Бодин/22

Бодин
Писац: Јован Суботић
ДЕВЕТИ ПРИЗОР

ДЕВЕТИ ПРИЗОР
Краљ дође

ЈАКИНТА:
Светли краљу, опрости детету.
ТЕОДОРА (истим гласом):
Удари му четир пет шибица...
ЈАКИНТА:
Јошт је мали...
ТЕОДОРА:
А луд ће остати...
ЈАКИНТА:
Отца нема да га круто држи...
ТЕОДОРА:
А и ти га као очи љубиш
Од љубови свега би појео...
КРАЉ (к Јакинти):
Ћути, кћери...
(к Теодори)
Престанн краљице!
Познајте ме једаред какав сам.
Нисам дошо да детету судим,
То је посо дечјег учитеља,
Већ сам чуо да сте обе овде
Па сам дошо да вас обрадујем.
ЂОРЂЕ:
Јеси одтер'о оног баштована?
КРАЉ:
Нисам, Ђорђе, већ сам му казао
Да унапред у тебе не дира
Кад у госте своме деду дођеш
Јер морамо госте поштовати
Ма од малог да су мањи прста.
ЂОРЂЕ
Одтерај га, не могу га видет’!
Љуто ме је данас увредио.
Јакинта (повуче дете натраг.)
ТЕОДОРА:
Пусти дете, нек каже што хоће.
Ја бих свега златом га облила
А ти га се стидиш пред свијетом.
Но хоћеш се за то покајати;
Кад он буде што си ти данаске
Телом јачи а умом старији
И ои ће се такве стидет’ мајке. -
КРАЉ (к Теодори):
Пуст’ ме најпре да вам изговорим
Што ме амо у башту доведе
Па говори колико ти драго.
ТЕОДОРА:
Хоћеш дати Рашку Петриславу?
КРАЉ:
Не кажем ти ни хоћу ни нећу
Само да ме пустиш говорти.
ТЕОДОРА:
Дакле твоја новина таква је
Као вода ни врућа ни хладна;
Благо оном ко ју пити мора.
Нека бежи од њега далеко
Ко не жели своје прат’ одеће.
ЈАКИНТА (молећи ју):
Драга мајко... претрпи се малко.
Краљу радост сија у очима
Бог ће дати хоће добро бити.
ТЕОДОРА (хоће да говори).
КРАЉ (руком забрањује):
После, после... чуј ме, кћерко драга.
Добио сам повољне гласове:
Млећани су твога друга нашли
Из тамнице њега су извели
И...воде га у нашу дружину.
ЈАКИНТА (падне му око врата):
Сладки стриче (тргне се натраг)
Могу л’ веровати?
КРАЉ:
Истина је, моје дете драго.
Дан, два, ту ће цар бугарски бити
И загрлит’ бугарску царицу.
ТЕОДОРА:
Цар без царства царица без круне...
ЈАКИНТА (радостна):
Истина је! Истина је права!
Сија ти се лице као сунце
А у оку т’ смеје се весеље.
Ђорђе, сине, ходи брже амо,
Љуби ову руку светитељску
Која ти је спасла родитеља.
(Вуче дете краљу.)
ЂОРЂЕ (отима се неће):
Иди, мати, како сад говориш!
Како ћу ти да пољубим руку
Која круну мом отцу уграби?
ЈАКИНТА (помркне на њега)
Чини само што ти мати каже.
ЂОРЂЕ (чудећи се):
Та ти си ми и оно казала
Па чега ћу сада да се држим!
ЈАКИНТА:
Лудо дете смеша штогод схвати
Па направи што никада не чу.
ТЕОДОРА:
Свако дете по тому је лудо
Што говори без бриге истину
Не питајућ хасни л’ ил’ шкоди ли.
ЈАКИНТА:
Ја ни сама нећу порицати
Да на краља који пут зажалих:
Но сад кад ми овај глас донесе
Ко загрлит’ неће гласоношу
(Загрли краља.)
Ко ли неће изљубити руке
Које оном окове скидоше
За киме смо грозне сузе лили.
И тужили кроз седам година.
(Љуби краљу руке.)
Светли краљу, Бог нека ти плати!
Ја ти тако захвалит’ не могу
Као што ти дело заслужује.
Нек’ Бог чува твоју свету главу
Од све беде до поздног скончања;
Не имао рад шта уздахнути!
Покај’о се ко те уцвелио;
А синови твоји соколови
Никад црна дана не видели;
Усахнула рука те их дирне;
А свако се колено утрло
Које њина крвца ошкропила!
ТЕОДОРА:
Једна куне друга благосиља:
Не знам, којој од нас горе б’ било
Да се жеља на желећу врне.
КРАЉ:
Знам да ти је тежко бит’ морало;
Ал’ си твоју тугу подносила
Као дете наспрам родитеља,
Никада ме ниси увредила,
Никад речи худе не изусти.
ТЕОДОРА:
Кад Бог рече да људма краљујеш
Од руке .ти своје нокат даде
А од ока баш ни трепавице.
Зато можеш многом врат сломити
Ал’ у срдце загледат’ никому.
КРАЉ (к Теодори):
Снахо драга, кад ћеш ти престати.
И молитва дуга досађује,
Може л’ дуга бити мила клетва.
Зиам да ми је Петрислав душманин;
Но сад кад нам Бог радост поклони
Да нам Бодин из сужанства дође
Ево и теби братску руку пружам.
ТЕОДОРА:
Хоћеш дати Рашку Петриславу?
КРАЉ:
То не могу, снахо, учинити.
Али му је просто вратити се
Кад год хоће у моју државу,
Моја су му врата отворена
Синовац ће правог стрица наћи.
А да може поштено живљети
Краљевићу како се пристоји,
Даћу њему лепе жупаније
Витанину и Рудину красну.
Ако ти и то није, снахо, доста
А ти плачи и просипај клетве:
Сузе твоје тебе ће стопити
Клетве твоје тебе ће убити.
ТЕОДОРА:
Подај аспру сироту божјаку
Па си своме Богу угодио.
Ал’ кад дајеш сину братовљеву
За Расију те две жупаније
Узимаш му, ништа му не дајеш.
Нек’ остане где се сад находи.
Боље му је и туђ-хлебац јести
Него свога права одрећи се.
Да пристане на то што му дајеш,
Нит’ би мого пријатељ ти бити
Јер не може Рашку прегорети,
Нит’ би смео руку на те дићи
Јер прихвати веру у поклону.
Нек’ остане дакле у заточу
И нек чува и образ и право:
Па кад дођу дани од рачуна
И поиште што му краљ дарова
Од ког и ти престол добио си...
Са заставе право ће му сјати
А с образа поштење блистати...
А том двому: раву и поштењу
Бог помаже људи ее клањају
Па ћеш им се и ти поклонити...
Али касно на своју срамоту.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.