Благо цара Радована: О младости и старости (Глава 7)

Песници су нарочито били очајници у старости. То је зато што су песници вечито заљубљени, и што њихова љубав не престаје ни у старости. Жене су у животу песниковом стављене у средиште свих срећа и несрећа; или, боље рећи, љубав стоји-у песниковој судбини као извор свих величина и свих катастрофа. А са старошћу пропада и љубав; нити више волимо, нити нас више воле. Међутим, само потреба за љубављу остаје исто онако моћна као и увек пре; чак су можда љубав и новац две магије које никог не напусте до краја живота. - Песник увек већма жели да га жене воле, него да га људи обожавају. Ако је који песник био одвећ лаком на славу међу људима, то одиста није био велики песншс, ни уопште прави песник. А који човек није лудовао за женама, није извесно ни мудровао међу људима. Ламартин, иначе толико увек умерен у љубави, осећао се бедан кад није више дејствовао на жене, чак ни својим духом који му је, међутим, био остао млад до краја живота, Стога се јадао што није имао срећу да умре на време. А на време, то је овде значило умрети кад се мре у загрљају заљубљене жене. Други велики писац, Стендал, који ни у младости није био вољен због свог великог трбуха и својих кратких ногу, имао је прави ужас од старости. Једног дана, гледајући у Риму залазак сунца са степеница Св. Петра-ин-Монторио, наједном се сетио да је ушао у педесету годину, и тад је осетио бол као да га је погодила нека велика несрећа. Песници су у старости жалили љубав већма него и краљеви; јер жене бар нису никад и ничим показивале старим краљевима да су као старци мање љубљени него њихови најмлађи дворани. Уосталом, код извесних краљева су биле њихове љубави већма личне сујете него истинска обожавања за жене. Они су увек највећма обожавали сами себе, а извесно најмање женине љубави или женске супериорности. Највећи љубавник међу краљевима је био Луј XIV, а свако зна како су бедно завршиле све његове љубавнице. Он је плакао у младости из љубави за сулуду Марију Манчини, али није плакао у старости из љубави за побожну госпођу де Ментнон. Овај краљ је и сам у својим мемоарима говорио да, као жели избећи неприлике што долазе од љубави, треба да нарочито пази на две ствари: прво да жртвује љубави само онолико времена колико му остане од његових озбиљних послова, а друго, да дајући жени своје срце, никад јој не дадне и своју памет. Извесно, овај краљ, велики љубитељ песникв, није овде мислио на песнике него на краљеве. Песник ствара само у љубави, и само кад изгуби памет нађе велике путеве страсти и сна, из којих у њега све потиче. Највећи несрећници у старости, то су некадашњи Дон Жуани. Има људи који од жене направе централни проблем живота, а то онда постане страшћу која се изметне у занимање и задатак. Трчати за женама узима време, измори мисао, изломи ноге; а писати писма и одговарати, очекивати састанке и тамо одлазити, то је цела једна крупна и замршена администрација, која често превазиђе снагу*извесних људи. Има несрећникв који су такав посао схватили озбиљније и брижљивије него што своју дужност схвати чиновник, свештенж и војник. Имају разне периоде ове љубавне маније, према разним добима живота: до двадесете године, идеализам за жене; од двадесете до тридесете, само страст; од тридесете до четрдесете, духовна и физичка навика; од четрдесете до педесете, сујета и самољубље; а од педесет до шездесете, манија и опсесија. Ако се Дон Жуан није пожурио да збрине старост, оставивши жену пре него што она напусти њега, онда је његова трагедија кобнија од свих других.