Горски цар/II
II
Прођоше две године после ових крстоноша. Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама. Беше то стасита и ретка појава. Висок, снажан младић, широка чела, густих повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину. Очи му, на први поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се често може опазити код људи зеленкастоплаветних очију. Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих. Ну имађаше он још других карактерних особина. Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше преку и страсну природу, али је он, једним благим погледом својих великих очију, умео да прикрије ту особину. Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које је откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу. Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменима, а цело му тело држаху необично развијене и еластичне ноге.
Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, па је према томе подешавао и своје држање и одело. Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи. На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима. Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу. Носио је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично. Опасивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама. Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац. Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете. Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну снагу и једрину. У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех. Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао. Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек. Ну девојке су га избегавале, као и момци. Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега.
Ђурица је опажао ово опште нерасположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху. Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом. Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом. Само једно није могао угушити. Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама. Жудио је за лепим женским светом. Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, могао је постати други човек. Али такве га очи не погледаше.
А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сваке девојке. Чудна беху та два ока. Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа. Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?... Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати. Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао. Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса. Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека.
Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин. Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила. Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањем, са свима његовим лепим сновима, са једином светлом и слатком страном живота његова. Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој. Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка.
Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој. Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази. Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и самосталности, неке ћудљиве тврдоглавости. Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе. И он се сам чудио нарави своје кћери.
Једаред наиђоше на село курјаци. Сваки, ко имађаше стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију. Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаше живу згоду за курјачке ноћне нападе. Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце. Чекала је три вечера узалуд. Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока. Овце пођоше и окретоше главе низа страну. Станка се полако придиже испод губера и, после кратког чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору. Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору. Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе. Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице. Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова. Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал. У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику. Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми.
— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади.
— Каквог курјака, 'натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко.
— Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га...
Другом приликом разговараху се девојке о дрекавцу. Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон. Са њима беше и Станка. Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају. Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу.
— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања.
— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч.
— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа. Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне...
— Па, шта је било?
— Ништа. Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио. Ја онда, вели, 'нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући. После је одлежао трлему, и мал' није умро.
— Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо?
— Покојни Вуксан га је видео па умро. Он је казивао чилу да личи на лисицу. Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!...
Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи. После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна. Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа. Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија. Непрестано је потом мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу... Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави.
Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самовољу. Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за какве препреке. Марко се само чудио и вртео главом.
— Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком.
Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама. Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива. Тако пролажаху дани...
Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао. Имања, може се рећи, и не имађаше. Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца. Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету. Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала. Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике.
Ђурица је лети, кад је хтео радити, добро зарађивао. Радио је све сеоске радове по скупој надници, а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму. А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по нека пара. Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах. Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањена. За ово му није требала постепена навика: у томе је одрастао...
Другова не имађаше. Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца. Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином. Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте чаВују, који га је вазда радосно дочекивао. Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би:
— Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?... Их, душу ли му, што плаче гора за 'ваким јунаком!
А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао:
— Прођи се, чича, здравља ти!... Јадне су нам данас и горе и горски цареви... Нема више ни 'наке горе ни 'накога Јевђовића, кâ што ти причаш...
— Ко, зар Јевђовић?... Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«... Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш. Чичу питај...
После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку. Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци... У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих је, за последњих тридесетак година, дрхтала цела Шумадија.
Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом.
По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке. Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају. Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме. Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине. Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица. Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети. И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе. Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже.
Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити право занимање. Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући. У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан. Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу. С тога је и имао огроман утицај на сву околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се. Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока.
Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи. Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији. Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње. После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом.
Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу. Њоме је управљао и командовао неограничено, самовласно, као прави деспот. Они, који су с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награбили. Он им је од тога одвајао, као милостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе. Тако је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела. Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу. Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога. Никад Вујо не одлежа ни дан апса...
Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин.
Једне недеље дође му Ђурица рано у походе. Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде.
— Куд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи.
— Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку.
— Добра ти срећа! Откуд тако рано?
— Хоћу у чаршију. Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију.
Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу. Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући. На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине. Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази. Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање. Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље. У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре. Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца. И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|