Васа Решпект/XV
XV
Време пролази, прођоше и робијашке године Васи Решпекту. Пуних дванаест година! Доста се напатио. Аница му је непрестано била верна друга.
Како се ослободи, а он иде чика Јоси, каже му да је невино страдао. Овај га озбиљно, као каквог слугу прими, на његову споменуту невиност ништа не примећује, извади сто форината и поклони му. Васа прими и захвали се, и замоли га да га препоручи у какву службу, па кад добије своје наслеђе, вели, узеће Аницу, која га верно служила, и паметно ће живети. Чика га мрко погледи, каже му: за годину дана, ако се добро узвлада, наћи ће му службу, па збогом, оде у другу собу. Чики се није допадало што је Аницу споменуо, шта више још, доцније и то му отпоручи да после једногодишњег доброг владања тек ће онда добити службу ако се Анице махне. Он ће га оженити, а Васа и онако има наслеђа, па ће му толико лакше ићи.
Васа се најпре одене, па онда са Аницом оде у своју рођену варош. Аница га прати као сателит,[1] и пратиће га док је жив. Дође кући, чини му се као да је у каквом страном месту. Радо га слушају кад приповеда о своме страдању, али ипак су зазирали од њега, нису га хтели ни у кућу примати, него су се с њим у кавани састајали где се са Аницом и настанио.
Није се на њему ништа познавало да је дванаест година био на робији. Сасвим раван и прав човек, није имао угнуте прси или бангаве ноге, што се обично код ислужених робијаша примећује. Главу горе држи, бркови хусарски заковрчени, глава му прави при погледу и говору једнако "halb rechts"[2] и "halb links"[3], што је онда још регула била код војника, па некако је дивље изгледао. Деца су бежала од њега кад су га видела. "Ето Васе Решпекта што је био на робији, бегајте!" И он је то из далека слушао, и није га ништа узнемиравало.
Његово наслеђе износи осам хиљада форината, ни више ни мање. Новци су у сиротињској каси под интересом, а рукује њима сиротињски отац.[4] Васа иште своје наслеђе. Кажу му да су обвезнице ту, али мора се на пола године отказати, мора чекати. Задужује се, мора узимати на зајам сто на сто. Прође и пола године, а новце опет не добија. Сиротињски је отац у договору са једним најсилнијим чланом у магистрату да ствар дотле одуговлаче док се Решпекту једанпут не досади и њима наслеђе у по цене не уступи.
Решпект једнако иде им на ноге, моли, на послетку и прети. Ови га на неизвесно време одбијају, а сиротињски отац у четири му ока изјави да, ако хоће одмах новце, а он ће му дати одмах четири хиљаде место осам, а да му уступи. На то се Решпект разјари, у мало није га за гушу ухватио, и каже им да му све исплатити морају.
Једно пре подне у магистрату држаху седницу. Решпект баш види сиротињског оца када оде у седницу, има онде посла. Решпект оде за њим. Седница се започне. Решпект уђе у седницу. Сви се убезекнуше. Решпект је добро знао који се сенатор држи са сиротињским оцем. Ужасно на њега погледи и громким гласом запита: хоће ли он већ једанпут своје новце добити. Председник наложи му да одмах изиђе, јер ту он нема сад посла. Но Решпект неће напоље, већ стане сав магистрат грдити; председник звони, дође пандур, коме председник заповеди да Решпекта напоље изведе. Решпект извуче нож из потаје, па тек што га покаже, пандур не сме к њему. Сенатори сад од страха начине ларму, али Решпект поче их около зеленог стола ножем вијати, особито оног мрског му, и за тили час сви побегну, и вичу на убицу. Дотрче и пандури, но не сме ни један к њему, и тако с ножем у руци дође у свој стан, закључа врата, мете преда се пиштољ и нож, и чека хоће ли ко по њега доћи. И доиста дошли су, али кад им покаже пиштољ и нож, и каже да ће сам на све јуришати, не усуди се нико.
Неким посредовањем ствар се уталожи, а и сам сенатор и сиротињски отац кривим се осећају, па воле да се та ствар мало утиша, но ипак, да га застраше, даду му казати да ће они с њиме криминално поступити. Но ипак сиротињски отац нуди га нагодом. Решпекту се већ све досадило, па се једанпут реши и погоди да му сиротињски отац исплати одмах шест хиљада место осам, а да му уступи. Тако и би. Решпект задовољан да се један пут магистрата курталише, а магистрат опет њега.
Решпект са Аницом оде у Пешту да тражи службу. Нема среће. Једно, није ништа изучио; али ипак, покрај кауције могао би какву службу добити. Али и где му обрекну, пропадне, јер дочују да је био на робији - то је најгора кондуита - па је пропао. Шта зна радити?
Јако се огорчи на цео свет, па и на самог себе. За економију није био. Кад га нико није заједао, у мирном расположењу, био је у пићу умерен, али у јарости опасан. А тај Васа Решпект; кога су се многи бојали, није никог дирао док ко у њега не дирне.
У очајању и пропио се, и одао се картама. У оно доба "Зрињи", чувена ноћна кавана, била је у цвету. Није се ноћу затварала, није се већ ни могла затворити, врата су тако забрекла. Има више карташких банда, козака, који на леп намаме неуке, особито стране "пасажере", сеоске натароше, кнезове и вашарџије. Васа је радо играо "рулете" и карте: "фарао", "фарбл", "колберцвелфе", али тек најрадије "фарао". Знао је добро играти, али је био жустар, страстан; "козаци" читали су му на лицу какве има карте. Тако Решпект игра кад на "рулети" кад на "фарао", а кад и на "фарбл".
Било је три козака, једна банда, који се увукли у игру, и један другом "похљепствује", "паклирају", т. ј. варају. Решпект у почетку добија - пусте га - па онда губи, и то више него што је добио. Сад тек почне страсно играти, све ноћу, а дању спава, само да може ноћу играти.
Решпект, од како је ослобођен, и мени је каткад долазио. Иде горе доле по соби, хуче, тужи се да је већ две хиљаде изгубио. Опомињем га да се не карта, да су тамо у "Зрињију" сами козаци. Само да му је повратити новце, вели, па би одмах престао: мора вратити своје новце. Решпект се једнако карта и једнако губи.
И Аница је јако забринута. И она иде ноћу у "Зрињију" да пази. Васа јој то не забрањује. Но ништа то не помаже. Аница иште од њега новаца каткад; то она зато чини да остане и за црне дане. Решпект мало по мало све проигра. Од Анице још иште последњи пут на срећу сто форината. Аница му да, под уветом[5] да то последње буде. Тако и би. Решпект и то проигра.
Сад нема ни новаца, ни службе, ни заната. Дође к мени једно јутро и замоли ме да му не одречем данас да и ја дођем код "Зрињија", и да ћу нешто особито видети. Ја се отимам, али он ми да реч да се неће више код "Зрињија" картати ако му ту љубав учиним. На то му и ја дам реч да хоћу: рад бих био знати шта ће то бити. И доиста, дође пред вече да ме одведе. Аница је остала код куће.
Сутра дан је имала бити жупанска "рестаурација", т. ј. бираће поджупане и цео магистрат. Ту је већ у вароши хиљадама бирача, све сами племићи, "немеши". На све стране циганске банде свирају; "кортеши" врбоваши, момци, вође, свуд напред, из другог јата себи маме. Новац се баца, вино не само да се пије него се и просипа. Све то партија плаћа. Да ће од тих "кортеша" бити и код "Зрињија", нема сумње. Мислио сам да ме Васа води да видим како кортешују, но њему, као што ће се ниже видети, није до тога стало.
Дођемо у кавану. Ту су кортеши, цигани и козаци. Ови све мере кога ће на леп намамити. Међ њима су и она тројица што су од Решпекта новце добили и са бандама поделили. Решпект нађе ми место, па ми да донети вечеру, а он иде овамо онамо међ кортеше и карташе. Баш та три козака играју са кортешима. Напити кортеши, где ће изићи на крај са козацима! Нешто су изгубили, па се опет дигну да им свирају, па да врбују. Решпект је приметио како су козаци варали. Приближи се тим кортешима, с њима се упозна и стане пити и мађарца играти, онако право хусарски. Сви га заволеше, па га грле. Сад је време да Решпект свој план произведе. Сад ослови кортеше, покаже им прстом те козаке који су од њега за осам месеци толике новце подобијали, и то фалишном[6] игром, те изгубио све наслеђе своје. Докаже им како су и њих варали. Узбуђени кортеши хоће с места да козаке туку, али Решпект их утиша и замоли их да му даду ту почаст да их он сам сву тројицу туче, да се и за себе и за њих освети. Кортеши на то пристану да свирка престане, а сви да ћуте. Нешто ће се збити. Музика престаде, а Решпект приђе к тим трима козацима, покаже прстом на њих, и јаким гласом исприча како су му све имање на картама фалишно добили, и од публике само то моли да њима не помажу: њему помоћи не треба. Па сад зграби једног, па удри; дође други у помоћ, овога једним ударцем сруши; тако исто и трећега. Док једног свали, други се диже; опет овог згњечи, и тако их је на гомили поштено истукао, а кад су устали, онда опет кортеши узели су право да их у својој форми, онако кортешки, са турским комплиментом, избаце.
Тако се Решпект освети. Кортеши га на рукама носе и ту последњу ноћ добро се провеселио. И доиста је одржао реч, последњи пут је био код "Зрињија", нити се више он ту картао.
Но шта ће сад? Аничине новце неће за живот потрошити, ма шта од њега било: задату јој реч хоће одржати. Док не дође до какве службе, за време примиће се ма какве било. Гроф К. потребује једног катану. То је Решпект начуо. Грофова кућа где седи, у граду је, у Будиму, на најлепшем месту: на "парадној" пијаци, близу главне страже, "хауптвохта". Ту је и чикина кућа. Иде тамо да се понуди за катану. Грофове катане имају издржавање, добру плату и сребрну униформу у паради, и још лепе лаке хаљине.
Дође Решпект грофу и пријави се. Гроф га гледи, мери. У Решпекта је држање катанско, танак и вицкаст, а није ни стар, тек што је напунио тридесет година: нема замерке. Пита га како се зове, на које он одговори: "Име ми је Васа, а презиме Огњан". Пита га имаде ли рода; вели, има, и ту му је недалеко један, у већем звању, чика Јоса Огњан. Фалио је што је то казао. Гроф му каже да дође трећи дан. Гроф још онај дан састане се са чика Јосом, били су врло добро познати, готово пријатељи. Упита га гроф да ли има каквог сродника Васу Огњана, рад би био код њега ступити за катану. Чика Јоса му каже да има, но не препоручује му да га узме ако није рад, смешећи се рече грофу, да буде бијен од Васе. Гроф одмах одустане. Решпект трећи дан, као што је заказано, пријави се грофу. Гроф му накратко рече да га не може примити, јер га сам стриц не препоручује, и да он срамоти стрица кад се нуди за катану. Решпект оде поражен.
Дан два промишља шта ће да ради. Од службе нема ни разговора. Волео би да је од циганског рода него што такве родове има који су само мост његовој несрећи. Шта му друго остаје него опет да оде у војнике. План је већ готов. Решпект иде опет у хусаре. Светује се са Аницом, и она је на све готова. Већ је решено. Но пре него што ће се снова врбовати, рад је чика Јоси да захвали на његовој доброти.
Чика Јосина је кућа близу главне страже. Чика Јоса и његова госпођа били су мирни људи, код њих ноћу ни миш не сме се чути. Решпект ноћу у дванаест сати иде у град, и дође пред чикину кућу. У џепу је понео камења, па онда се баца њиме у чикине прозоре. Све их је полупао. Алармира[7] се стража, јуриш на Решпекта, и двоје га већ дочепаше, но он се брзо и чудно искобеља, побегне одмах близу водено-варошке капије, и ту се формално низ бедем спусти или скочи доле. Доста је то што је тако избегао, и у мраку ни једно ђуле није га погодило.
Он није хтео веће зло чики учинити, држао је да му је и то доста било, а особито стрини, и да су самртни страх ти мирни људи претрпели. И доиста се није варао. Чика три дана није могао у звање ићи, тако су му живци узбуђени, а стрина је у почетку мислила да је земљотрес, и почела већ драгоцене ствари скупљати, да с њима беже. Доиста фатална ствар, и чики, таквог синовца,. а синовцу таквог чику имати, а сваки у својим мислима има право.
Сад Решпекту није до чекања, јер ће га тражити, но мора одмах на пут. Погоди кола, Аница све спреми и упакује, па за два дана су у варошици Ђ. Решпект зна у прсте штабална места. Кад је дошао, није му ништа необично било. Узме једну собицу за себе и Аницу. Ту је обрштарска дивизија, па се флегматично пријави самом обрштару. Обрштар га накратко пита шта је и како му је име, но Решпект прећути своје право презиме и назове се Васа Решпект; обрштер се само насмеши на то презиме: такво што није никад чуо. Није ни то казао да је био хусар, но каже да је касапски калфа. У оно време особито нису много разбирали о презимену: могао се ко и Наполеон назвати; особито ђаци кад тајно оставе школу, или их истерају, па нису ради да их код куће знаду куд су се дели, надевали су себи чудна имена.
Решпект дође у "депо", у "еквитацију"[8], и за кратко је време опет готов хусар. И боље, то му је већ урођено. Кад су га вежбали, он се правио као да ништа не зна, али ипак чудили су се како добро напредује, и питали су га како то њему све лако иде; каже да је много гледао вежбања. При јахању опет казао је да је од заната касапин, а касапи нису рђави јахачи. Но било је који му нису веровали, него су држали да је већ пре морао бити хусар, и какво зло учинио. Али све се то не испитује. Доста је то, Васа Решпект је већ по други пут хусар, и то још какав, да ће сви скоро осетити у регименти каквог хусара имају, да се с њим поносити могу. Одмах у почетку није било ни једног који би га у његовој струци надмашити могао. За то су га и задржали код обрштарске дивизије. Аница ступи у службу за куварицу код обрштарке док се ствари на боље не преокрену, да не троши новац, премда има толико сачуваних новаца да би могла и годину дана без службе комотно живети.
Није трајало ни по године а Решпект је аванзовао за каплара. У дужности својој био је тачан, у вежбању врло искусан, јахач прве класе. У дресирању је коња ваљан, његов је коњ увек добар, па и сам капетан мења свога шарже-коња[9] са његовим. Ако је коњ тврдоуст, има splecu,[10] то тек њему треба дати. Кад каквом халовитом и бесном коњу нико не сме да приђе, он га погледом победи, па га онда пљесне по плећима, коњ се стресе, а не копа земљу ногом нити уједа. Он је волео свог коња, а овај њега; живели су као два брата.
Једанпут, при дугом патролирању по рђавом путу трчећи, јако се умори коњ; сав у води од зноја, а штација још далеко. Коњ сустане и стане. Решпекту није до чекања, гони га даље. Коњу је већ много, маше главом, па неће. Решпект се ражљути, па га сабљом пљоштимице удари по врату; онда коњ пође. Кад су дошли на штацију, сиђе и преда коња момку да с њим по реду чини. Кад се коњ одмори, а момак хоће да га нахрани; али коњ неће да окуси ни зоби ни сена, па ни воде. Момак се поплаши, тражи каплара да му јави, јер иначе може зло бити, доћи ће под одговор. Решпект дође, загледи коњу у очи, коњ незадовољно маше главом. Зна већ шта му фали, почне га гладити, загрли га и пољуби, па га онда мало потапка. Сад га опет понуди сеном: једе; да му зоби: једе; метне пред њега ћупу воде: пије. Дакле, шта је у ствари? Не фали коњу ништа, но био је увређен што га бадава сабљом пљоштимице по врату ударио, наљутио се, и сад се опет помирио; управо, помирили су се.
Дођем и ја у ту регименту. После кратког времена сам у штаб-канцеларији. Васа се томе јако радовао. Кад сам већ и ја у овај ред и колосек дошао, распитивао сам о Решпекту; сви су га хвалили, само су казали да је ћудљив и жесток. До душе, с њим се није шалити, но то ништа не чини.
Доћи ће "проприетар",[11] "инхабер"[12] регименте. Биће региментско вежбање. Ту су свакојаке еволуције у ескадронским н дивизијским колонама, у јуришу. При "швенкунгу"[13], кад се притисну бутине и заштине сусед с коњем, многи и многи од муке шкрипе зубима, гдекоји и у несвест пада, али Решпект не помиче се, седи као изрезан, исто као пеливан, и јури. И доиста, онда је лепо било Решпекта видети. Могао га је човек за изложбу или за хусарски ремек камалати. И доиста, његов ескадрон и цела регимента могла се њиме дичити, тако је био на кољу на свом месту, нити би ко помислио да је тај дванаест година робије издржао.
Време би било да постане "вахтмајстор", но требало би да се покаже мало и у канцеларији, али Решпект не воли канцеларију, Он је био од оне сорте војника који се од тинте[14] гнушавају, а ни перо није волео, нити му је пак лепо стајало кад је писао. Био је нестрпљив, али за битку као да је рођен. Но ако је баш и мрзео канцеларију, за то дух његов није био затупљен, нити је био без талента; шта више радо је читао, и то сасвим друге књиге него коморати.
Треба знати да и нижи војници имају своју књижевност и књижару. Прости војници и унтерофицири[15] носили су са собом, и у самом "сакумпаку",[16] мале броширате књижице као Сигфрида, Бруневика, Кадар Иштвана, саме митичне хероје. На прилику, један од тих њихових хероја описује се да је био тако леп да су му на образима златне ружице цватиле. Решпект је такве ствари читао и заборавио, но читао је он сасвим нешто друго. Истина, у школи и у детињству није се добро учио, јер није се хтео да учи! Но ко је видео да га отац да код касапа "на кост", где има сваки дан занимљивије ствари пред очима, као шегрте, калфе, хец керова, убијање волова! Но доцније и сам Решпект је признао да је јако фалио што се није учио, али да је отац томе крив. Рад је био он то накнадити, али је тешко ишло, особито као војнику и робијашу. Последњих година робије радо је читао. Аница је ишла по кућама и молила за њега књиге, свакојаког садржаја, песме, романе и све што је српски написано било. Све је то прочитао, јер су у оно доба једна или две књиге српске на годину изашле. Радо би читао драму Владимира и Косару[17], и прочитао је више пута, јер и сам је био сужан.
Кад је све то прочитао, читао је ма шта. Кад је нахранио у тамници свог миша, јер таквог је увек имао увежбана, кад се са пауком насиграо и када му све досади, а он чита у зраку код одушке. Споменуто је како му је последњи тамничар добар био. Тај му је додавао књиге, и то саме војене историје, описе битака и стручњачке војничке књиге. Тамничар тај у свом веку служио је многе више официре и ђенерале, па приликом смрти, или како тако, дошао је до тих књига, па као стари солдат до смрти је то радо читао. Тако Решпект прочитао је десет пута књигу "Der kleine Krieg von schocls", па и самог Клаузевица, па онда кампање различитих ратова. Знао је више него што би човек по његовој осорљивој нарави помислио, али кад је увек намрштен па слабо говорљив, комарата правог није имао, није ни хтео имати, није ником веровао. Но кад је био у бољем друштву који више што знаду, ту би целу ноћ провео, разговарао би се а не би задремао, па онда опет по месец дана, да може, не би говорио.
Чује то и обрштар, а да је иначе ваљан хусар, о томе се давно уверио, особито приликом региментског вежбања. Ађутант једнакога фали обрштару, јер га овај једаред баш изекзаминирао,[18] и рекао је да је Решпект од необичног калибра солдат, само да му је нарав таква која се са већ усвојеном друштвеном конвениенцијом не слаже, манир му је опор, готово диваљ, али, вели ађутант, све се то да из главе истерати. Обрштар хоће да га прави "вахмајстором", но да га најпре узме у канцеларију.
Заповеди га једаред к себи, ту је и ађутант, па га почну егзаминирати. Решпекту није на ино, мора, јер не воли да га нагоне на што, ма да је га ствар њему у другој прилици угодна. Почне га питати о војеним чланцима: то су за њега "лапалије"[19]; то нек пита старе од две капитулације капларе.[20] Одговара добро, али од беде. Но кад га запита како би у назначеном положају разбио "каре", како би се у сукобу са уланима тукао, онда је већ обрштар видео да је Решпект већ изван "капларске" сфере, и признао је да би Решпект у ратно доба, где само срце, мозак и мишца решава, а не аристократија, далеко дотерати морао. Кад му Решпект приповеда како је једна хусарска регимента у битци код Турина на јуриш шанац освојила, како је текла велика коњичка битка код Вахове,[21] где се са обе стране по седам хиљада коњаника туку, и која је битка следећој липиској, или битци код Лајпцига, много припомогла, обрштар тек зарумени, спусти обрве, па му да знак да престане, и каже му да је од данас командират у канцеларију.
То се Решпекту није баш допало, али мора. Сад Решпект у канцеларији пише. Мука за њега! За неколико дана живот му омрзао. И јест чудноват завод једна региментска канцеларија! Столови, столице, дивит и артија. На зиду обешени ликови "Три алијарта";[22] "Битка код Лајпцига", "Битка код Кулма",[23] где се види како су Козаци ухватили ђенерала Вандама. Но најзнаменитија је слика на зиду стари "Шкултети. Шкултети је био негда чувен барјактар хусарски, и служио је 73, словом седамдесет и три године, на коњу. Сабљу није носио као обично припасану, него преко рамена обешену en bandouliere. У хусарској канцеларији Шкултети није смео фалити, а добар хусар и у "сакумпаку" га носио. Био је идеал хусарски, а тако намалан као горе обележен. - Онде пише један, онде други:”бефеле",[24] "ферпфлегслисте"[25], и богзна шта. Наравно: све се мора лепо писати, као моловано. Најпре се артија намести, па онда ленирисање. Прво писмо мора увек лепо испасти, зато гдекоји сасвим га лагано израђује, и ако добро не испадне, а он поцепа, узме други табак, па наново. Па онда напише десет реди, па стане; пуни лулу на тенане, запали, па опет започне; опет десет реди пише, па престане, изиђе напоље: у комшилуку је биртија, па онда на чашу "ројчера", па опет се врати и пише. Један табак на дан, то је доста, па онда, кад је крај пре подне, онда опет на "ројчер" или чашу ракије - порција се звала "вердуна", - па онда хајд' у "менажу" или ручак.
Па се то сваки дан тако тера; то за Решпекта баш није било. Он сиромах мучи се, кане му кап мастила на хартију, па не мисли се хоће ли полизати као што други чине, него љутито поцепа, па наново. У толико је брзо вешт на коњу и у вежбању, о колико је овде био сасвим неспособан; комарати су му се смејали, па што год пакетирати, да Бог сачува: поквариће десет табака, и опет неће удесити мора му други начинити. Већ сви су његову неспособност сазнали, а он онда још љући кад му ко шта пребаци, па сваки час тражи прилику да иде на "ројчер". Стари "вахтмајстор" пребацује му да нема стрпљења, или, као што би речма казали: "Er hat kein Sitzfleisch"[26]. Бадава, у канцеларији неће далеко дотерати.
Но дође један афер[27] који га од канцеларије ослободи. Домаршира један ловачки батаљон. Тај маршира из Пеште у Беч. Два дана се маршира, а трећи дан је одмор, то јест "рошток".[28] Дакле батаљон ће у Ђ., роштоковати. У Ђ., у том штабском месту, добро вино роди. Јагери,[29] Чеси, "Пемаци", навале о роштоку на вино. Баш је било после борбе. Тај дан пред вече, на пијаци кафана, у овој пуно господе, официра и кадета пар. Решпект носи неки "бефел" и тражи оберлајтнанта, који је баш у кафани био. Уђе у кафану, и скоро изиђе. Био је у службеном послу, сабља му о бедрици. Кад изиђе, а он прође покрај једног лаћмана[30] ког су два јагера испод руке водили. Пасирало[31] му нешто човечно: напио се. У оно време коњаници нису баш јако пешаке решпектовали, па "унтерофицир" или кадет радо је мимоишао регулу[32] да пешачког официра не салутира. Како ће Васа Решпект напитог официра салутирати! Погледа у официра, па, што је код њега реткост била, баш сад насмеши се. Официр, ма напит, научен на салутирање, примети да га Решпект није салутирао, и повикне му "халт",[33] да салутира. Решпект га погледи, и одговори да он пијаном официру никад не салутира.
Истина, Решпект је фалио, јер је на сваки начин дужан био салутирати. Официр усијан, командира[34] једног јагера. Један још држи лаћмана, а други иде да заповест изврши. Но Решпект, како види да јагер к њему иде, а он метне руку на балчак и викне да се не усуди к њему. Јагер на то извуче бајонет и гледи на лаћмана шта ће казати. Лаћман једнако заповеда аретовање.[35] Јагер са бајонетом пође на Решпекта; али Решпект већ је сабљу извукао, метуо се у позитуру,[36] једном парадом[37] изпарира насртљивог јагера бајонет, и рани га.
То су официри из каване видели, изиђу сви пред кавану, па не ствар да уталоже, но кад су видели да је Решпект онога ранио, чекају шта ће сад да буде.
На ларму дотрче више њих јагера у помоћ. Кад то Решпект види, брзо повуче се натраг близу зида једне куће да му не могу за леђа доћи, али не сасвим, да може сабљом слободно махати. Сад дођу два три хусара Решпекту у помоћ, али јагери све куљају са свију страна. Шта је то? У месту једна обрштарска дивизија, против читавог баталијона, а они су сви слободни били, а хусари на служби. Лаћман, ма напит, командира формално на "збор", виче: "Напред, јуриш!" Решпект се јуначки брани. Већ је тројицу ранио; бајонет, краћи, не може против сабље. Формална битка. Официри, кад су видели како се Решпект брани, и да напредује, на сваки његов јуриш и ударац пљескају му. Знали су да с њим јагери неће лако на крај изићи. Решпект, кад види и чује да му се пљеска, још бешње насрће. Њих толико јагера против толико хусара! Шкандал! Звона наопако бију, чује се звека. Лаћман и Решпект командирају: "Parade, rechts, eins",[38] "Doppelte Parade, eins, zwei".[39] Све команде измешане, испресецане. Баш се боде, сече.
Дође један капетан јагерски са компанијом у бојном реду, стане, па их све у полукругу опколи и на предају позове. Битка престане. Решпект парламентује, неће да капитулира јагерима. Каже: воли погинути него то учинити, јер "плацкоманда"[40] је у рукама његовог обрштара, а јагери су само уз пут. Но хусарској патроли предаће се, али тек онда када се предаду сви јагери који су се с њим тукли. И Решпект је ту пуно право имао. И док је он парламентовао, донде је већ ту била и хусарска патрола, па после договора са јагерским капетаном предаду се сви хусарској патроли, и хусари и јагери. Решпекта још оно вече дан преслушају и пусте. Чуће после шта ће бити.
Решпект је мислио богзна како ће страдати, и био је већ на свашта приправан. Дође на "рапорт", и на његово удивљење добије само самцито 48 сата затвора зато што јагерског официра није салутирао. Сви официри, и сам обрштар, држали су да су били јагери криви, највише лаћман. Да је Решпект пешак, горе би прошао.
Кад су очевидци обрштару приповедали како се Решпект бранио, насмеши се и рече им да са таквим ескадроном као што је Решпект могао би се један батаљонски каре раздерати. Официрима је врло мило било што су јагери добили лекцију, јер се пешаци увек фалили да се један пешак три коњаника не боји, а ево шта учини шака хусара без коња против толиких јагера.
Скоро затим Решпект изгуби се из канцеларије, јер увидели су да није зато способан, а начине га за "квавахмајстера".[41]
Идуће године већ није био јагерски лаћман у шематизму: сигурно је отпуштен.
Објашњења
уреди[1] Сателит, лат. Satelles, франц. Sattelite, пратилац.
[2] halb rechts, нем., полу-десно.
[3] halb links, нем., полу-лево.
[4] Сиротињски отац, општински чиновник који врши дужност старатељског судије у месту.
[5] Увет, услов. погодба
[6] Фалишан, лат. falsus, лажан.
[7] Алармирати, франц. alarmer, узбунити
[8] Еквитација, лат. equitatio, овде зграда за јахање.
[9] Шарже-коњ. коњ за јуриш (?).
[10] Splecu, изгледа да је омашка при писању, или штампарска грешка.
[11] Проприетар, франц. proiretaire.
[12] Инхабер, нем. inhaber, сопственик.
[13] Швенкунг, нем. Schwenkung, промена фронта.
[14] Тинта нем. Tinte, мастило.
[15] Унтерофицир, нем. Unteroffizier, подофицир
[16] Сакумпак, нем. Sack und pack, војнички ранац.
[17] Владимир и Косара, драмско дело српског писца Лазара Лазаревића (1805-1846).
[18] Изегзаминирати, лат, examinare, испитивати.
[19] Лапалија, нем. Lappalie, ситница, будалаштина.
[20] Каплар од две капитулације, каплар на трећем року.
[21] Битка код Вахау, битка близу Лајпцига, 16 октобра 1813, један од главних момената велике "Битке Народа".
[22] Алијарт, нем. Allierte, савезник.
[23] Битка код Кулма, у Чешкој, 20 августа 1813, где су војске удружених европских владара победиле Наполеона, и где се француски генерал Вандам предао.
[24] Бефел, нем. Behehl, заповест.
[25] Ферплфлегслисте, нем. Verpflegsliste, требовање храно.
[26] Нем.: Нема стрпљења да седи.
[27] Афер, франц. Affaire, догађај.
[28] Рошток, нем. Rasttag: при великим маневрима војска је два дана ишла а трећи се одмарала, и тај трећи дан одмора српски граничари звали су "рошток".
[29] Јагер, нем. Jдger, ловац.
[30] Лаћман, франц. lieutenant, потпоручник.
[31] Пасирати, нем. Passiren, десити се.
[32] Регула, лат. regula, правило.
[33] Халт, нем. halt, стој.
[34] Командирати, франц. commander заповедити, позвати.
[35] Аретовање, франц. arret, хапшење.
[36] Позитура, лат. positura, став.
[37] Парада, франц. Parade, одбијање, "парирање".
[38] Нем.: Одби, десно, један.
[39] Нем.: Двоструко одби, један, два.
[40] Плацкоманда, нем. Platzkommando, команда места.
[41] Квавахмајстер, нем. Kweichmеister, наредник.