Вјечност
(Визија)
Кô бура бијесна са тутњаве хуком,
Кад мукло стење у титрању своме;
Кô смрти сјенке, кад леденом руком
Стољетно грање живота нам ломе;
Слушô сам хуке и тутњаве неке
Из црног зјала земљинијех груди,
Кô страшни талас подземне ријеке,
Кад нијемо струји и бесвјесно блуди.
И јама мрачна отвори се, крену,
Кô чељуст црна пакленијех двери;
Ја виђох сјенке у дубину њену,
Хордије мрачне подивљале звијери.
Одједном амбис модри пламен куља,
И дим се нагло у висину вије,
А из њег чета тамне сјенке суља
И у коло с њима заједно ме крије.
Одједанпут пламен умире и трне,
И амбис мрачни опет се покрену,
Ја с ужасом стадох посред тмине црне,
Па сагледах слику и страхоту њену.
Кô начичкан ловац високих планина,
Костури суви око мене стоје.
А из шупљих очних, дубоких празнина
Страхотности поглед шиљу дупље своје.
Кô громовска рика акорди се плету
И суморно струје кроз амбисе нијеме,
Можда су то гласи подземноме свијету,
Да на олтар мрачни жртвенику стреме?
Гле, огрнут плаштом од кристална леда,
Корача ми сјенка, сури костур један,
С оглодалог лица, пуста и блиједа,
Осмијех му се вије жалостан, биједан,
Можда је то - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - ?
“Ја сам вјечност”;
Кô суво грање кад болно зајечи,
Ил' ропац стегне изнурене груди,
Са болним гласом каза ми те ријечи.
“Ја сам вјечност! ...
На бурном колу непрестаних снова,
Акорди они из вјечности струје,
И стару пјесму оглашују с нова,
Тек се кадгод, одјек нове пјесме чује.
Са нове хумке ускрснуће живот
И живот опет у смрт ће да рине...
То је моје царство, као тврди ћивот,
С ког та луда игра непрестано плине!
Ходи у коло – кроз ливаде моје
Орошене росом неисцрпног пића,
Да пребродиш смјело, ту, гдје тајне стоје
И да кушаш течност од чудесног пића.
Као муња сјајна што но часком сине
И пропара повој облакова тамни',
Као сјајна звијезда, што бљесне, па мине,
И ишчезне некуд у небеској равни;
Ал' не мине она, кô што вријеме мине,
Да у мртво море заборава тоне,
Тек догледу само ишчезне и рине
У слојеве плаве сакрива се оне;
Али она живи – то је моја тајна,
У оку се моме увијек она крије;
И вазда је 'нако свијетла и сјајна,
Са лица јој увијек топла зрака врије...
Хајде, пођи са мном! Ја сам вјечност сиједа,
Бесконачни конац мисли далекиј’',
Ком у клупку узô неразрешљив сједа,
Ком ни сама вјечност разрјешљива није,
Кô шарено цвијеће, што са ваших поља
Слатки мирис даха из листића вије,
Имам и ја цвијеће, али моја воља
У најдубљи амбис копрене га крије.
То је оно цвијеће, ком човјештво огањ,
На жртвеник меће своје вјере неке,
Иструо и изгасно онај црни пањ,
Што се увијек спира на таласу ријеке...
А тај мирис никад, нит у току доба,
У вијекове позне претпостава тог,
Ја осјетит' нећу, нит га икад тражим,
Јер тај цвијетак јесте божанства вам бог.”
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
И ишчезну сјенка са кораком лаким,
Кроз слојеве тамне ишчезну и оде,
И опет се амбис раствори и зину,
А низ њега сјенке тајанствене броде...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Одједанпут блага озари ме свјетлост,
Укочено око мутни поглед шиље,
И осјетих задах мирисавих ружа.
Пошље страве срце обузе ми миље,
Али ипак сјенка на чело ми паде,
Лака туга вреле моје груди сави,
И угледах пустош порушене наде.
И осјетих ђе ме бол ужасни дави.
Мостар, 11. 7. 1899.
