Дванаести час/14

Четрнаеста појава

Четрнаеста појава

ДМИТАР РАДОЈЕВИЋ и ЈЕЛЕНА

ЈЕЛЕНА
(Улази забринута и седа.)
РАДОЈЕВИЋ
(спази је. Сав се узрујо. Оставља хартију на сточић)
Госпођо моја, твојих уста чар,
Твог тела један да осетим дах.
Спасена бићеш, госпо. Слуга твој
За то ти тражи само с уста сласт.
Или још мање. . .
ЈЕЛЕНА
(устаје; хоће да иде)
Срамно! Доста. Стој!
Неукаљана камо твоја част!
РАДОЈЕВИЋ
(спречава је да оде)
Још мање, мање, госпо. Руку дај,
Да је изљубим. . . меке прсте, длан.
Мишица твоја. . . То је мени рај!
О, испуни ми давно жељен сан.
Грешан сам, нећу доспети у рај,
У вечну таму послаће ме Бог;
Смилуј се, смилуј, твога ока сјај
Кад љубим биће рај живота мог.
ЈЕЛЕНА
Војводо?
РАДОЈЕВИЋ
Госпо, као верни пас
Све што си хтела испуњавах ја,
А сад те молим. . . Кад ће доћи час
Да моме труду награда се да?
ЈЕЛЕНА
Зар доби мало? Шта би још хтео!
РАДОЈЕВИЋ
С твојих усана пољубац врео.
До новца ми је најмање стало.
Твој зет би хтео твој гроб да види.
Зар не знаш, госпо, што султан вели?
И Степану се то много свиди
И зато страсно смрт твоју жели.
А ја те браним, поштујем, волим,
Ја не дам. . .
ЈЕЛЕНА
Знам све. Одлази. Вежи.
РАДОЈЕВИЋ
Пољубац један. О, ја те молим.
Образи твоји меки и свежи. . .
(Полази к њој.)
ЈЕЛЕНА
Лицемер! Дивљак! Дивљаче дрски,
Ко је писао уговор, збори.
РАДОЈЕВИЋ
Ја. Госпо, султан. . . Нека изгори!
Дај жар, спалићу уговор мрски.
ЈЕЛЕНА
Што си пристао на погодбу ту?
Да уцењујеш мене, мене?
РАДОЈЕВИЋ
Не.
Морао сам. Али сви нек мру!
И мој господар и султан нек мре!
Госпо, шта тражиш? Да уништим част,
Да по прашини твој целујем траг?
Газим, јер твоја мноме влада власт.
(Пада пред њом.)
Госпођо моја.
ЈЕЛЕНА
(иронично)
Сад си ми тек драг!
Част твоја давно већ је празан глас,
Све је прљаво сем одела твог.
А сад је и то. У прашини спас
Кад тражиш, немаш ни образа свог!
РАДОЈЕВИЋ
Госпо, због тебе. . . Зар твоје косе,
Зар топле очи, груди. . . Не, не, не!
Ја не дам, не дам да те у гроб носе,
Јер ти си моја, мој дух, мој жићот, све!
(Очајно)
Шта хоћеш?
ЈЕЛЕНА
Ћути.
РАДОЈЕВИЋ
Мач те већ чека
Да по твом врату путање шара,
Да прсне кожа фина и мека,
Да туда тече крв попут жара
Врела, црвена. . . Не, не. . . Опрости!
Ја не дам, чуј ме, та пре ће мени
Мач узрујане груди пробости
Но теби, госпо, најлепшој жени.
ЈЕЛЕНА
Ала си гадан, одвратан и млак!
Војвода један па да тако. . . Пи.
(Гади се.)
РАДОЈЕВИЋ
Војвода, госпо, биће смео, јак
Кад му ту снагу даш пољупцем ти!
Рушићу стене, дворце, Бога, храм,
Султан ће пасти преда мном у прах,
Цариград цео срушићу ја сам!
ЈЕЛЕНА
На речима си, кнеже, врло плах,
Но буди миран. Ето ти сече,
Султан пред градом баш на тебе чека.
Таман за борбу спустило се вече.
Ето ти славе.
РАДОЈЕВИЋ
Вечер пада мека.
И страшан месец стар милион лета
Већ ме крвнички заноси, опија!
Бар да што знаде, кад толико шета,
Из ноћи у ноћ да таму разбија!
Он ништа не зна. Зажарен а леден,
Благ а пакостан тако ми прија!
Мада је матор, чини ми се чедан
Из загрљаја миле жене гледан.
Тад мислим само рад љубави сија,
Али се варам, јер чаробном зраком
Многу је жену издао у срећи,
Јер често муж је увек био трећи. . .
О, о, куд поñох! . . Копреном је лаком
При месечини скривено ти лице,
А твоје руке, твоје тело, коса,
Пуне су чежње. Мене ноћ дави. . .
О, дај ми усне, на њима је роса,
Освежи моје осушене усне!
Уморне очи пуне су ми ватре,
Ја нисам тело, ја сам жар што чезне.
Спаси ме, спаси, мене љубав сатре.
ЈЕЛЕНА
Ја те се гнушам. Нећу љубав млаку.
Да залуñујем сваког јурим смело.
Лако је гвожñе савијати врело;
Ја хладно тражим, тражим вољу јаку,
Ја тражим дрскост у сваком јунаку,
Мушку хладноћу, мушку снагу, вољу.
То кад победим, тријумфујем тада
И јурим даље по љубавном пољу,
Где се јауче, моли и пада!
Одлази, јер ја преко тебе газим.
РАДОЈЕВИЋ
Гази ме, гази, ногама ме смрви.
ЈЕЛЕНА
Срамно! Да умре не проливши крв
Војвода један!
РАДОЈЕВИЋ
Ја се слави плазим!
Слава је грозна, ЧОВЕК је пронађе;
Љубав је вражја, то је пехар страсти!
Што нађе човек, то у прошлост зађе!
Љубав будућност држаће у власти,
На страну разум, војводство и части:
Човек је тварка којом влада страст!
ЈЕЛЕНА
Иди. Нећу те. Не. Борбу ја хоћу.
Роб од госпође да нешто тражи!
(Смеје се.)
Необраном се пропињем воћу;
Обрано нема за мене дражи.
РАДОЈЕВИЋ
Ти, жено, само убијаш себе:
Степан наредбу издаде мени
Да до поноћи убијем тебе.
Но живот таквој узети жени,
Дражесном створу, грешници слаткој,
Зар није грозно, свирепо, скотски?
А живот твој је у речи краткој:
»Хоћу те.«
(Шири руке, хоће да је загрпи.)
ЈЕЛЕНА
Смрт је твој нагон плотски.
У твом наручју смрт страшна спава,
Мртвачке усне твоје се леде.
Коју ће подлац твој да заведе,
Грозан, пун зиме што ужасава?
Мртвац си, гадан, а опор мирис
Кб из лешине из тебе струји.
Кад чујем твоје ледене гласе,
Мислим да храпав звук смрти хуји.
(Стреса се и полази у ходник.)
РАДОЈЕВИЋ
(бори се, па цинички)
Код твоје тело лешина буде,
Смрзнуто, бело кб снежне груде,
Уграбићу га, бежаћу с њиме.
Чуј, тад преда мном лежаћеш нага,
Из тебе биће пун задах зиме,
Преда мном твоја лежаће снага.
По укоченом замрзлом телу
Клизиће моје уснице вреле
И гришћу твоју ручицу белу
И твоје очи модре и свеле.
(Савршено цинички )
А кад отрован задахом леша
Паднем на твоје замрзле ноге,
Грдићу с клетвом богове строге,
Док се утроба моја комеша.
(Јелена хоће да бежи. Он је ухвати за руку и са крајњим зверством)
Ха. Деспотица, најлепша жена! . . .
Уз тело ћеш ми тад припијена
Трунути, жено, до гласа трубе,
Што ће позвати кад усхте ñаво
Из гроба грешне мужеве, љубе,
Да у пакао води их право.
(Јелена се отргне од њега цикнувши.)
РАДОЈЕВИЋ
(за њом; кад она већ оде)
Још ноћас, жено, мртва ћеш бити!
Поноћном страшћу кад све (доспе)
Из твог ће грла мач крв да проспе.
Страсна си, страст смрт твоју нек кити!
(Узме хартију са стола, шета. На вратима где су завесе појављују се Степан и Ратковић у разговору.)
Аха, и вас је већ понео ñаво!
(Оде брзо лево.)