Два Хрњице и шездесет Хајдука (Јабланица)
0001 Још зорица није заб’јелела,
0002 Ни даница помолила лица,
0003 Подранио на Кладуши Мујо,
0004 Па дозивље свог брата Халила:
0005 »Ој Халиле, мој брате рођени,
0006 Хајде сиђи на подруме коњ’ма,
0007 Опреми ми мојег ђогата,
0008 А и себи малога малина.«
0009 У Халила поговора нема,
0010 Већ он спада у подруме доње.
0011 Док је Халил коње опремио,
0012 Мујо сиђе из бијеле куле,
0013 На авлији коње узјахаше,
0014 Зеленијем пољем ударише.
0015 Кад стигоше Јадики планини,
0016 Ал то иђе тридес’т Крајишника
0017 И пред њима удбински диздаре.
0018 Онда викну удбински диздаре:
0019 »Крајишници, моја браћо драга,
0020 Који год се Муја прихватио,
0021 Ја ћу њему одсијећи главу.«
0022 Мујо, Турчин, турски селам викну;
0023 Не хтједоше селам прихватити,
0024 Веће Мујо потјера ђогата,
0025 Љутит Мујо у кланце да уђе; -
0026 Не да му се ђогат натјерати.
0027 Мујо куне свог коња ђогина:
0028 »Де, ђогине, клали тебе вуци,
0029 Којега си угладао ђавла,
0030 Али вука, ал горског хајдука?«
0031 Добар ђогат у кланац скочио,
0032 На њег пуче тридест пушака
0033 И погоди на ђогату Муја,
0034 На Мују је седам грдних рана.
0035 Њему трче гојени Халиле,
0036 Он Хрњицу на седлу поправља,
0037 А за дизгин помиче ђогата,
0038 Те побјеже момак кроз јелике.
0039 Кад је био у сред Романије,
0040 Мујо цикну на ђогату своме:
0041 »Скини мене мој братац Халиле,
0042 О да ми је с миром умријети!«
0043 Халил скиде Муја под јелике,
0044 Из Муја се црна крвца лије.
0045 Онда Мујо бесједи Халилу:
0046 »Мој Халиле д’јете моје драго,
0047 Скини мени троје токе сјајне
0048 И са мене црвене чакшире,
0049 Извади ми двије пушке мале,
0050 Тек остави гаће и кошуљу
0051 Напуни ми сјајна џефердара,
0052 Прислони га мени код рамена,
0053 Да ми тице очи не копају.
0054 Води мога ђога на Крајину,
0055 Чувај, брате, моје сиротиње
0056 И Омера мог нејаког сина!«
0057 Халил свлачи, грозне сузе лије,
0058 Па он скида црвене чакшире,
0059 И Мујову посјеклицу ћорду,
0060 Пуну пушку остави Хрњици,
0061 Цвијелећи оде уз планину.
0062 Кад је био на Јадик планини,
0063 Он угледа шесет добрих друга,
0064 Тридес’т турских, тридес’т маџарскијех,
0065 Они пију на планини вино,
0066 А међ’ њима удбински диздре,
0067 Уз кољено двије харамбаше,
0068 Једно ти је хајдук Маљеница,
0069 А друго је жива жеравица.
0070 Па скочише шесет добрих друга,
0071 Око њега коло ухватише,
0072 С добрим ђогом њега раставише,
0073 Па Халилу савезаше руке.
0074 Свезаше га уз танка јелића,
0075 Док он рече жива жеравица:
0076 »О мој побро удбински диздаре,
0077 Да обучем Мујово одјело,
0078 А узашем коња Хрњичина,
0079 Гонићу га до нашег котара,
0080 Па га бану пешкеш учинити,
0081 Мени бане жежених дуката.« –
0082 »Хајде побро, како теби драго!«
0083 Кад Мујово обуче од’јело,
0084 А припаса Хрњичину ћорду,
0085 А Мујова појаха ђогина,
0086 Куд год иђе, он кроз кланце прође.
0087 Ђогат не хтје путем чавлењаком,
0088 Већ окрену трагом Хрњичиним,
0089 А гдјено је Муја оставио.
0090 Мујо јечи, сва планина звечи,
0091 На њега је коња нагонио,
0092 Па потеже Хрњичину ћорду,
0093 Да пос’јече буљук-башу Муја.
0094 Не да му се ђогат натјерати,
0095 А на свога Муја господара,
0096 Већ једнако натраг поскакива.
0097 Мујо пушку од рамена баци,
0098 По јећу пушку положио,
0099 На хајдука нишан оставио.
0100 А кад пуче пушка Хрњичина,
0101 Добро згоди живу жеравицу,
0102 Баш у чело, гдје с’ обрве вежу.
0103 Хајдук паде под коња ђогата,
0104 Под ђогата, коња Хрњичина.
0105 Видје ђогат, да је хајдук пао,
0106 Па полетје до Хрњице Муја,
0107 На Хрњицу главу наслонио.
0108 Оточио сузе од очију.
0109 Јадан Мујо грозне сузе лије:
0110 »Јао мени, ђого од мејдана,
0111 Никад тебе узјахати не ћу!«
0112 А кад чуо ђогат од мејдана,
0113 Он излетје на планину пусту,
0114 Па он врисну три до четир’ пута,
0115 Полетјеше до три горске виле,
0116 А пред њима ђогат од мејдана.
0117 Ђогат, брате, низ планину скаче,
0118 А за њиме до три горске виле,
0119 Угледаше рањена Хрњицу.
0120 Међу се су мехлем начиниле,
0121 Два га пуна лијечише дана
0122 И Хрњици ране утврдише.
0123 Тад је Мујо на ноге скочио.
0124 Па с хајдука скинуо од’јело,
0125 Сњега свлачи, а на се облачи.
0126 Кад појаха ђога од мејдана,
0127 Гони коња у Кунар планину,
0128 А све Мујо грозне сузе лије,:
0129 »Богме ми је Халил погинуо!«
0130 Кад се Мујо гори примакнуо,
0131 Док угледа свог брата Халила,
0132 Поцрнио као црна чавка,
0133 Они пију црвенику вино.
0134 Ото пије шесет добрих друга,
0135 Тридес’т турских, а тридес’т каурских.
0136 А кад их је Мујо угледао,
0137 Док му сине од бедрице ћорда:
0138 »Лако вам је моју дјецу везат,
0139 Ал вежите на ђогату гују!«
0140 Док с’ окрену три до четир’ пута,
0141 Он шездесет посијече глава.
0142 Побјеже му удбински диздаре,
0143 Достиже га на ђогату Мујо;
0144 Како га је сабљом ударио,
0145 Све му б’јеле просу жигарице.
0146 Па одјаха свог коња ђогина,
0147 А одр’јеши свог брата Халила.
0148 Кад се они винца напојише,
0149 Све су они оплакали туге,
0150 Тако сишли у малу Кладушу.
0151 Добро бјеше подранио Мујо,
0152 Па он вели свом брату Халилу:
0153 »Зови мени од Орашца Тала,
0154 Нека с тобом иђе у планину,
0155 Нек поведе четири мећаре,
0156 Нек дотјера шесет џефердара,
0157 Нек донесе великог плијена,
0158 Добар плијен, брате у планини.«
0159 Оде Халил, не рече ни р’јечи,
0160 Опљачкаше ондје њих шездесет,
0161 Леше крију у танку јелику,
0162 А само им од’јело скидају,
0163 Па стјераше у малу Кладушу,
0164 Разд’јелише ћара и шићара. –
0165 Давно било сад се спомињало,
0166 Тешко брату у ког брата нема,
0167 А калпаку на објешењаку,
0168 Доброј пушци и страшивој руци,
0169 А ђердану на тузгаву врату!
