Благо цара Радована: О младости и старости (Глава 5)

Једна од најстрашнијих несрећа стараца, то је осећање усамљености. Старац је човек који више нема пријатеља. Стари пријатељи су га делом изневерили или напустили, а делом охладнели; други су отпутовали другде, трећи су помрли, четврти прешли међу непријатеље. Мало ко има интереса да тражи пријатељство старца, чак и кад може да поднесе његову старост; а свет подноси старца само ако је духовит или богат. Ни његова деца нису очарана кад га непрестано имају поред себе; чак друштво старца утиче лоше на васпитање животне радости међу младима. Старац је самац; а ако није творац, он постаје очајником већ пре својих шездесет година. Свакако, већ од педесете године човек више мисли на смрт него на живот. Стари људи воле младост, али не воле младе људе. Младић, то је за старца онај који му је отео све што је до јуче било само његово. Чак и кад је младић његов син, он га воли више инстинктом него разумом. Старац осећа да се поред младића његова несрећа сматра поругом; овај гаје осиромашио, отео му жену, а сутра ће му отети и паре и кућу. - Затим, млад човек је скоро увек његов противник у сваком мишљењу. Млад човек истиче нове идеје, и стар човек истиче само старо искуство. Један увек гледа напред, а други натраг. Зато нове идеје долазе од младих људи, а све предрасуде долазе од стараца. Млади политичари се боре међу собом увек за нешто што ће тек постати; а стари политичари се свађају расправљајући само старе рачуне и стара злопамћења. Туга старости код жене превазилази сваку трагедију човекову. Жена суди своју младост само по својој лепоти. Само док је лепа, сматра да је и млада; а лепом се сматра само до тридесете године. Већ одатле почиње очајање и борба с правим фантомима старости. Избегава млађе жене од себе, и дружи се с ружним другарицама, с ужасом слуша речи о годинама; не верује више у своју моћ над човеком ако се само појави и мало млађа жена, ма колико иначе била у свему инфериорнија. Безумно тражи новац да надокнади губитак младости, купујући све што мисли да може да прикрије пропадањњене лепоте: распикућске наките и тоалете. Она не верује да лепота жене није у лепоти и прецизности црта, него у љупкости духа и отмености душе. Ни свежина тела, ни чар погледа, ни духовне ни моралне одлике, ни доброта и нежност, ништа од тога не престаје с младошћу. Али све узалуд, јер то жени није довољно. Жена хоће брза и бесна освајања која може учинити само врло млада жена. Јер ретко која жена хоће да освоји духом још мање душом, најмање добротом. Зато нема кобније судбине него што је судбина једне лепотице. Док је млада и лепа, свије окружују и сви је освајају, а чим поверује да је престала бити неодољива, почне да верује и да је постала одвратна и излишна. Госпођа Рекам је најлепша жена свога времена, каже да је осетила како је престала бити лепом чим се деца у Савоји нису више окретала за њом. Међутим, било је много славних лепотица и у дубоким годинама старости. Брантом их помиње много, чак и неке велике даме из свог доба које је и лично познавао. Грофицу Валантиноа видео је кад јој је било седамдесет година, и била је још савршена лепота; а био је у њу заљубљен и један велики краљ. Маркиза де Ротлен, мајка књегиње де Конде, имала је у дубокој старости најлепше очи у Француској, и заносила је младе људе. Госпођа маршала де Омон, очаравала је свет до краја свог дугог живота. Госпођа де Мареј, баба жене Дофенове, била је у стотој години права и свежа као у педесетој. Госпођа де Намур и госпођа адмирала де Бријон су у дубокој старости правиле велике љубавне фуроре. Брантом налази и међу античким женама сличних случајева. Персијски цар Артаксеркс II Мнемон је од свих жена највише волео бившу љубавницу свога брата Кира Млађега, која се звала Аспасија, и била стара али лепа. И Дарије, син овог Артаксеркса, исто тако био је заљубљен у исту ову бабу лепотицу, и тражио од оца да му уз половину царства дадне и ову Аспасију. Сви антички писци су помињали даје и лепа Јелена, у време кад су Ахајци разорили Троју због ње, била већ оседела жена; а ово није чудо кад се зна да је опсада Троје трајала пуних десет година. Па ипак треба љубав у старости сматрати за перверзију. Млад муж још има права да верује како ће сачувати своју жену и кад је млађа од њега, али је старац сигуран да младу жену неће сачувати. Истина, било је и мужева често срећних и са женама старијим од себе. Мухамеду је било двадесет и пет година кад се оженио удовицом Хатиџом, која је била од њега старија за пуних петнаест година; а Луј XIV је узео за жену госпођу де Ментенон кад је њему било четрдесет и пет, а њој четрдесет и осам. Истина, арапски пророк Мухамед, кад се по други пут оженио, узео је Ајшу, девојку од четрнаест година. Осећање старости је за жену, обратно од човека, једно осећање горке срамоте и дубоке беде. „Знате ли да мрзим живот, и да сам очајна што сам толико живела, а да ме не теши ни то што сам се уопште родила" пише свом пријатељу Хорасу Валпулу госпођа де Дефан, у старим годинама кад је најзад била издала њена позната отпорност према старости. Док је жена млада, она се боји само лепше од себе и богатије од себе; али доцније се боји и почиње да мрзи сваку жену од себе млађу. Због овог се догоди и да жена у извесним годинама престаје више да тражи пријатељице, а то је најзад доведе до очајања. Жена не сме остарети, ни због мужа, ни због друштва. Човек остари, али не поружња; а жена поружња и пре него што остари. Једино што може спасити жену у старости, то је племенитост и култура, које значе вечну младост. Једно је извесно: старци су порочнији него што су били као млади људи; а то значи, између осталог, да је физичка слабост још и извор порока. Младост уме да се ограничи, јер је инстинкт мера самом себи; а код стараца је љубав једна перверзија која не зна за меру јер живи у опсесијама. Римски императори били су најразвратнији у старијим годинама. -Прождрљивост је нарочито болест сгарости. Две ствари о којима се под старост највише говори, то је новац и кухиња. Сви су старци зато по правилу тврдице на новцу и незасити у јелу. И једно и друго им загорчи последње дане: пре времена их умањи и у очима других, и најзад их однесе на онај свет и пре него што би нестали иначе. - Нарочито је сујета један порок старости. Код младих је амбиција један нормалан израз самоуверења, а код стараца је сујета једна слабост према себи и нетрпељивост према другом. Човек остари само кад остаре све његове страсти. А ово је врло ретко код културних људи. Емерсон је добро запазио да има извесних мисли које нас увек затекну још младе, а неке нас чак и одржавају младим; једна је од таквих мисли љубав према општој и вечној лепоти. Свакако, млади не умеју да мере добре стране старости, јер нису кроз њу прошли; и они су често одвећ оштри према старима, јер је младост истовремено једно лудило, чак и једно беснило. У младости је све ненормално, распусно и неуравнотежено; све у служби спола, који је бруталан и нечовечан; све у амбицијама, које су претеране и зато нездраве; све у намерама у којима се не разазнаје никаква памет искуства, јер те памети млади људи и немају. Често немају ни осећање благородства које за добру половину долази само из школе живота. - Ако су неки примитивни народи старце каменовали, то је знак да је младост одувек била незахвална за живот и хлеб које су им дали други. Доцније су били неблагодарни и за идеје које су попримали од својих претходника, као готове путеве у планини, и готове мостове на води, а од којих ће идеја, и они сами, са мало изузетака, живети и до краја живота. нетрпељивост младости према старости је први знак моралног безумља код једне генерације. Јер највише су дела направили људи кад већ нису били млади; млади генији су били увек изванредно ретки, да би их на прсте избројали. Чак су ретки уопште и људи који су истински млади. Ако младић од двадесет година има морбидну филозофију живота, и непотпун инстинкт за акцију, онда је он готов старкеља. А ако младић почне да обара пре него што је ишта сам створио, и почиње да мрзи пре него је ишта дубоко заволео, онда је он ближи неваљалом старцу него здравом младићу. Главна одлика младости, то је самопрегорење. Истински млад човек хоће увек да умре за оно што воли, и нема времена да мрзи. Има људи који нису, уосталом, умели да буду ни млади ни стари. Среће и врлине су одиста подељене према деценијама живота. Ако младић има особине старца (сујете, мржње, огорчења, ћуд), онда то није млад човек, него стар намћор. Нарочито није млад човек онај који не воли славу, макар какве врсте. Први знак младости, то је хтети бити чувен и славан: љубљен од жена и обожаван од људи. Хероју Ахилу је било остављено да бира или дуг живот без славе, или кратак живот са славом, и он је изабрао ово друго. Најгорча је старост у којој је идеја о смрти непрестано у глави човековој. Међутим, има пуно људи који су својом мудрошћу успели да никад не мисле о смрти због чега смрт није за њих ни била страшна, а чак није ни постојала; али најве-ћи број људи у старости мисле на смрт са већим размишљањем него што су у младости мислили на женидбу. Гистав Флобер је говорио како сваки дан мора да напише неколико страница да не би умро у страху од смрти и старости; али је Жорж Клемансо у седамдесетим годинама не само тек постао славним писцем, него ишао у Индију и онамо ловио тигрове. - Одиста, старост није невесела, а може бити и радосна, ако је не помућује болест или не трује овакво стално опомињање на смрт. Ово последње постаје болешћу старца, збо чега не могу ни да разумеју колико оно што се изгуби животом, надоканђује смрћу. Религије, које су најдубље му дрости, често су говориле усхићено о животу, али никад нису говориле о смрти с ужасом или с понижавањем