Владислав/30

ДЕЈСТВО ПЕТО

ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ

ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ

Пустињик, бивши.

ПУСТИЊИК: Светли краљу, срећу ти жели, који сам среће нема.
ВЛАДИСЛАВ: Ту задржи за себе. Шта те к мени доводи?
ПУСТИЊИК: Несрећа.
ВЛАДИСЛАВ: Несрећа је друга слабомоћних душа.
ПУСТИЊИК: Или боље, несрећа је пратиља људскога поступка.
ВЛАДИСЛАВ: Како хоћеш. Ко си ти?
ПУСТИЊИК: Ја сам пустињик при манастиру Св. Петке.
ВЛАДИСЛАВ: Твоје име?
ПУСТИЊИК: Сада Партеније.
ВЛАДИСЛАВ: Шта доносиш ти мени?
ПУСТИЊИК: Велику тајну. О, краљу, допусти да ти ову откријем. Моју душу ужасни греси притискују.
ВЛАДИСЛАВ: Греси? Код кога ти помоћи тражиш? Иди, надежда те је преварила.
ПУСТИЊИК: Није, краљу, господине. Ако сан не вара, код тебе лек за мене цвета. Саслушај ме, краљу, чудо ћеш ти код мене наћи. Ја сам убица.
ВЛАДИСЛАВ: Убица?
ПУСТИЊИК: Убица каквог још није земља видела. Имао сам једног брата старијег од мене. О, како ме овај миловао! Душу своју делио је са мном у невином детињству. Мој стриц зажели да ми живот узме, како се уплаши мој драги брат! Дрхтајући дође к мени, и објави ми предстојећу погибељ. Само његовом помоћу могао сам се ја спасти, само његовим старањем могао сам живот читав сачувати. Колико је због тога препатио! Мој стриц умре, и ја се опет брату моме повратим. Али каква промена? Мој је брат бољи од мене био, с тим је и већу цену код људи имао. Он постане поглавицом, и сасвим завист у мени подигне. Колико сам се у себи гризао, колико сам ноћи без спавања проводио, да бих ја на овом достојанству јамачно био, да ми није брат то преотео. Најпосле се пакао у мени породи, и ја наумим учинити крвно дело.
ВЛАДИСЛАВ: Несрећниче!
ПУСТИЊИК: Притворном нежношћу приступим к њему, и позовем га у лов. Ово је за њега последњи лов био. Страсти ме обузму, и ја узмем на душу ову скупу главу.
ВЛАДИСЛАВ: Демоне! Какав пакао из тебе говори!
ПУСТИЊИК: Стани, светли краљу, још није моје злочинство довршено. Страх ме обузме, да ме глава тако врлог човека неће лако проћи, и ја ово убиство на другог потворим.
ВЛАДИСЛАВ (на ове речи изнемогне, и на столицу седне).
ПУСТИЊИК: Тај искуси удар мога злочинства, а ја се сам на његово место поставим.
ВЛАДИСЛАВ: Ко си ти, чудесни човече, што утробу моју тако потресаш?
ПУСТИЊИК: Твој зао дух, краљу Владиславе. (Скине шубару и браду). Познајеш ли ме?
ВЛАДИСЛАВ: Ха, Ивица!
ИВИЦА: Ивица, Владиславе, Ивица, од кога се нећеш нигда сакрити. Чудовиште света, знаш ли шта си учинио? (Извади нож). Један глас од тебе, па ће ти овај злочинства прекинути.
ВЛАДИСЛАВ (уплашено): Ивица брате, имај сажалења.
ИВИЦА: Шта дрхћеш, убицо? Који ниси сажалења имао с другим људма, који си на њихове запевке камен био, зашто бледиш? Зашто постојано не дочекаш смрт, од које нећеш утећи? Радомира си убио, Смиљку убио, толико душа уцвелио. И Владимиру о глави радиш.
ВЛАДИСЛАВ: Ивица, опрости, неће мој мач крв више проливати. Опрости!
ИВИЦА: Мислиш ли ти, да је Ивица тако подал као ти? Није Ивица убица. Праведни је он судија, од кога не мисли утећи. Преправљај, јадни сине, твоју грешну душу за други свет; кратко је врло време. Помири се с твојом совешћу. Видиш овај (показује му нож),и с њим нећеш све исплатити. Друге муке тебе очекују. — Шта стрепиш? Ђаволу си душу наменуо, можеш ли се надати од Бога милости? Устај, Ивица те још невредима оставља. Доћи ће, да ти душу твоју ђаволу пошље.
ВЛАДИСЛАВ (наслони се на руку, и као да није при себи).
ИВИЦА: Како је подал порок! У сопственом шатору, војском окружен, онемио пред једном праведном руком. С ђаволом остани, Владиславе, Божју си милост проиграо. Надај се, до три дана састаћемо се опет. (Отиде).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.