Башчу сади Ђулић бајрактаре
Башчу сади Ђулић бајрактаре.
Не сади је како ’но се сади,
Већ је сади како му је драго:
Наоколо дуње и турунџе,
По сриједи жуте лимунове 5
И катмере — господsко цвијеће,
Што господа на жличици носе.
Кад је Ђулић башчу одгојио,
Оде Ђулић ка Мисиру граду,
По Мисиру покупио свилу, 10
По Стамболу бисер и дукате:
Свилом плете мрежу преплетeну,
Па је кити златом и бисером,
Па је меће у хаз-башчу равну.
Три је ноћи конак учинио, 15
Стаде му се башча подбејрати,
Стадe Ђулић хаз-башчу чувати,
Да ухвати ко му дуње трга,
Ко му трга дуње и турунџе
И катмере — господско цвијеће, 20
Што господа на жличици носе.
Кад је било око пола ноћи,
А не спава Ђулић бајрактаре:
Стаде хука широким сокаком,
Стаде звека срмајли папуча, 25
Стаде шкрипа дибе и кадифе,
Стаде звека по челу дуката,
Стаде куцањ ситнога бисера —
Помоли се лијепа дјевојка:
Уз њу иду четири робиње. 30
Двије носе скуте и рукаве,
Двије воде за бијеле руке
И dођоше у хаз-башчу равну.
Ну да видиш лијепе дјевојке,
Сву је мрежу ногом погазила, 35
Па му трга дуње и турунџе,
И катмере — господско цвијеће,
Што господа на жличици носе.
Онда пође к свом бијелу двору.
Све то гледа Ђулић бајрактаре, 40
Па он скочи на ноге лагане
И ухвати лијепу дјевојку,
Па он сједе у зелену траву,
Посади је на бијело крило,
Па је qуби међу очи црне. 45
А кад виђе лијепа дјевојка,
Да ј’ обљуби Ђулић бајрактаре,
Она вели својим робињама:
„А чујте ме, моје робињице,
Ви хајдете мом бијелом двору, 50
Па кажитe мојој милој мајци:
Остала сам у Ђулића башчи,
На Ђулића пребијелу крилу,
Он је моје обљубио лице,
Бићу њему довијека љуба!" 55
Па загрли Ђулић бајрактара,
Љуби њега међу очи црне.
