сад вслиш?... Зар га нијеси заборавила?...
— Ја? ...
Тек сада као да се Љубица освијести. Отступи од постеље, заглади косу и суво избаци:
— Ја га презирем ...
— Па тражиш, зар, од мене да га презирем и ја? — отегну Јованка мекше. — Зашто?
— Недостојан је твоје љубави.
Јованка одбаци чаршаф, отра сузе, па скрсти руке на прсима и погуривши се безазлено узвикну:
— А јесам ли ја достојна њега.
— Ја сам ти причала ко је и какав је — отсијече Љубица сурово, закопчавајући хаљине — а ти ме нијеси чула.
— Зато сам чула њега, — мазно одговори Јованка и осмјехну се — а он је лијеп, лијеп!...
Љубица одиже кажипрст и рече заповједнички:
— Више га не смијеш чути ...
— Слушаћу сваки дан — одлучно одговори Јованка и узви гаравим обрвама. — Сваки дан!
— Нећеш!...
Спустивши мало глас, додаде развлачећи:
— Он те не воли ... Никако ... И ја, желећи ти добро, забрањујем ти састајање с њиме...
— Забрањујеш? ...
Јованка прасну у смијех, преви се.
— Ко мени може забранити? ... Ја нећу тутора!...
— Видићемо.
Љубица, ударивши ногом о тле, нагло изађе из собе и закључа врата.
— Не смијеш никуд ни излазити — довикну споља. — Треба те казнити као дијете!...
Јованка погледа око себе, устаде с постеље и притрчавши вратима поче лупати, ударати. Видећи да брава не попушта опет се врати и, онако гола, у самој кошуљи, поче табати по соби, тумарати као поплашена птица у кавезу. Дође јој и да виче, и да запомаже у исти мах ... Хтједе да отвори прозор, да искочи на авлију... Хитно одгурнувши завјесу, прислони чело уз стакло и погледа доље... Опази само Марију... Румена, весела, ведра напунила широку бошчу кукурузом, па залијевајући читаву авлију јасним и звонким смијехом, прегрштима га баца на све стране, међу голубове и кокоши, које са нечувеном грајом оптрчавају, узлијећу око ње. Један омален голуб спустио јој се на главу, други слетио на раме, трећи се раширио на руци којом је придржавала бошчу, па гугућу и, као хладећи је, размахују крилима, док се она све јаче и гласније смије и све живље и живље разбацује кукуруз око себе.
Јованка цикну и као да се нечег досјети. Брже отшкрину прозор, и стидљиво покривајући обнажене прси својим ружичастим рукама, позва је шапатом...
— Марија!...
— Молим?...
Отпочинувши мало, Марија погледа на прозор.
— Шта желите?...
— Немојте ићи!... Причекајте!... Послушаћете ме нешто!...
Па се брзо врати и сједе за сто. Из књиге, која јој прва дошла под руку истрже, — да изгледа потпуно тамнички, — један изгужван листић, исправи га, подреза. Затим, узевши оловку, — на мастило није хтјела ни погледати, — и не размишљајући много хитно написа.
Сад осјећам како прогоне и како се свете некоме који хоће да има своју вољу. Затворили су ме у собу данас само зато да се више не бих састајала с вама... Не мари!... Јављаћу вам се макар и овако.
Јованка.
Прочита шта је написала и сави хартију. И дође јој да се из гласа засмије ... Макар и затворили, доскочила им је ипак... Сад је сама себи изгледала некако одважнија, храбрија, јача ... Необичо задовољство обузе је што је, и нехотице, постала слична многим јунакињама из прочитаних романа. Сваку су мучили и кињили због велике и страсне љубави, па су ипак, на крају, све побјеђивале и успјевале... Зар неће овога пута побиједити и она?... Неће ли и њезин витез дотрчати да је избави? ...
Опет приступи прозору и, пажљиво се обзирући да ко не гледа, прстом домами Марију и баци јој хартију.
— Носите то господину Поповићу — рече шапатом, плашљиво гледајући како се вјетар игра са хартијом и како ковитла њоме изнад Маријине главе. — И немојте да вас опазе.
Марија поскочи, вјешто ухвати хартију и објешењачки, лукаво намигнувши, сакри је под бошчу. Климну главом у знак да је разумјела и окренувши се брзо, на пети, оде, отрча... Јованка опет погледа унаоколо, затвори прозор и поново се врати постељи...
Младен је сједио у дну баште, на трави, опкољен пашчадима и дјецом којој је правио свирале, кад се појави Марија. Зајапурена, задихана, поплашена, лако поскочи до њега и баци хартију у крило. Опет отрча.
— Шта ли је ово? — лијено запита он, па одгурнувши свирале, дохвати хартију и поче размотавати. Прочита.
— Хм — прогунђа немарно, отпрснувши. Па, узевши га између два прста, као са неком насладом, поцијепа писмо и надалеко око себе разбаца парчад, која попут снијежних пахуљица почеше лепршати и повијати се у ваздуху. Затим опет прихвати за свирале и поправи једну.
— А зар сам ја разбојник, па да забрањују некоме састајање са мном? — изненада, као досјетивши се, запита сам себе, и, протежући се, с натегом устаде. — Зар сам отрован?...
Поправи мало шешир, накриви га и пође. Ни сам није знао куда ће окренути. Два пута је застајкивао и као размишљао на коју ће страну... Напошљетку одмахну руком, окрену се и пође право према началниковој канцеларији.
Затекао га је сама. Сједио је на столици миран, безбрижан, задовољан, са заваљеном главом унатраг и пјевуцкајући разгонио колутове дима који се извијали из танке, са позлаћеним врхом, цигаре Опазивши Младена нагло се исправи, подави нсте под столицу, и на силу се правећи љубазан, избаци:
— О мило ми је ... мило ми је ... Дакле ипак ...
— Немој се, молим те, измотавати — прекиде га Младен осорно, сједајући на столицу према њему. — Ја сам дошао да се озбиљно разговоримо, ако се уопште може озбиљно разговарати с тсбом...
— Ја се, опет, необично радујем што си се и ти зажелио озбиљна разговора — дочека началник попијевајући, па и њега понуди цигаром. — Хвала Богу!...
Младен спусти шешир поред себе, заглади косу руком и не примајући цигару запита набусито:
— Зашто си забранио сестри да се састаје са мном?...
— Ја?...
Началник устаде и збуњено се поче освртати као да тражи нешто.
— И због тога је, зар, затворио као сужња у тамницу?...
— Али... — замуца началник једнако се осврћући — то...
— Не знам како бих управо назвао такав поступак — откреса Младен немилосно. — Јесмо ли Африкандери, шта ли смо? ...
Началник пође према њему, погледа га и као досјетивши се хладно одговори:
— Нико нема права да се мијеша у моје породичне ствари...
— Али ја имам права, — дочека Младен дрско и удари се по кољену — јер је то учињено ради мене...
— Свеједно ... Нијесам дужан да ти полажем рачун...
И окренувши му леђа началник оде прозору и прстом поче шарати по замагљеним стаклима.
А то Младена потпуно раздражи. Диже се са столице, коракну, и, избацивши десну ногу напријед, узвикну пријетећи:
— Нијесам ја човјек твоје врсте да је опасно са мном састајати се.
Началник не одговори.
— И ја не могу дозволити да због мене, ни кри- ва ни дужна, пати једна честита дјевојка.
Началик одиже главу и опет поче пјевуцати.
— Ја отворено захтијевам да је не мучите!... Ја...
Началник искриви главу и подругљиво се осмјехну:
— Ти захтијеваш? — запита мукло, са пуно ома- лсважавања. — Ти?...
И унијевши му се у лице отегну презриво:
— А ко си ти? ...
Младен се изви, одиже руку, измахну... Ипак, савладавши се, одступи мало, опусти руку низ бедру и јетко, пакосно откреса:
— Знаш добро ко сам, а познаћеш ме још боље!...
Па, прихвативши за штекавицу на вратима, додаде јаче:
— И кућу ћу ти разорити и ослободићу дјевојку!... Отећу је!...
Снажно залупивши вратима оде из канцеларије. Началник набра обрве, прогунђа нешто, и, запаливши нову цигару, опет се узвали на столици...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|