Бијела је кликовала вила (XXVII)

* * *


[Бијела је кликовала вила]

Бијела је кликовала вила,
Са Радана, високе планине,
Па дозива доле у равнине,
Побратима Љубића Стојана.
Бјела вила њему проговара: 5
— Чујеш, Столе, ти мој брате мили,
Та Дражина банда сад се сили,
Пет стотина изрода и више,
Косанчићу сад се упутише.
Коње јашу и песме певају, 10
Јабланици невоље спремају. —
Кад је Столе вилу разумио,
На ноге је јуначке скочио,
Те бригаду другу окупио,
Па им онда ријеч говорио: 15
— Чујте мене, сви другови моји,
Добро знате где Косанчић стоји.
Тамо нама ваља путовати,
С четницима јуначки се клати,
Уништити плаћене изроде, 20
Ради наше злаћене слободе.
Партизани не мож’мо се звати,
А наш народ да цвили и пати. —
Кад другови њега разумеше,
Ко орлови сури полетеше, 25
На њима су звезде петокраке,
Па да видиш те наше јунаке.
Косанчићу када допадоше,
Блокирати одма га стадоше.
Кад је Столе друштво уредио, 30
Дружини је својој говорио:
— Ој, другови, пушке не палите,
Већ у село изроде пустите,
Бугарски их авиони прате,
Али зато они ће да плате. — 35
Када наши ватру оборише,
Ту се двије ватре укрстише,
Мили Боже, на свему ти хвала,
Да је коме стати па гледати,
И ушима својим послушати, 40
Кад настаде ватра из пушака,
Јаукање рањених јунака,
Авиони бију из облака,
Свега тога наши се не плаше,
Већ и њима они отпор даше. 45
А увече око десет сати,
Љубић Столе стаде јуришати:
— Само напред, соколови моји,
Данас нама победа предстоји. —
Пуна кућа тих изрода беше, 50
И на кућу они полетеше.
Наш је Столе међ' првима био,
Дражиновце многе оборио.
У борби га једно зрно згоди,
Митраљез га четнички погоди. 55
Рањен Столе не цвили, не јечи,
Но изусти нама ове речи:
— Борите се, другови и роде,
До победе и златне слободе! —
То изусти, па душу испусти. 60
Кад другови речи разабраше,
И мртвога јунака видеше,
На четцике јуриш учинише,
Сто педесет изрода убише,
Сво оружје њино запленише. 65
Убише нам осам партизана,
Мећу њима Љубића Стојана,
Њега народ заборавит неће,
Док се сунце по небеса креће.


Референце

Напомене

  • Првобитни текст ове песме је Обрад Павловић, гуслар Гласовика.

Извор

  • Димитријевић, Сергије, Црнотравске и лесковачке народне песме ослободилачког рата и револуције (текстови), Научно дело, Београд, 1967., стр. 81-82.