Грех за грех (драма у једном чину)/1
I
ЈОВАН, КАТАРИНА
КАТАРИНА (При дизању завесе, она седи крај прозора и чита књигу коју склапа, Кад Јован уђе на задња врата, устаје и иде му у сусрет): Је си ли прошао мало?
ЈОВАН (Додајући јој штап и шешир): Та... прошао.
КАТАРИНА (Оставља примљене ствари): Ниси ли свраћао до Нине?
ЈОВАН (Брише чело марамом): Нисам.
КАТАРИНА: Зар прошао онуда, па ниси свратио?
ЈОВАН: Не, нисам ни пролазио онуда. Ићи ћу данас по подне мало к њој. (Седне да се одмори). Нисмо је видели од прекјуче. Је ли долазио поштар?
КАТАРИНА (Одлази столу, узииа отуд једно писмо и даје му): Имаш само неку свадбену позивницу из унутрашњости.
ЈОВАН (Отвара и чита, па јој је немарно враћа): Један мој пријатељ... Ух, тако је топло данас...
КАТАРИНА: Ниси ни Николу виђао?
ЈОВАН: Нисам... њега нисам видео већ неколико дана.
КАТАРИНА (Седајући): Не изгледа ли теби као да је Никола нешто невесео у последње време?
ЈОВАН: Не, ја ништа не примећујем.
КАТАРИНА: Онако, као да је забринут, изгледа ми и расејан.
ЈОВАН: Мени не изгледа... учинило ти се можда.
КАТАРИНА: Можда.
ЈОВАН: Од је увек једнак, он се не мења; није он од ових младих људи који су сваки час друкчији. Ето према Нини, какав је био првог дана, добар и пажљив, такав је и данас.
КАТАРИНА: То је истина.
ЈОВАН: Па према теби, према мени и... уопште, озбиљан.
КАТАРИНА: И ипак нежан.
ЈОВАН: Нарочито према Нини. Ја мислим да ти се она није могла никад пожалити за ове две године.
КАТАРИНА: На против, увек ми се само хвалила.
ЈОВАН: Видиш, видиш, како на крају крајева ја имам право...
КАТАРИНА: Имаш право? Какво право имаш, ја те не разумем.
ЈОВАН: Па... није тако давно било те да заборавиш, пре две године.
КАТАРИНА: Хоћеш да кажеш кад је Никола просио Нину?
ЈОВАН: Да.
КАТАРИНА: Па?
ЈОВАН: Па ти си била противна, зар ниси?
КАТАРИНА: Ја сам само замерала што је Никола мало старији.
ЈОВАН: Ех, старији, по чему је старији?
КАТАРИНА: Та, није стар, он је млад човек, не кажем да је стар, али... према њој... према Нини.
ЈОВАН: Па и према њој?
КАТАРИНА: Њој је било деветнаест, а њему четрдесет кад су се узели.
ЈОВАН: Но, па? То је најбоље доба, зрео човек, човек који озбиљно разуме брак. Зато су и срећни... шта, зар нису срећни?
КАТАРИНА: Ко каже да нису?!
ЈОВАН: А ко зна како би све било да ју је узео какав лакомишљењак, који би се понашао необично и детињасто.
КАТАРИНА: Та... то јесте...
ЈОВАН: Међутим, ти си баш наваљивала да је дамо за оног... та за оног, како се зове... који ти је толико био прирастао за срце.
КАТАРИНА: То јест, али... волела га је... Нина га је волела и то ми се исповедила. Мајка сам, морала сам је заступати пред тобом.
ЈОВАН: Детињарије!
КАТАРИНА: Заклињала ми се да га воли, да ће једино за њега поћи.
ЈОВАН: А ти си јој веровала!
КАТАРИНА: А зашто јој не бих веровала! Наша Нина није била тако васпитана да би јој чак и осећаји били неискрени.
ЈОВАН: Па, ипак, видиш, заборавила је сад све те заклетве.
КАТАРИНА: Послушала те је, морала те је послушати, а сад већ и време је учинило своје. То је све сад само прошлост, девојачка прошлост.
ЈОВАН: Но, па! Девојаштву би недостајао један накит, један украс, када би прошло без љубави, без уздаха и без заклетава. Ви, мајке, томе поклањате пажње.
КАТАРИНА: А ви, оцеви?
ЈОВАН: Ми... ми знамо да су то детињарије преко којих треба прећи; детињарије које ће се ускоро затим: назвати „лепом девојачком прошлошћу”, детињарије које... које... но, које не чине брак, не дају јемства за брачну срећу.
КАТАРИНА (Врти гдавом).
ЈОВАН: То тек ваљда нећеш порицати. Ти би онда порицала и Нинину срећу, а реци, зар она није срећна?... Уосталом, како смо ми то ушли у овакав раз говор, још мало па да расправљамо о брачној срећи а ја сам само мало свратио да се одморим и да попијем једну чашу свеже воде. Ето, то сам чак и заборавио; дај ми ако је хладна.
КАТАРИНА: (Сипајући из боце). Тек што је донета. (Служећи га). А где ћеш сад?
ЈОВАН: Идем до Нине.
КАТАРИНА: Рекао си: после подне ћеш.
ЈОВАН: Та... разговарали смо много о њој, па сам се ужелео да је видим. (Узима шешир и штап).
КАТАРИНА (Чистећи му марамом шешир): Реци јој нека дође мало пред вече с Николом. Од прекјуче је нисам видела.
ЈОВАН (Хоће да пође): Нећу се забављати, вратићу се право овамо.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|