Бока (антропогеографска студија) / Главне црте земљишта

Главне црте земљишта
Писац: поп Саво Накићеновић

У пластици Боке највише падају у очи ови морфолошки елементи: Бококоторски залив, уздужни планински вијенци и одсјеци у залеђу. Залив се дијели у четири међусобно везаних басена, од којих је први Топаљски или Новски, затим Тиватски, Рисански и Которски. Прва два везана су за једну веома дугу низинску линију, која се може пратити од Дубровника до Будве, и за коју су везане низинске области Конавли, Суторина, Жупа и Грбаљ, затим поред горња два и залив Будвански. Топаљски и Тиватски басен везани су међу собом до један километар широким, а два до три километра дугачким каналом Кумборским.

Басен Тиватски улази у друга два источна басена, Рисански и Которски, каналом Веригама, који је 2 до 3 километра дугачак и 500 м. до 1 километра широк. Оба ова посљедња чине једну цјелину, коју саставља веома кратка, до 1,5 километар широка мореузина Пераштанска, пружају се у главном у правцу СЗ-ЈИ. Чини се да се у њима укршта више низинских линија, које су им и дале главни правац пружања. Једна од тих је уздужна, за њу је везан планински одсјек, који се пружа од Каменог до Мориња. Друга је попречна и за њу је везано Граховско поље, и попречна низинска линија Рисан-Грахово. Вјероватно да је за ову линију везано рисанско проширење овог басена, које има правац С-Ј.

Дакле, Бококоторски залив има облик једног планинског језера, које је с морем везано само до 1,5 километар широком мореузином Кобилском и које је разбијено на четири басена. Тај затворени карактер утиче много на климске прилике ове области, које су чувене својом благошћу и љековитошћу. Благост климе јаче се осјећа у Топаљском и Тиватском заливу, него у Рисанском и Которском. На такав климски карактер утицали су нарочито ови географски моменти: одсјеци и планински бедеми у залеђу, од којих су најважнији споменути одсјек између Жлијеба и Мориња, затим сјеверни и источни одсјеци Рисанског и Которског залива, чија стрменитост износи често по 800 до 1.000 метара висине на дужини од једног километра. Прва два басена или залива заклоњени су од оштријих ваздушних планинских струја поред ових одсјека и разним планинским повијарцима, који су у разним правцима и разноврсно разуђени. Од ових су најважнији они на којима је врх Девесите (780 м.) и Св. Јеремија (718 м.), затим повијарац Врмца (највиша тачка 760 м.), који достиже у правцу СЗ-ЈИ дужину од 10 километара и који са истока и сјевера заклања Тиватски залив.

Дакле, из свега се овога види да су на климске и фитогеографске прилике у Боки највише утицали ови географски моменти: приморски карактер области, затворени карактер залива, разни повијарци и одсјеци у залеђу, ступњевито спуштање херцеговачких и црногорских површи према мору. Ови су моменти утицали на правилно измјењивање хладних планинских с топлим приморским ваздушним струјама.

Клима и биљни свијет

Бока је присојна, брдовита, на мору, а с високих херцеговачких и црногорских брда струји чист ваздух и мијеша се с морским. Има много живих вода, снијегу није трага, јесени и зими често су кише.

Најздравија је крајина херцегновска, а нездравија су мјеста у Боки: Будва и Солила, јер су та мјеста грозничава. Затим Столиво, јер га зими сунце мало грије; и Котор, због тјесноће. Воде нема колико је потребно; али оне што их има, оне су лаке, танке, питке и здраве. Водом оскудијевају: Луштица, Кртоли, Тиват, Ластва, Лепетане и доњи Грбаљ, а сва друга мјеста имају данас довољно воде, само, што је вода у Котору, и ако је доста има, слана. Гдје нема живих извора, ту пију воду мртвицу из чатрња, или воду морску из цистерна.

Горе и брјегове оголио је козји зуб, што је узроком љетној суши и зимској поплавици. Небо је над Боком увијек плаво, увијек јасно и чисто. као и душа њених синова. И по природи она је најљепша од свих српских крајева, и због тога је било љетниковац најчеститијег владара оног времена, српског цара, Силнога Душана.

Главна морска струја у Боку долази са југо-истока, а иде према сјеверо-западу. Вјетрови су: југ и западњак, каткад и сјевер, од кога особито Рисан страда. Он долази изнимно, и то, кад у залеђу настане максимум. С њим долази туча (град). Поморцима бокешким најтежи је левенат, бива југо-источњак.

Најважнији је југ, јер дуго траје и доноси кишу. Будући да долази с мора, носи обилате хлапове, који заустављени и расхлађени од бокешких планина, дају обилат дажд. Он може да буде јак и оштар на незаклоњеним мјестима, нарочито пред Оштрим ртом, Будвом, Паштровићима и Спичом. Због буре клима је оштрија у Котору, Рисну, Перасту, Морињу и Ораховцу. То се види и по лимунима и наранчама. На пр. у свим приморским селима опћине херцегновске није понијела и не понесе студен лимуне и наранче, јер туда није буре, док у свим селима опћине рисанске много пута све промрзне и студен понесе.

Да је поднебље блаже у приморским селима, види се по томе, што се врло ријетко снијег до истих спушта, док по загорским замете и за човјека висине. што Загорци кад сађу у приморје, веле, да им је и пред кућом као код ватре, што рад студени зими долијећу и разне тице, као голуби грињаши, што се у загорским селима не може ни одржати лимун, наранча, палма, датула, и.т.д., а у приморју све то напредује и цвјета; што у Загорју не може да успијева ни лоза ни маслина, као у приморју; што воћке и дрвеће у Приморју раније цвјетају и пупчају, него ли у Загорју, чак кад горе ни трага нема; што у Приморју о Никољ-дану може да буде, а и прије, јагњетине, а у Загорју ни помена. У опће разлику у поднебљу између приморских бокешких села и загорских осјећа све, од човјека до најмање травке.

У Загорским селима клима је оштра. Тому је главни узрок, што су села незаклоњена, на великим висовима и планинама, гдје дува бура, коју зову и "рисанка", јер долази од Рисна и ту најјаче дува. Бура је овдје жесток вјетар, обара стабла, раскрива куће, носи дрвље и камење, пријечи промет по мору и копну. Бијеснило буре ваљда је осјетио и Хорација, да наше море назове "turbidus Hadria". Тај је вјетар, са сјеверњаком, најстуденији вјетар, јер дува преко црногорских сњеговитих планина, те повећава студен.

Вјетрови са запада саразмјерно су ријетки; а кад при невјери, особито љети, нагло задуну, брзо и престану. Мајстро љети разблажује љетну топлину, особито у приморским селима.

Пред заливом у широком мору спуштају се у море "ошмрци" који велику воду у ваздух носе, тако и на копну појављују се "циклони" који више пута на стотине стабала из коријена ишчупају, те велике штете овим крајевима наносе. Кривошије пак много страдају од громова, јер су велики висови, а и кише ту, по извјештајима, највише пане у Аустро-Угарској монархији. Ту се и снијег, а тако и на Ублима и Брајићима, одржи по више дана, напада га и до 1 м. висине; почиње по Св. Николи, а траје до 1. марта.

Шуме нема много, има је нешто у Кривошијама, нешто у Сасовићима, горњем Грбљу и Паштровићима; најчешћа су шумска дрва буква, храст и јасен, а мање ситногорице: мрслин, драча, јавор. Рад благог поднебља, могло би успијевати виноградарство, вртларство и воћарство, особито јабуке, шипци, смокве, дуње, а и како да не, кад је бокешко поднебље равно оном у Напуљу, јер, то нам најбоље доказује успијевање палма, датула, нешпула, четруна, лемуна, наранача и сваког другог воћа.

Вино је бокешко румено и реже, ал није дуготрајно. Стоки је добра паша, зато је сир масан и смочан, а месо особито кусно.

Има много и ловорике, а и маслине дају знаменито уље. Оно је густо а танко.

Бока је на гласу због својих љековитих биљака, које се највише налазе на Крњој Јели (у Кривошијама) и у селима Побори, Маини и Браићи, камо ботаничари често залазе, те дотичне љековите траве купе и испитују.

Остаци од старина

Главни ваљда предисторијски споменици у Боки су предисторијска гробља, познате "гомиле" (тумули). Таква је "гомила" у Жањицама, даље гомиле у Клинцима, гомиле на кртољско-луштичкој граници, у Вељем Почивалу; украј ње "Веља Гомила" у Гошићкој граници, а за бријегом, у граници луштичкој, је "Десанова Гомила". Знаменита је у Гошићима "Гомила код храшне" (храсне), или "Ива Марова Гомила". Она се диже у положају који је далеко од гошићке цркве Св. Луке к западу, за 10-15 минута, а за 30 минута од морског пристаништа Бјелила. Гомила се састоји од стрмих страна, а има у врх заподак (платформу), који кад би још имао на ивицама коломат, ни у чем се не би разликовао од обичног житног гувна. Платформа је поплочена већим и мањим плочама од којих неке бијаху дуге као осредње поклопнице, до 1,50 м., широке до 70 цм., а дебеле 20 цм. Плоче бијаху међу собом уклачене. Нешто чобани, а нешто дуго вријеме, учинише, те се вапно између плоча потпуно орубало; а кроз дуги низ вјекова плоче су поломљене, истањене и излизане. Пријечник платформе износи до 10 цм., а са свију страна гомило стрмен се спушта за 12 м., и више, по чему пријечник гомилина поданка износи око 34 м., а периферија цијеле гомиле на поданку обухвата једно 100 м.

Сличних гомила имаде и у Грбљу, и у опћини херцегновској, од којих сам ја гледао ону у Крушевицама. Ту су гробнице, колико са страна, толико и оздол, као и озгор, све ограђене у сувомеђи од четвртастих плоча. Народ вели, да су у овим гомилама копали се незнабошци још прије Христа, ал како су се звали не знају.

Из ових предисторијских гомила да се закључити, да је и у Боки, као и у Херцеговини, о чему је изнио Др. Дедијер у студији "Херцеговина" становало једно те исто насељење.

Сад прелазимо на важније антропогеографске историчке моменте, до оснивања првих српских државица на Балканском Полуострву.

Кратак историјски преглед до оснивања српских држава на Балканском Полуострву

а) Илирска периода

Орбини вели, да су Боку тројански бјегунци, послије дугог лутања населили, а други, да је Сицилија њена мати, јер да је Дионисије, сиракушки тиран, послао насеобине онамо, неки је и старијом сматрају, као Ивановић, који вели да јој је поријекло колхско. Будву пак веле, да су основали Феничани, а Стеван Византинац, да је добила име по Βυτω, првој домовини њезиних првих насељеника. Апендини пак мишљења је, да је Будва био једини град Ардијеја на мору. Грци су тврдили, да припада земљама, које називљу "Illyris barbara", а и Ливије је ставља у варварску Илирију.

Рисан пак за Бардида и Плеурата (360-227 г., пр. Хр.) био је крајња сјеверна граница краљевства илирског. Пераст, вели Ливије и Јулије Цезар, да га је населио још прије Христа један огранак Илира - Пирусти, и по њима, да се назвао Пераст ("Perustae, gens Illyr. partem Illyr. vantant" или "ad Caosarem legatos mittunt obsidesque dant").

Племе илирско Енхелеји (јегуљари) становаше, гдје су данас опћине херцегновска и рисанска, а Ардијеји, гдје су данас опћине грбаљска, будванска, паштровска, и на полуотоцима Луштици и Врмцу. Ливије и Плиније веле, да бијаху "Labeates" илирски огранци, гдје је данас Црна Гора и Кривошије. Пирусти живљаху у околини Пераста. Бока је и за вријеме Илира била земља гласовитих морнара. Поморско-трговачка вјештина старих Илира очитовала се у њиховим гусарским нападајима и пљачкањима. Они су пљачкарили и гусарили по далматинским и епирским обалама, и на тај је начин довезено много предмета из оних земаља.

Од остатака из Илирског доба по Боки вјероватно јесу градине. Оне су обично на усамљеним и стрмим висовима и брјеговима око данашњих села. Данас су у таквом стању, да ту уопће мало је гдје и трага таквим грађевинама, већ само име казује нам, да су ту биле. Такове су: у Пелинову (Грбаљ), постојао је "Крстин Град". Предање вели, да су га Турци порушили. У близини манастира ластовског је био "Милин-град", а при мору, међу ртовима Јазом и Трстеним, по дну Мрчева поља, а прама Спасу, је жало Јаз, гдје је, како предање вели, био Шебе град. У правцу пак између Превлаке и бријега Думидрана, спрам Жељкова, уздизао се негда на острву град Бобовац (Бобовиште, Бобовач). То је био мален град (Градац) за који се мисли, да је далеко древнији, него ли и негдашњи градови у Боки Рисан (Rhizon) и Столи (Stolium). У народу се прича да је Бобовац поронуо од земљотреса. За вријеме илирске краљице Теуте Рисан је био главно мјесто у овој области.

Теута у рату с Римљанима изгуби све земље које је њен муж био освојио, и миром 228 г. (пр. Хр.) одрече се престола у корист свога сина Пинеза, коме оста само Бока. Од тад за 60 година владаху домаћи краљеви, више или мање зависни од Рима. Да Римљани осигурају своје добитке, оградише пут од Аквилеје до Драча, који додириваше главне далматинске градове, па иђаше преко Суторине, кроз Херцегнови, на Рисан, за Грахово и даље. У Рисну је била ресиденција илирских краљева, а Полибијо вели, да је Рисан био само Теутина престоница.

Рисан је био једини град у Боки, о ком се говори још кад је Илирија цвјетала. Полибије вели да је "Rhizinium ad arduum collem ad sinum Catharensem insidens" био "civitas per antiqua Illyrici primigenii", град у истину не велик, али јак утврдама "oppidum haud magnum quidem, sed optimis munitionibus validum". А Ливије вели и називље га "opportuna urbs". Сами Римљани назваше зидине Рисна "moenia Aecia". У Рисну је Теута задње дане свог живота провела (227-220 пр. Хр.).

У Рисну је вило сједиште илирског божанства Медаура, које се врло моћним сматрало. То је божанство лијевом руком грмило по ваздуху, а десном из ваздуха смрт шиљало. Држи се да му је био храм у старом Рисну, који је потонуо. Један легат, ком се имена не знаде, а ваљда родом Римљанин, ког је Марко Аврелије (161-180 пр. Хр.) послао за консула у Нумидију, и ту затребав помоћи од домаћег божанства, подигао му је споменик.

Из истога се натписа види да је код Илира у Рисну постојало божанство Медаурус. Из Ђелчићевих "Memorie Storiche" види се да је у IV вијеку прије Христа било у Боки поред илирских и грчких сталних насеобина, и то на више мјеста. О томе најбоље свједоче грчки натписи на гробовима, који су у томе и другим разним дјелима штампани.

б) Римско-византијско доба

Рисан је, послије него је илирски краљ Гентије, који се против Рима здружио био с Персејем македонским, год. 168 пр. Хр. од Римљана побијеђен био, постао префектуром, као и Улцињ и Скадар; а пошто је коначно 138 пр. Хр. илирско краљевство пало, тад се у Боки подижу:

а) "Oppida civium Romanorum"

То су римске насеобине којима је задатак био да парализују снагу домаћег народа у Боки, као и да штите интересе римске, било уздржавањем задобивене власти, било проширивањем. Такав је био "Superbum Ascrivium", који много касније доби име Котор (Cattaro), по једној тврђави, коју у непосредној близини огради Јустинијан. Други тврде, као Момсен, да се Котору не зна управ прво име "sed non constant de nomine antiquo". Бокинг, читајући "Numeri sub magistris militum" и "Catharienses ntra Illyricum cum viro spectabili comite Illyrici", тврди да је ова установа била именована "ab hodierna Dalmatina civitate Cattaro". То нам свједочи да је Котор био и прије Јустинијана. Имамо вијести за "Acruvium oppidum civium Romanorum", а писци су мишљења, да је данашњи Котор на његовим рушевинама ограђен. По ријечима Порфирогенита "ζαιτο καδεροντα Διχατερα το κτω", произлази, као да су била два Котора, један ниже на Стировнику (греда више данашњег Котора), а други на висини, на више тога.

Полазећи од тога, да је тврђава од Јустинијана подигнута, назвата Котор (Κατταρος), и увјерени, да су дивљи народи били се повукли у Диоклеју (Дукљу, Црну Гору), произлази, да је град на ниже онај, у ком се нађоше латински споменици Ascrivium, док онај на више, који је био на врху брда, имао је бити Котор, тврђава коју је подигао Јустинијан. Имена су се измјенично употребљавала, а мало по мало , послије Јустинијана, Котор је преотео име.

По Сцилаксу, била је и Будва "oppidum civium Romanorum". А такав је био и Рисан.

У Рисну (Rhizinium) и Котору (Ascrivium), била је главна управа ordo Decurionum, служба у једно вријеме врло часна, али послије, услијед владина притиска, презирна и опасна, од којих се и сами декуриони ослободити настојаху. У сенату Муниципија предсједали су Duumviri jure dicundo - VIR. Њима је била повјерена администрација градска и судбена страна. Њихова је власт била слична оној старих консула у Риму. Сенат их је бирао, и служба им је била само годину. Била је и служба "Judex ex V (quinque) decuriis". Били су Ризунити слободни од пореза.

О културном стању, поред осталих, свједоче нам мозаичне калдрме, одломци пепелница, комад кипа "Дијане Ловкиње", раке, римски новци, развале тврђава, градина, остатци споменика, гробни обелисци, од којих се један чува у Котору, око 30 саркофага, као и много другог и земљаног посуђа, што је много од странаца, због немара и домаћег потцјењивања, однесено. Домаћи елеменат у Боки доби неки особити латинитет од кога се Котор није могао ослободити ни у Средњем Вијеку, а римско грађанско право толико је старим Ризунитима, особито Котору, у кости ушло, да су створени закони которски па и других мјеста по Боки.

Године 395 по Хр., пошто се римско царство подијелило у источно и западно, Бока потпада западном. Послије бива сеоба народа услијед које Бока пострада. Теодерих, краљ Ист. Гота, осваја Боку 489 г. те под њим остаје до 535 г. кад је Јустинијан оте Ист. Готима, те, да би је осигурао од навале дивљих народа, године 532 гради тврђаву Κατταρος (Cattaro, Котор). Зна се да је Хришћанство Котор примио у то доба, јер се спомиње год. 451. Paulus. Episcopus Cathari civitatis (Histor. concil. p. 597), а исто тако један други (Johannes) из 649 г. (Hist. conc. 603). Из овог су доба византијски градови Столе (Stolium) - Στολυ и Порто Росе, градови које порушише у IX в. Сарацени, или услед потреса пропадоше. Баловић држи да су рушевине једног старог града изнад Пераста готска грађевина. Исто тако мисли се да су из овога доба и цркве Св. Стевана на Штировнику, Св. Ђорђа на острву пред Перастом и.т.д. Стари Рисан је већим дијелом потонуо у море, тако и стари Ascrivium (Котор) пропао је нешто услед навале дивљих народа, нешто потресима, а нешто пожаром. Стару Будву Сарацени порушише у IX в.

Да је Христова вјера веома рано била распрострањена у данашњој Боки имамо неколико доказа. Јулије папа, који је сазвао сабор у Риму 341 год., био је позвао на исти епископа рисанског. Неки писци мисле да је епископија рисанска основана у вријеме Св. Дујма, свршетком првог или најдоцније почетком другог вијека. Али са сигурношћу се то не може тврдити; за епископију рисанску зна се да је први њен епископ био Севастијан (591-594). Њему је папа Глигорије Велики писао два писма, која су се и до данас сачувала. Што се тиче епископије которске, за исту се позитивно зна да је основана око половине VIII в. премда има вјероватних доказа, као по Анониму, да је постојала у V в., а по Моринију у VI в. По једној биљешци У. Рафаели тврди да је Јован I епископ которски, присуствовао првом васељенском сабору у Никеји (325), на што Колети примјећује: "...почетак которске епископије није познат нити за исту има докумената прије IX века". Карара: "Catarum (Cattaro) ebbe il suo primo vescovo nell 877". Прије доласка Срба Боку пљачкаше Авари, који се населише у Будви и Грбљу, и Будвански залив бијаше познат под именом "Avarorum sinus".

б) Трговачко-војнички друм и тврђаве римско-византијског времена

Главна приморска цеста римског времена која је ишла од Салоне, преко Ad Movas (код Имотског) на Bigeste (Хумац код Љубушког), Нарону, и одатле приморјем на Epidaurum (Цавтат) од Епидаура иђаше на Суторине, а одатле кроз Боку, и то најпре кроз Херцегновску крајину (Stolium), покрај мора на Рисан, Пераст, Ораховац и Доброту (Dulcidia) за Котор. Од Котора иђаше уз Шкаљаре, преко Тројице и Грбља за Будву, Ластву и.т.д. Овим војничким путем Бока је дошла у непосредан додир са Далмацијом, Епиром, Енхелејима, Травуњанима и Дукљанима, те им без двојбе доносаше велике користи.

в) Тврђаве или градине су биле: Арза (Punta d'Arza), која се начази југо-источно Жањицама, испред Оштрог Рта. Овдје се налазило лонаца високих 1 - 2 м., а у њима људских костију, ободаца и.т.д. Друга је градина била Грисполи (Gripoli, Gripuli, Grispuli), који је разрушен од Турака у XIV в. Ако се може вјеровати лексикону францускому "Bruzer-La-Martineire", данашњи оток Св. Ђорђа морао је бити за Римљане врло важна тврђава.

У Суторини пак била је римска тврђава; зато се ваљда и зове Суторина (Sub-turris). Ту се војничке и трговачке промјенивале и одмарале.