Болани Дојчин
Бол болује болани Дојчин(е),
бол болује девет годин дана;
то се чудо на далеко чуло,
то дочуо Усо Арапине,
чим дочуо, одма коња седла, 5
право иде у Солун(а) град(а),
пред Солуном разапео шаторе,
и нареди пореза на града:
свака кућа по дебела овна,
и по пекар леба белог, 10
по девојку или удовицу;
све је раја порез изредила,
редак дође Дојчинове дворе;
све је сеја спремила пореза,
али нема кога да однесе, 15
и отишла брату више главе,
и тада се Дојчин пробудио:
"Кућо моја, огњем сагорела,
толико ли брзо (ти) прокапа,
да ми не даш с миром умријети!" 20
Тада сестра брату говорила:
"Нису, брате, двори прокапали
но су сузе од твоје сестрице!"
"Какве имаш (ти) невоље, сестро?
те ми сузе рониш (на образе)?" 25
Тад је сестра брату испричала,
како ј дошо црни Арапине,
наредио пореза на града;
свака кућа порез изредила,
редак дође Дојчинове дворе: 30
"Ја сам порез изредила, брате,
али нема ко да га однесе,
нећу љубит Арапина црна!"
Кад је Дојчин сестру разумео:
"Позови ми верну љубу моју!" 35
"Слушај, узми коња некованог,
да га водиш мојему побратиму,
да га кује и да га рзигра,
кад се вратим (а ја) ћу му платим!"
Послуша га верна љуба, 40
па узима коња алата,
одведе га Теме побратиму,
али он неће (побра) да га кује,
он гу тражи лице у залогу,
јер Дојчин се давно заборавио. 45
Иде љуба у своје беле дворе,
и то казује своме господару.
"Враг ти (однеја) твоје побратиме,
он ми тражи лице у залогу!
Живо срце у јунака пуца, 50
па говори Болани Дојчине:
"Чујеш ли ме, моја мила сестро,
све ти сабља (она) не точена,
да гу носиш Павлу побратиму,
да гу точи и да гу ивичи, 55
да гу точи и да гу размала,
кад се вратим ја ћу да му платим!
Отишла је она мила сестра,
и казала Павлу побратиму:
"Чујеш ли ме, Павле побратиме, 60
еве ти сабља (од) мојега брата,
да гу ивчиш и да гу размалаш!
И он тражи лице у залогу,
Дојчин се (је) давно заборавио,
иде сестра и сузе пролива: 65
"Бог ти убио твоје побратиме,
он ми тражи лице у залогу!
"Чујеш ли ме моја верна љубо,
донеси ми једну трубу платна,
прибери ми моје кошчетине, 70
и притегни моју половину,
опреми ми мојега Дората!
Па се диго Болан Дојчине,
и појаше својега Дората;
кад је ишо кроз Солуна града, 75
коњ му скаче и лево и десно,
по три копља (скаче) у ширину,
по четири у висину скаче;
сви се чуде какав је то јунак;
оно био Болани Дојчине! 80
Иде право на солунска врата,
и прилази црну Арапину:
"Дижи се, Арапине, мегдан да делимо!"
Одговара црни Арапине:
"Макни ми се, жути каурине, 85
немам ошто сабљу да крвавим!"
Позива га Болани Дојчине:
"Изађи ми црни Арапине,
није лако крава јаловита,
није лако мома ал удовица!" 90
Тад се диже црни Арапине,
и појаха своју бедевију;
ал га Дојчин лоше уграбио,
удари га преко половине,
паде Арап на зелену траву, 95
приђе Дојчин исече му главу,
и извади једно десно ребро,
закова га за солунска врата,
баци главу у коњску зобницу;
иде право Павлу побратиму, 100
и позива Павла побратима:
"Изађи (побро) да се наплатимо,
ти ми тражиш сестре лице у залогу!"
Ману сабљом, одсече му главу,
и тура је у коњску зобницу, 105
па појаха свога коња Алата,
па прошета кроз Солуна Града:
"Не бојте се, грађани Солунџије!"
Оде право својем белом двору,
и позива своју милу сестру: 110
"Чујеш ли ме моја мила сестро,
распетљај ми моје половине,
оће Дојчин мало да с одмори!"
Па позива (своју) верну љубу,
да расдреши коња и да узме главе, 115
да прикује на Дојчинова врата:
прву главу, црног Арапина,
другу главу Томе побратима,
трећу главу Павла побратима.
Лего Дојчин болан да одмара, 120
и запева песму старовремску:
"Није (јунак) Дојчин још умрео,
неће Солун да буде под Арапе!"
То изусти и душицу пусти!
