Братимска љубав
Посвећено моме драгом пријатељу И. Костићу
Залуд пакост клета о неслози ради,
Да међ' браћом сродном мржњу распростире,
Раздором да ц'јепа и злу да се слади;
Али братска љубав никад не умире.
Вода крвца није, мајка нам је иста,
Она свијех грли једнакијем жаром,
Вјера је у љубав и у срцу чиста,
Једна је молитва пред светим олтаром.
Ено онај очи пут небеса диже,
Раширеним рукам' Створитеља моли;
Они опет главом пригиба се ниже,
Сам Бог знаде чији ј' пред њим вапај бољи.
Вјером својом дакле свак Творца нек слави,
А брат брата нека правим срцем грли,
Кад је у невољи нек га не заборави,
Одма нек к њему брзим кроком хрли.
Мој брат да ми страда? – нека тако рече –
Са њиме ћу и ја да дијелим јаде,
Вјера нам је љубав и крвца што тече,
Оћу и ја пасти гдје ми братац паде.
Једне дакле мајке ми смо синци прави
Ако нам се вјера дијели у троје.
Зашто братац брата да мрзи и дави,
Да му се злу слади весели и поје?
Разгонимо дакле себичност и злобу,
А пригрлимо чврсто братска срца наша,
Врзимо је с' себе у дубоком гробу,
Боље ће нам пријат' тад братимска чаша.
Радо ћемо тада постић' нашу мету,
А пакосном врагу што нас криво гледа:
Трн у оку биће када види свету
И братимску љубав међу српска чеда.
Материнска љубав скршит' се не даде,
Само слога када уза љубав пр'јења,
Тад можемо стално бити пуни наде
Вазда постојани као тврда ст'јења.
Ој, мол'мо се Богу сви у сложном гласу
Вјечно да узтраје љубав међу нама;
Јер тим путем само корачи се к спасу,
Ето ово учи нас и вјера сама.
Роду срећа без тог не може да цвати,
Омладино српска узданицо рода,
Моћ и снагу треба свеђ љубав да врати
Онда тек ће стићи она жељна згода.
Јади ће нам проћи, сванут' ће нам зора,
А њу Србин чека и дочекат' мора.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
У Бару (Црна Гора) 1896. , Мило Јововић, „Голуб“, број 22., у Сомбору, 15. новембра 1896., стр. 347.