Бег Али-бег и Ајка Атлагића
Бег Али-бег у тамбуру куца
Испред двора Ајке Атлагића:
„У маглу се сунце заронило,
А по цвећу дробне сузе пале, —
Казуј мени, лепото девојко,
Што си тужна, што си невесела.
Кô горица, када јесен дође?"
Проговара Ајка са пенџера:
„Не питај ме, момче аџамија,
Не питај ме, не зледи ми ране,
Сву сам срећу синоћ изгубила:
Бег Селим-бег мене оставио,
Испросио Фату Фејзагину."
Ал' зајеца ситна тамбурица,
И заплака момче аџамија:
„Знам ти дерте, знам ти муханете,
Боловаћеш, нећеш преболети:
Срце ти је стеном постануло,
А под стеном гуја присојкиња,
Зубом гризе, а отровом трује,
Троваће те до суднога данка;
Тих сам јада и ја с тебе достô,
Ал' сад, Ајка, нека ти је просто!"