* * *
[Бела вила град градила]
Бела вила град градила,[1]
Ни на небу ни на земљи,
Насред неба на облаку.
На граду су троја врата:
Прва врата сва од злата, 5
Друга врата полу-злата,
Трећа врата од босиљка;
Која врата сва од злата,
Ту ми седи бела вила;
Која врата полу-злата, 10
Ту ми вила сина жени,
Свакој звезди по пешкир дарива,
Сјајном сунцу свилену мараму,
А месецу злаћену кошуљу;
Која врата од босиљка 15
Туна вила ћер удаје.
Бела вила гњевна седи,
Русе косе разрусила,
Бело лице нагрдила,
Па говори бела вила: 20
О Бога ми, другарице,
Имала сам једну ћерку,
У петак је испросише,
У суботу однијеше,
У недељу абер дође, 25
Да ја идем да је видим.
Код ње седе два девера
Лепу песму попевају:
Мој босиоче, мој повениче,
У петак си поникао, 30
У суботу процветао,
У недељу повенуо.
|
|
Референце
- ↑ Ова врло ваљана, старинска песма штампана је досад, колико ја знам, у три облика. Види Вука, Кнежевину Србије од г. Милићевића и „Јавор“ од полањске године. Али ниједан од тих облика неје тако потпун као овај који штампамо овде.
С. И. П.
Напомене
- Из збирке С. И. Пеливановића
Извор
„Јавор", година 1880, број 14, стр. 425-426.
