Горски цар/XXI
XXI
Трећи је месец како се Ђурица настанио у Београду. Кад је приспео у град, никоме се није обраћао за обавештења, никоме није поверавао своје тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати. Па као што ’но курјак, кога потерају са свих страна, тражи најгушћу шуму и завлачи се у непролазне гудуре, тако је и он, неким неодређеним нагоном самоодржања, изабрао себи станиште, усамљено, склоњено и поуздано... завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја...
Живео је као што живи звер, која свакога тренутка очекује громовито халакање потере. Дању се спавало а ноћу живело. И живот је тај био необичан. Најпре није смео ни главе помолити из собе. Станка је излазила и набављала најпрече потребе. После се упозна са Тимом Банаћанином, који је становао у суседству. Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки необични гости: и они су се, како изгледа, показивали само ноћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе и јазбине. У овом друштву се радозналост сматрала за велики преступ: живи како знаш, нико те неће питати ко си, ни откуда си. Сваки је имао довољно узрока да скрива своје стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом.
Ђурицу су знали само по имену, разуме се лажном, које му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње. О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових познаника могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога високога младића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство. И напослетку, другови су се ревносно чували. Дознавали су из раније за намере полициске, па су се сложно старали да их осујете. Ако је за ту сврху требало новаца, давали су сви радо. И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна. И то му је донело лепа уважења у друштву.
Једаред Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у једно исто време, одвајају у засебну собу, откуда се више не враћају те вечери. И он им се придружи.
Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек сеђаху три младе женске, здраве и примамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у његову срескоме месту. У његову затвореничком животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те он не пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, веома необичном друштву. Упозна се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица. Он није жалио новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству. Пило се и веселило свако вече...
Смркло се. Ђурица се провлачи поред сниских кровињара, завејаних снегом; грчи се под натисцима хладна ветра, који скида с кровова снежну прашину и засипље њоме другу страну улице. Пажљиво и опрезно корача момак, бојећи се и презајући од свакога звука, од сваке људске појаве на улици. Журно улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, заборавља на страх и загрева се јаким пићем.
— Хо, младићу, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!.. Они твоји већ почели тамо.
— Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од овога.
— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику. А јес’ чуо за нашега Панту?
— Јок. Шта је било.
— Ништ’. Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији. Хо мај... како се ова младеж не чува!
— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац.
— Та оно није да нисам, знаш... али чувам се.
— Баш ови старци... — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке.
— Ето га сад. Та ко каже да смо ми крилати!
Кад се друштво заговори, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило.
— Мацо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе.
Једна плавојка, мало погурена, јасних и светлих очију, жива и страсна израза, устаде иза стола и пође насусрет Ђурици.
— Где си, Мишо; камо се ? — рече она, спуштајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње.
Ђурица се свакад збуњиваше од ових нежних белих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже своје осећање и чуђење.
Седнувши на столицу и посадивши је поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за образе, поглади јој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа...
— Ала мирише! — рече после дужега ћутања.
— Шта? — насмеја се она.
— Коса... и сва миришеш... Како то?
— А зар ваше девојке не миришу?
— Зној удара од њих. Ал’ оне раде, а ви господујете.
— Зар смо ми господа?
— Ја што сте?... Варошке...
— Лизо — викну она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке ударају на зној... ха... ха...
— Пријатан мирис...
Ђурици би криво што тако рђаво протумачише његов израз, и још више што тако оштро исмеваху његове сељанке, чија му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори:
— Оне раде тешке послове, па не могу мирисати као ви, што само седите и намештате се за нас људе.
Без сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за овакову грубост, али их уздржа његова оштра збиља, иза које су опажале да сева нешто тајанствено и опасно. Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије.
Ђурица је свако вече, частећи своју пријатељицу, трошио по неколико динара, те је могао израчунати, ако непрестано стане овако трошити, да му неће дотрајати новаца. Али се он још није за то бринуо. Занимала га је у великој мери ова новина и ове, како њему изгледаху, господске околности, па им се предао сав, не бринући се о крају свега тога.
— Море, докле ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим неколико чаша. — Што ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно..
— Одистине, зар би ти живела са мном?
— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши. А имаш ли ти новаца да живимо лепо ?... Ја нисам научила да радим.
— Лако је за новац. Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју? А ја бих ти долазио сваки други трећи дан.
— Зар не би и ти могао живети у вароши?
— Не могу. Треба да зарађујем.
— Пристала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо.
Ђурица је у почетку стављао питања више из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се изненађен и зачуђен.
...Овака варошка, згодна као молована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!... Како ли би то изгледало ? Намести је он, рецимо, код... где би то могло ?... све једно, Новица би јој нашао згодно место, он зна сваку кућу. Па тако... он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао... А Станка? Тхе, па ништа! Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли... Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју...
— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати. Дотле ћемо све ’вако заједно... Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш...
— Ево руке! — одговори она, па му се усхићена и весела баци на груди.
А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање. Онамо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он мислио...). А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, да се наужива и провесели... Дивна ли живота!...
»...Али ко зна... дуго је још до пролећа. Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум је пред очима свакога дана!...«
Тако му пролажаху дани, дуги, досадни, тешки...
Једаред га, преко обичаја, посети Тима, рано у зору. Беху прошли божићни празници. Око прозора звижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу кровињарицу, одбија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, преко стогова, преко чиста поља... Ђурица слатко спава после синоћне пијанке, видећи у сну читав харем варошанака, које се отимљу о његово миловање... Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама. Покуша да разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва продираше слаба светлост зимње зоре.
— Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно.
Станка изиђе, и мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима. Његова необична озбиљност уплаши Ђурицу, збуни га, те не умеде одговорити на поздрав, ни понудити госта да седне.
— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спусти се на под до пећи.
— Та нека ме, снахо, могу и овако — одговара он Станки, која му нуди јастук. — Напослетку не браним... А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава.
— Да ниси што дознао?
— Распитивала је јуче полиција за тебе... Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају. Опазили су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај... Данас ће ти сигурно учинити »физиту...«
— Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица.
— Имаш ли ти пасош?... Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај. Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију... Пасош ти можемо набавити..
— Имам пасош, али куд да идем ?... Не бих волео да имам посла са полицијом.
— Ми имамо друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити.
— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево. Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво.
— Само питај за Јулину биртију, код »Чокота«. Нађи газдарицу Јулу и кажи јој : поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини. А сад да идем и ја... Хо мај... како је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! ... — рече он као уз реч, али погледа Ђурицу значајно.
— Е, ’вала ти, чича, кô брату! Нећу ти ово никад заборавити — одговори збуњен Ђурица.
— Та ма’ни, човече ! Само се ти пожури! — рече Тима, излазећи из собе и пипајући по мрачном ходнику.
После неколико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње куће београдске.
Кад дође чиновник полициски да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печена меса, неке крпе и стара поњава, раширена преко сламе. Тада беше јасно, какав се становник скривао у овој јазбини.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|