Дангуба

Дангуба Писац: Иво Ћипико

Дангуба

Пун мјесец с ведра неба разлива се селом, сребри чистине, обасјава ваздух трептавим бљедилом, у којем се бјелускају млијечне капљице што се непрекидно лагано спуштају ка земљи.
Пирка хладни сјеверац, гдјекад јаче заструји, али не снаша лишће нити њиме шушка; дува већ неколико дана: све је омео и очеличио, селом је чисто као на длану.
У селу, на раскршћу, укочила се гола мурва; по податку њеном озидана су сједала каменом. Под њом, кад озелени, дању у хладовини жале се сиромашни старци, а ноћу калаши млађарија.
Упро мјесец и у њену голу крошњу, обавио је и испунио свијетлим, прозирним пахуљицама, наресио је, као да хоће да је оживе. Пода њу пао осјен, замршен, испремијешан бљеђом и тамнијом свјетлошћу.
У том осјену подбочио се Дангуба. У устима му камиш; из луле се одавно не дими, али он камиш једнако по устима премеће, удише у се ваздух и издише. Капа му и сада као и увијек сасма покрива лијево око. „То ти око и не служи!” рекао му је једном озбиљно комшија и надодао; „Метни га под квочку, може се из њега штогођ излећи!”
А оно десно, што гледа у мјесечеву свјетлост, големо је, плаво и на крајевима крваво; над њим избочио се доњи дио чела, преко којега су набрекле и испрекрштале се модре жиле.
Већ се из поља враћају тежаци, домину путем, одмахују дугим, нажуљеним рукама, журе се да уморни опочину од убојите копи. А он стоји још ондје погурен, и не може га се добро назријети. Његов танки, оплећасти осјен уплео се у онај мурвин и са голим гранама испрекрштао се у сами један заплет, па га се и не разабире између других, закучастих црта.
Не миче се, али осјећа да га глад копка и дражи, јер је већ неколико дана што се није вареним заложио; нешто је чалабркнуо, толико да јаму завали.
Никако неће да се покори ни господару ни мотици, а послуша да заради само да се прехрани, али неће да га пази господарово око, већ би хтјео слободна рада, гдје је сам себи свој.
Размишља: „И сутра освиће дан, ко зна да бог провиди за духан и крух!” Још дуго би се тјешио том надом и не би с мјеста кренуо, да није опазио да и на жупној цркви, махом, затварају капке. Испред очију нестаде и пошљедње свјетлости у селу. „Није друге, свако жив тражи лиго!” — смисли се и упути кући. Пред кућним вратима ослушкује тешке гласове што испрекидано до њега допиру и селом се разлијежу: тежаци пјевају, омамљени ватром, умором и вином.
—Пјевају од невоље! — смрси, и мјесечина трагом униђе у кућу.
— Да ми је знати гдје си досада био! — јави се из постеље сестра му усједјелица.
— На вечери, као и други људи, — одговори Дангуба мирно.
— А да, како си вриједан!...Оставила сам ти у бакрици мало пуре, поједи!
—Незачињено, а?
—Грјехота, не можеш јести наварне!
Дангуба ужеже шибицу, нађе бакрицу и, у мраку, часом поједе пуру. Вечеравши поврх запретане ватре на огњишту, стаде да нешто тражи; тражећи преврне земљани суд.
—Што тражиш? — окоси се сестра.
—Нешто духана био сам оставио овде...
—Паметан си! — мирније ће сестра. Миши однесу што гођ нађу, а да неће духан. . .'Ајде, умири се, пусти ме да спавам.
— Фала богу, проћи ћу се и без духана! „Свака ноћ чини спати!” — смрси као за се, и, прислонивши се уза зид докле мјесечева свјетлост допираше, изује се, хита у крај обућу и капу, затвори врата и, онако у мраку, завали се на кревет.
Сељаци усред копи, иза киша, једва ујагмише неколико ведрих дана. Младо и старо освитком дана расуло се по пољу и доцима. Прије но пуп избије, харно је ускопати. Село је пусто, мирно, и да није под мурвом пљешиви „Попонциј” и стара Маре, зажелео би се жива створа. Оно двоје иставило је на тлеху своју робу; данас се не задиркују, јер им је трговина различна; трпљиво ишчекују купца, макар да знаду да неће доћи. „Попонцију” је фес на глави; чуперак косе страга уредно је раздијелио, а оштре бркове сувом смоквом намазао; ушетао се поред лончића лимуна и наранџа. Маре се подрубила, смрче широким ноздрвама, плете бјечву и реди каткада своју зелен. Однекуда к њима бане Дангуба, уставио се код њих, гледа их десним оком, тапка ногама и подсмјехује се; глођући поцрњели камиш, мрмољи кроз зубе:
— И то је трговина!
„Попонциј” махом се намршти, погледа испод себе, прослиједи ходом и ни ријечи не рече.
Долазе и купе се сиромаси и кљасти да испросе који новчић.
— Данас је субота, њихов је дан, — руга се Дангуба и, држећи руке у џеповима, поносит вели: — Зашто се не науче не јести? Мени је мало млаке, осољене воде храна за цио дан.
— Долијаћеш и ти! — озуби се на њ нека грбуља, пролазећи мимо њ.
— Долијао сам ја! Једем кад имам, а не идем на туђа врата као ти...
— Женске су ти увијек криве! — једва дочека грбуља да га боцне. — Кате се теби хоће, а?
— Одерала ме лијепо, по закону, — подсмјехује се он и неће даље о томе да говори.
По подне, начелник, не могавши га гледати да селом љеншкари, пошаље га да тријеби с пута камење и да га на гомиле слаже. Пође низ поље и цијело вријеме, не журећи, диже камен по камен. Каткада с каменом у руци застане, па гледа у своју сјенку како се миче у сунчевој свјетлости, прислушкује и пиркање вјетра и о нечему као да размишља, па наново мирно, са спокојним лицем слаже камење и — креће даље...
А из оближњих винограда допиру до њега раскидани тежачки гласови и јасни звуци мотике што цикне о шкрапу или о плочу, и уморна, безнадна радничка пјесма, чежњива за нечим недостиживим. Али Дангуби је свеједно плаче ли се или се смије цио свијет. Давно је већ што живе сам о себи и што не вјерује у људске законе. Окушао је свјетовску правду, и то бијаше за њ велики догађај.
...Онога поподнева ловио је рибу у увалици испод села, кад Кате, сеоска усједјелица, на злу гласу ради свсје распуштености, стиже к њему баш онога часа кад је уловљену рибу пекао на жеравици. Понуди је да се заложи. Она узе рибицу у руку и, залажући се, сједе до њега.
Послије ручка пије једно за другим вино из тиквице, и Дангуба, намиривши се, већ се огледа гдје ће да прољеншкари по обичају, док врућина мине. И Кате осврће се наоколо да нађе згодно мјесто, па, уочивши га, води га као да је опчињен испод смокве у хлад. Смјестише се једно до другога. Дангуба убрзо закуња; она га гледа и помало пијуцка из тиквице. Куњајући, осјeћa њен поглед над собом, и неколико пута опази њену руку да се лагано вуче око његових образа, као да хоће да га милује, али лијен је да се прене и одбрани...Унеке, дјевојка се ослободи посвема и, изнебуха, обима рукама обгрли га.
— Који ти је враг! — и не отворивши очију муца постиђен Дангуба, окрете се и леже потрбушке.
— Али ти ниси мушко? — дочека Кате. И дуго се око њега мази, док га тога поподнева не освоји. Послије тога неколико пута сељаци видјеше их заједно и хтјаше Кате да га нигда од себе не пусти, да се Дангуби не досади, а досадивши му бјежагле од ње као од своје зле коби. Али Кате наједном осјети се женом и хтједе путем закона да примора Дангубу да је вјенча. Он неће о томе ни да чује; вели: — Ко зна чије је дијете, па да се ја одречем себе и мога мира ради ње! — Кате пако зна своју: Дангуба има нешто свога, па, родивши дијете, тужи га суду, а суд досуди храну дјетету и њој одштету, те оно мало што имађаше однесоше му, како он ваљаше „на правди бога, да с његовим подмире сеоску дрољу”. То је био први и пошљедњи пут у животу што га је жена послужила, па ето и тај се десио у зао час!
... Дангуба је на то већ заборавио, и сада, на топломе сунцу што га тако угодно загриј ева, чисто ужива. Не слуша господареву окоситу заповјед, ни сељачка боцкања. Мисли, што му се споро у глави замећу, остају с њиме; њима се обикао и приљубио се уза њих, а те мисли нијесу него свагдашње чедне жеље да заслужи слободним, лаким радом комад круха и карту духана. Па, ако му срећом нешто претече, сутра неће требати да ради, него ће се лијено вући селом, зауставиће се под мурвом, одбацујући модрушасте димове и премећући се с ноге на ногу; дуго и дуго разгледаће сеоску чељад што брижна за послом жури. Па још ако дође брусач са колицима, онај што цио дан ради и пије, увијек црвен и мамуран, пратиће десним оком уре и уре коло у вртњи и оне искрице што се одбију свакога часа од оштрице испод бруса и живо врцају. . .
То су његове вруће жеље.
Њему није драго омркнути у пољу, па стога пожури да прво запада сунца очисти пут. И онако почео је јуче дувати вјетар и помало облачи се. Иде напријед, а за сваких неколико корачаја као обезумљен у нешто се загледа. Тако наједном застаде насред пута испред затресених грана, гледа у осјен облака што га вјетар на махове путем и по пољу гони, док му суну нешто у главу, остави посао и крене равно к селу. А у ходу пред њим сјене, уз хуку и звиждук вјетра, око голих телеграфских стубова брже лете, не стижући се, преко тврда, још необрађена поља...
На раскршћу, код цркве Светога тројства, није се прекрстио. — Зар се никада и не крсти? — погдјекада међу собом говоре сељаци. — Биће да му је тешко руку да дигне!
...Сутра, у недјељу, пред велику мису, Дангуба са добивеним новцима покуша срећу на игру „под ногу”. Испод села у заклоници, кријући се од сеоске ронде, сакупило се њих неколичак око њега. Дангуба заврти, једнако с набивеном капом над лијевим оком, лупне цијелом стопом, згрчи се и чека док се сви намире и један зовне. Сви ућуте, само се чује звека новца што на земљу пада. Помњиво загледа око ноге да се откуда не назре крај новчића. Неко најпошље зовне. Он полако вуче ногу натраг и вели мирно: „Стани, моје је!” и онај час подигне капу с лијевог ока; оно зажмири као невикло свјетлости, а друго разрогачи. Данас је добио, па већ смишља како ће неколико дана код мора прољеншкарити. Купује те вечери потребито за сутра: турицу дувана, шибица, комад круха и добру скленицу вина. Приреди тршчицу, измјени сагњиле струне, очисти удице, па, док дан освоји, спусти се к мору у дражицу.
А дан угодио, као љети ведро. Срета сељаке и пролази мимо њих и мимо необрађена поља, не хаје ни за што: он зна гдје ће тамо гдје нема тежака што се цио дан замарају око нехарне земље.
Шљегавши у дражицу, свуче јакету, омота у њу скленицу, духан и крух, па стави под смокву. Чучећи преврће влажно камење и прстима мијеша црницу да извуче црвића. Ископане полаже с помњом у комад суве тиквице на лажину, па, кад их је ископао подоста, смјести се на страну дражице, докле сунце још није допрло, надије све удице, завитла и баци подаље у море.
Пушећи, трпељиво ишчекује да у дну затегне, и непомично једнако гледа у море. Рибице с реда се мешају и која, лакома, најпослије превари се и загуна. Тада он свом снагом истегне, уловљеној риби загризе главу и положи у тикву гдје су црвићи. Часом гледа како се надижу њене црвене пераје: нагло дрхтећи надижу се и спуштају, жељне свога чистога мора.
— Присјело ти, а! — каже сваки пут кад оћути да је у дну риба загуцала.
Међутим, сунце се примиче к њему све ближе и ближе; већ је дохватило преко половине увале, па се пред њим море сјаји и трепери, и свјетлост га подражује.
—Доста је за ручак, — рече наглас, омота туњу око трстике, узме рибу и упути се ка смокви гдје је храну оставио.
Полако, као има времена, прикупи суварака и наложи. Дим се зауставља у мирноме ваздуху, тек га, се у плаветнилу распознаје, и са пламеном губи се у жаркој свјетлости дана.
Дангуба баци два зрна соли на рибу и метне је на жеравицу. Махом осјети се мирис што јаче cjeћa на морску свјежину, и он, одложивши лулу, залаже се онако редом како се која испече. Не појевши ни трећи дио хране и напивши се само једном, већ је сит. Његови оброци умјерени су, јер се томе од малена научио. Док дрруча, запуши лулу. Овако ситу, у самоћи, у присјенци, за њ је врхунац среће: не осјeћa ни страсти ни чежња, ништа га не дражи, па кад га у селу неко докара ради псовки, увијек смишљено одговори: „С вама се не може бити миран! Кад сам сам, и радим и богу се молим!” .
И сада се спустио мир на његово биће и душа, упокојена, заборавља на село, као утапа се у топлини и ведрини дана; регби да је и она дио тога дана када се здраво и беспослено предаје слаткој природној безбризи. Лијено погледа уоколо, а кад поглед заустави на силесију мрави што пред њим за послом журе се, вукући за собом тешка бремена, уозбиљивши се рече наглас:
—Баш су лакоми и дрпе се као и људи, као да неће никада погинути!
У оваком благом, лијеном стању куња, и није се ни осврнуо кад је изнад себе осјетио човјечији ход. Мишљаше да ће га чељад мимоићи не угледавши га, па неће требати да се јавља. Али момче што се с врха журијаше спази га и упита за козу. Вели:
— Истргла вријес, па негдје побјеже, бојим се штете! Јеси ли је видио?
— Нијесам! — једва изусти Дангуба.
— Овај час је била, — говори момче и брижан за њом гледа уоколо. — Ти пландујеш, — завиди му момче. — Лако за те: гдје пт глава, ту и храна, а ја се истргох од рада! .
Дангуба слуша и, затворених очију, подсмјехива се па лијено вели:
— Ала сте ви сви једнаци! Ко вам је узрочан што не знате да у О ч е н а ш у говори: „Дај нам га и данас!“? А ви хоћете да уштедите од залогаја и истргосте се од рада, као да знате што вас сутра чека! — па извади лулу и дода живље: — Будало, гледај ону рибу ондје у тикви; кад је најслађе загуцала, тада јој и присјело!... Ха, сада знаш!
Младић га не слуша, већ брижан за козом гледа уоколо, и, не поздравивши се, оде.
Дангуба остаде сам куњајући. А сунце осваја, свугдје док око допире свјетлост и жар; увукло се у доце и драге, чисто прожига..... Али, као кришом, у тишини, из даљега, морска пучина набире се, јежури и јаче модри. Лахор заструји, заћарлија одвојено, одјелито, и махом море се буди, оживљује... Свјежи маестрал домало сасу околишем, зажамори живо и поче да плачка суре хриди...
Дангуба, прокуњавши, дохвати трстику, надије и завитла у сунце. Олово тек што пљусне, нагло тоне у дубину. Он га прати погледом и — чека... А маестрал још јаче осваја, те блажи обасјану и угријану земљу. У пуноме сјају трепери плаветнило мора и земље, и свугдје оно допире и испуњава свјежину јарким дахом живота: и поточине, и драге, и гудуре прекоморских брдина што се одбљескују у јасној модрушастој боји.. .
У дну доље туцају рибе, увијек гладне— јагме се, а он не хаје — сит је! Нигдје докле гођ око топире ни брда, ни птице, нити се чује људскога ни живога гласа — само његова мирна прилика стоји на хриди пред немирним, разбуђеним морем што се надимље, одбљескује и кркочи око испраних шкрапа, као да у себи носи сијасет живота... А он се нада њ наднио, као да разумије вјечити шум и као да је одувијеке ту, на тој хриди. И не мисли већ ни на село ни на себе. Лијено чувство пријегора и нехаја упокојује се и стапа у хармонији свјетлости и шума. Осјећа благост и покој, и овога часа заборавља на потребе и невоље живота . .. Мршава рука дршће кад у дну риба боље затегне. И како се савија танка трстика, тако се у мору љуљушка његова изломљена сјенка. Он гледа у њу својим модрим, десним оком, и на њу се, и нехотице, благо подсмјехује.
СТАРИЦА
Пароброд се отиснуо од краја, окренуо и изишао из спљетске луке; с његове палубе, по своме обичају, посматрам околину и обалу поред које плови. И макар да сам више пута имао пригоду да се науживам тих видика, ипак увијек, с једнаком слатком меланхолијом, прати ми око мрке чемпресе сустјепанскога гробља, и гледам његову високу обалу и, испод ње, дубоко, тајанствено море — и сјећам се себе и својих ђачких дана. Ту море увијек жамори, а подаље, у увалицама, мирује и вуче испрано, бијело жало, а чисто ме у души нешто стеже када гледам у та засјенута затишја, откуда пуца поглед на широку немирну пучину... А пароброд одмиче и за собом оставља увалице, рате, шкоље и шкрапе, увијене у загасито плаветнило разних нијанса, па када стиже поред црквице, узидане у голу камену, што је закриљује самац бор и, једнако над њом жамори своју пјесму, као благи одјек пучине, чељад се по обичају крсти, али ја не дижем руке; чему? Ја сам још прије у себи осјетио сву милину слободне, скрушене душе.... Па ето и пошљедњега Мрљановога рата, и преда мном отвара се Каштелански продор, продор мога завичаја, и тада, на догледу витког звоника, моја је мисао живља и постепенце избијају јачи осјећаји из дјетињег доба. И поглед бјежи на суре висове и густе, мрке дубраве, па тако свесрдно занесен и не осјетих да се с пучине постепенце губи, јака, треперећа сунчева свјетлост и да се с источне стране гомилају облаци.
— Невера ће! — чујем иза себе нечији глас.
Окренувши се, опазим познату ми старицу, мајку једнога мога школскога друга.
—Познала сам вас одмах, али вас нијесам хтјела сметати...
Одмах се сјетих да ће ме бити старица потражила да јој што причам о сину јој, чиновнику у једном прихорском граду. Она сигурно мишљаше, пошто сам био његов добар друг, да морам о њему што знати. А варала се, јер ми већ давно не бијасмо заједно, па тако охладњесмо један према другоме.
— Ни мени не пише већ дуго, — одговори ми она кад јој рекох да немам од њега гласа. — Не пише ми, — понови па се као сјети и порече се: — Лажем вам, писао ми је једном, — продужи старица очито бистрије, као да хоће да га одбрани од нечије подвале, — писао ми је кад сам била болесна... И питао ме је у писму је ли ми што потреба. .. Сигурно био би се сјетио своје мајке! — Ућута часом, па, осмјехнувши се љупко, дјетињски, и, погледавши ме весело у очи, продужи: — Знате што сам му одговорила? Писала сам му да мени ништа не треба, да сам се ја научила трпјети, само нека њему и дјеци му достаје... Ах, ето, исто сјетио се своје мајке!
Старичино лице, причајући, чисто доби благ израз, израз задовољства, и мој се љубопитни поглед сукоби с њеним упокојеним. Дође ми на памет њен удовачки живот...
Иза мужевље смрти бјеше јој остао на бризи тај син. Да њега и себе прехрани, одлучи се да служи по кућама, па послије, нешто приштедјевши, поче да у граду купује женски ситнеж: конца, игала, наранача и других кућних ситнарија, и то ношаше на леђима у своје село да препродаје. Тиме она бјеше сина одгојила и на науке га дала. Испрвице ње идеал бијаше да га запопи; мислила је: биће чашћен од свога стада као и други попови, помоћи ће себе и своје, и, смијући се, надодала би: За њих је и овај и онај свијет!
Али син се у најљепши час, кад га је, тако рекући, већ гледала на олтару, успротиви њеној вољи, и, распопивши се својевољно, уписа се на свеучилиште. Отада мајци бијаше још горе: гладни зимњи и дуги, уморни љетњи дани, када се из града враћаше ка својом ситном робом, не окусивши преко цијелога дана ни залогаја, а вечеравши тек осољено дивље зеље и ноћи бесане, угрожене мишљу да јој син оскудијева у непознатом, туђем свијету. А кад се прве године повратио са свеучилишта, чисто задивљено га посматраше: бијаше се посвема погосподио, а само би се каткад снуждила, опазивши да је блеђи у лицу но обично. „Биће од великих студија”, помислила би, настојећи тако да се отресе од свакојаких сумња које би јој се кзнебуха наметале. И тада би га питала бољом храном и настојала би да га и у најситнијим стварима задовољи. А син као да се не брињаше за оскудицу и невољу; сваке године преко распуста долажаше у село, све то углађенији и господскији. Доврши своје професорске науке три године послије прописанога рока. Па тек што је добио службу, ожени се, изговарајући се да то не би још био урадио кад би био могао у гостионицама добити све оне угодности на које се био научио у великом граду, и, окућивши се, заборави своје родно мјесто.
— Стићи ће нас невера, — јави се стара, само да заметне разговор, и погледа у облак што је, гоњен вјетром, прама нама долазио. Зачас и удар вјетра зафијуче преко димњака и кроз конопе катарака; пучина се најежила и тамније помодрила, пароброд јаче шкрипи, а по мору, нагањајуће се, сенке облака хитрије јуре, не могући никако да се стигну.
— Шест је година што га нијесам видјела, а десет је пуних што није у село долазио, — слушам у олуји меки звук старичина гласа. — Пошла би' га опет наћи, али не знам би ли му жени било мило видјети ме... Па опет нема веће зараде као прије... А је ли те, — осмехнувши се на ме, рече живље, — било би добро да се за њ што нађе иза моје смрти! Ма само да ми га је видјети! — закључи и, побојавши се кише, обазираше се уоколо да се негде заклони.
А било је и вријеме, јер над пучином и копном паде рани јесењи сутон, врхови посурише, а у дубравама већ је мрак; куће и дрвета уздуж обале поред које пловимо мркије се огледају у немирној води. Погледавши још једном уоколо, чисто незадовољан пођох у друго мјесто да се од кише заклоним. Унутра нађох три позната ми богата трговца, једнога попа и два странца, по изгледу сигурно трговачка путника. Сви ћутимо ишчекујући да олуја почне, па да брзо одуши. И не чекасмо дуго. По палуби зачу се падање кише, па затим нагао пљусак. Уто, испред јаче олује, низа стубе силази старица; погнула се, а пред собом носи пуну кошарицу ситне рибе. Заустави се на улазу, па, полажући на тле своју кошарицу, рече, као да се хоће ради нечега да оправда:
— Дошла сам доље да ми ово робе не покисне...
Нико јој не одговори; сви се, слушајући олују, забавише својим мислима; само онај свештеник у по гласа моли свој „официј”.
Домало и пљусак попусти, а к нама сиђе капетан да наплати пријевоз. Пред њим објашњују се она три трговца, свештеник, два странца и ја: сви имамо попуст, бива плаћамо треће мјесто за друго, и то своје право истичемо пуним гласом. Дође на ред и старица. Разријеши узао на једном крају од мараме, извади новац и плати потпуно, а чудо ми што се не тужи. Капетан погледа у новац, па на кошарицу, и вели јој:
— Још двадесет пара за робу.
Старица ћутећи плати и то.
Уто близу смо луке, а и олуја попушта. Капетан узлази уза стубе, а ми за њим. Старица се из уљудности одмакне, пустивши господу испред себе; ја учиних исто. Оставши часом сам са старицом, речем јој:
— Није право да ви сами, испред свих нас, платисте потпуно пријевоз!
— Е, што ћете? — одговори она. — Немам ја полакшице, а таки је закон! — Па с интересом упита ме: — Је ли те, и мој син Марко, да је овдје, имао би полакшицу као остала господа? — и чисто матерински осмјехну се на ме, његова бившега друга.

Напомене

• Приповетка је први пут штампана под насловом "Блека", Нада, VI, Сарајево, 1900.; са изменама у збирци "Крај мора" М. Срп.., књ. 4 Дубровник 1911.

Извори

• Иво Ћипико: Целокупна дела, књига 1, страна 159-178 , Народна просвета, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.