Бег Рашид-бег
На чардаку старом бег Рашид-бег сио,
Пуши. Пољу гледа: гдје оно све брже
Пуст зеленко један одмиче и хрже -
И у срцу бега букну пламен мио...
Сјећа се младости - баште мирисаве,
И ђогата свога, и уских сокака,
Гдје су цуре лаке из свих мушебака
На њ бацале руже и зумбуле плаве...
У сну гледа царске низаме и хорде,
С мјесецем барјаке зелене и горде,
И борија турских чује јасне звуке...
Сања... Но ђаурска труба писну неђе.
Он се прену, трже, густе скупи веђе,
И обори главу међу сухе руке.