Два весеља/6
| ◄ II ПРИЗОР | III ПРИЗОР | ► |
III призор
(У кући Тешиној. Соба коју смо већ раније видели)
<Теша, Јелица, Милун, Станка, долазе Мата, Савка и дете>
Теша ('ода љутито): И тако са мном да се треви! Под старост да ме осрамоте! Кажу: жену ваља слушати! Али, мени се чини, да би боље учинио, да је нисам слушао. Бар у овом случају. Да сам се држао своје памети, друкчије би било, а овако? Бадава! Жена помете човека, чим се
умеша у његове послове. Сад оволика брука! Сваки ће се, разуме се, запитати: што баш Теши да лупају прозоре? Ето ти онда разне приповетке. А зашто све то? Што сам слушао — жену! Шта сад да се ради? Друга излаза нема. Ваља кидати одмах. Не дам са мојим дететом цела чаршија да испира уста! Али, сад нека само помоли ко сме зуба! Удомићу је онако, како ја хоћу! (Узима капу и одлази. Мало затим долази Јелица)
Јелица: Не знам да ли ће доћи а послала сам му поруку. Имала сам пређе муке с мајком, сад ми је опет жар! Иде као убијена. Не сме оцу на очи. Али ми је опет оца најжалије. Сиромах отац! Нити шта једе, нити пије а две су ноћи, како ока склопио није. Почела сам се и плашити: извесно нешто решава о мени. Али, шта? То је оно што ме плаши! Једва чекам да дође Милун, па да он ако нађе удесну прилику око оца, а ја ћу већ наст<ој>ати око мајке, да се ова наша ствар повољно сврши. (Улази Милун)
Јелица: Врло добро, те си се пожурио —
Милун: А како и не бих? Изгледа да су се наше ствари изненадно окренуле —
Јелица: И како изгледа: врло добро.
Милун: Па сад ја мислим да би ваљало и ми одлучно да почнемо, те да прекинемо ствар.
Јелица: Зато сам те и звала. Ја ћу већ око мајке, па ћу ти јавити шта будем учинила. Она се сирота сломила услед оног догађаја —
Милун (замишљен): Ама, ко наговори ону бекрију, да учини ону комендију? Чуо сам да је те ноћи у друштву са њиме био и Мата. Да није он? Али, то је не могуће и као зашто би то радио?
Јелица: Немамо шта ваздан размишљати! Чим ја свршим с мајком одмах ћу ти јавити, а ти онда око оца. (Улази Станка замишљена и не видећи их)
Станка: Куку мени кукавици! Шта учини од себе, детета и човека?! Шта сад да радим? Где да загрејем место? Како да поправим целу ствар?
Јелица: Мајка!
Станка (тргне се): То си ти, дете моје? Ти се не љутиш ништа на твоју мајку? (Љуби је)
Јелица: А као зашто? Шта си крива? Пало на ум неким беспосличарима да пијани нападну на нашу кућу. То се може и другом десити.
Станка: Гле! Па и ти си ту, Милуне! У овој бризи изгубила сам и вид. Не знам где ми је глава. Па шта ти радиш?
Милун: Боме, наопако!
Станка: Како то, дете моје?
Милун: Ех, газдарице! Да ме послушасте онда —
Станка: Зар сам ја знала? Зар ми је ко казао? Напослетку, ни с ким о тој ствари нисам говорила, осим с тобом. Па како је смео без узрока напасти на туђу кућу? Да није наговорен од оне? Ах, Боже! Шта да се ради? Па онда — свет!
Јелица: Па то се, мајко, може поправити —
Милун: Само кад би газдарица хтела —
Станка: Ама, како, децо? Говорите! Ја сам сасвим изгубила главу!
Милун: Није вајде... ваља рећи...
Јелица: Кад би ти мајка око оца —
Милун: А могла би газдарица —
Станка: Ама, шта, децо?
Јелица: Па да свршиш ствар!
Милун: Само кад би хтела!
Станка: Ви ме још више збуњујете! Сад су ми сасвим збркане мисли! (Улази Теша. Сви се тргну)
Теша (прилазећи им): Врло добро! Сви сте ту!
Милун: Ја знам, газда —
Јелица: Ти си љут, оче?
Станка: Тешо!
Теша (узима Милуна и Јелицу за руке): Одавна сам приметио, децо, да се вас двоје радо имате. Нећу, дакле, да кварим вашу и моју срећу. Што је Бог наумио да састави нећу ни ја да раставим.
Јелица: Оче!
Милун: Газда Тешо!
Теша: Ја не знам бољу прилику, дете моје, за тебе од Милуна. На мојим је очима одрасто, а ваљда сам за толико година имао добре прилике проценити његов рад и његово поштење. Сад ако ти, дете, ниси што противна томе (Сева очима на Станку), или ако ти није ко турио какву бубу у главу? (Пушта им руке) Обоје, дакле, реците —
Јелица: Како ти велиш, тата —
Милун: Ја сам вас, газда, увек слушао —
Теша: Е онда нек' је благословено децо! Али, од данас престајеш бити момак код мене. Узимам те за ортака у својој радњи. Фирма ће од сад гласити: Ортачка радња Теше Дућанџијћа и Зета.
Милун (потресен скида капу и прилази те га љуби у руку): Фала газда! (Тако исто и Станку) Фала газдарице! (Јелица их, такође, љуби у руке)
Станка (загрли их обоје): Децо моја! (У шај мах улази Мата, испод руке води Савку и носи штап. Левом руком држи Савкиног синчића)
Мата: Добар дан, желим! Добар дан! Али — канда је и овде неко весеље? Нека је сретно и берићетно. (Пушта Савку и дете, а узима штап у руке. Сви га зачуђено гледају)
Теша (љутито): Ама, зар ти?
Мата: Знам унапред шта си наумио рећи, драги мој газда Тешо. Газдарица је твоја љута и у завади са мојом будућом, а ти, опет, љут мало на мене. Пошто сам јуче испросио руку и прстеновао Савку а кроз који дан — ако Бог да здравља — градимо и свадбу, то као будуће прве комшије ваља да се измиримо. С тога сам ја држао, да ми као млађи, ваља први да почнемо. Напослетку, ја сам се сасвим случајно тревио у оном друштву —
Теша: Не спомињи ми то!
Мата: Ама сам са осталима џумле осуђен на три дана затвора, које сам заменуо новцем на трошкове итд. Напослетку, бацимо све у заборав (Пружа Теши руку): па да останемо ко и увек пријатељи (Рукују се), а већ моје ће бити да што више сељака из округа убудуће купује из твоје радње.
Теша (поносно): Ортачке радње: Теше Дућанџијћа и Зета —
Мата: Ама, ја кад уђо' спази' неко љубљење! Да није Милуна?
Теша: У име Божије и с благословом његовим — Милуна!
Мата (испусти штап од радости): Савка! Љуби се ти тамо с газдарицом... комшијком... а ја ћу овамо. (Загрли Милуна и љубе се)
Савка (Станки): Што је било, било!
Станка (Савки): И — не повратило се! (Љубе се)
Мата: Е ово ти је: „'Асан ага два весеља гради!" — Само, разуме се, оба весеља.
Дете: Мајка.
Мата (узима га обема рукама за главу): Шта је, мали? Ко ти је тата? Реци, душо!
Дете: Ти си тата!
Мата (радосно трља руке): Паметно неко дете! Извесно му казала мама. (Узима с<а> зида штап, наслони се на њега, па озбиљно се окрене Савки)
Мата: Припаз' де ти, Савка, на дете, да не кмечи! (У тај мах Јелица уноси послужавник и на њему поредане три чаше с вином, момак држи пуно стакло. У тај мах чује се музика, свира сватовац)
Мата (узима пуну чашу): У здравље свију нас овде који се налазимо. У здравље и наших добрих пријатеља, другова и рођака и сваком брату Србину и на путу и на суду и на свакој јуначкој работи. Ми данас градили ова „два весеља" а, да Бог да, догодине дочекали и треће. Живели наши старији, а и ми младенци са њима! (Куцају се. Вичу: Живели! Мата почиње уз помагање осталих да пева: Многаја лета! Али тако, да се његов глас највише чује. Дете почиње да плаче)
(Завеса)
и
Свршетак
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.
|