Аутобиографија/ЈЕСТАСТВЕНИЦА

◄   ГЕОГРАФИЈА ЈЕСТАСТВЕНИЦА СТРАНИ ЈЕЗИЦИ   ►

ЈЕСТАСТВЕНИЦА

          У јестаственицу или, као што је другаче зову, природне науке спадају: минералогија, ботаника и зоологија. Све остале науке, као: математика, историја, земљопис, хришћанска наука, спадају вероватно у неприродне науке.
          Што се минералогије тиче, свима су нам се допадале оне преграђене кутије, са лепо поређаним и нумерисаним каменицама, које је професор уносио у разред за време часова и из којих би кутија увек нестао по један егземплар у току предавања.
          Ботаника је још могла бити симпатичан предмет да нису професори и ту, без икакве потребе, утрпали латински језик. По цео дан учиш напамет: Spіnacіa olaracea, Raphanuѕ ѕatіvuѕ, Surcubіta mole, и кад их изговараш, а оно изгледају у најмању руку као натписи Хорацијевих епистола, док те речи не значе ништа друго већ: спанаћ, ротква, бундева. Бадава су нам објашњавали да је то научно име тога зеља, то нас је објашњење још више бунило. Окружни начелник, па се зове просто господин Јаков Марковић и нема никакво научно име, а једна ротква па да има научно име! А окружни начелник, то ће свако признати, представља ипак нешто више од једне роткве.
Нарочито је мене лично бунило питање: Што ће ми то да знам како се ротква зове латински? Ја не могу доћи на пијацу па рећи сељаку: „Пошто, пријатељу, једна пишла Raphanuѕ ѕativuѕ?“ а не могу ни у ресторацији тражити да ми се донесе једна порција Raphanuѕ ѕatіvuѕ, јер кад бих тако тражио, ресторатер би ту порцију наплатио четири пута скупље но кад бих му потражио роткве. Не бих могао те речи употребити ни као цитат у каквом политичком говору, као што је то ред да се у политичким говорима наведе какав латински цитат, јер кад бих рекао на пример: „Господо вама који верујете да у демократији лежи морална снага једнога друштва, Raphanuѕ ѕatіvuѕ...“, онда би то још могло значити: „Господо, вама који верујете да у демократији лежи морална снага једнога друштва, роткве вам стругане!“
          Дакле, кад су те латинске речи толико неупотребљиве, не разумем зашто их учити? Можда само зато да ђацима омрзне тако симпатичан предмет као што је ботаника.
          Уосталом, и сам професор који нам је предавао јестаственицу као да није био наклоњен ботаници, а још мање минералогији. Он је био пасиониран за зоологију, те смо стога тај предмет најпреданије учили и, могу слободно рећи, из зоологије сам побрао многа корисна знања.
          Тако, на пример, из зоологије сам изнео као поуздано знање: да човек има две ноге а животиња четири, што ипак не значи да је ћуран човек. Затим сам научио шта су то дебелокожари, које сам сазнање тек доцније у животу разумео. Сазнао сам још: да је магарац стрпљив, јагње питомо, коњ племенит, тигар крвожедан, лисица лукава, пас веран, зец плашљив, твор подао, мајмун смешан и да човек има све те особине сабране у себи, те се стога и сматра вишим бићем од животиње.
          А кад сам већ понео толико корисних знања из тога предмета, право је да овде, сећањем на њега, одам и достојну пошту професору зоологије.
          Јесте ли приметили да је човек често пута својом физиономијом, понашањем, држањем и покретима, већ опредељен за известан позив у животу? И те се особине, које опредељују човека за дотични позив, опажају код њега још од малена, још од ранога детињства. Тако, на пример, ако је неко опредељен да буде калуђер, он већ од малена има притворну физиономију, добар апетит и навику да мери туђе залогаје; ако је опредељен да буде полицијски чиновник, већ од малена прислушкује туђе разговоре и оптужује другове учитељу, или, ако је опредељен да буде професор, он од малена већ заборавља да понесе књиге у школу, узима у расејаности туђ нов место свога старога шешира и рђаво учи предмет који ће доцније у животу предавати.
          Отуда се у животу и сматра као највећа комика обрнута ситуација, тј. кад је неко предестиниран да буде поета а он постане касапин или, што је код нас много чешћи случај, кад је неко предестиниран да буде касапин а он постане поета.
          Често је комика ту чак и кад неко има све подобности за позив коме се одао, али не и физиономију, држање или покрете. Замислите, на пример, једнога кројача женскога одела, са свима манирима које та професија намеће, па вам кажу да је то командант пука у пензији, или замислите човека са добрим апетитом и, овоме одговарајућим трбухом, са меснатим клемпавим ушима, задриглим вратом и касапским рукама, па вам кажу да је то композитор.
          Мој професор зоологије био је богом опредељен да буде то и ништа друго. Као да је Усуд, онога тренутка кад се родио, спустио руку на њ и рекао: „Ти ћеш бити професор зоологије!“
          Био је крупан; кошчат, узнетих рамена и унапред опуштених дугачких руку, те је изгледало као да је досада ишао на четири ноге и малочас се пропео. Кад је говорио, подврискивао је некако, те је изгледао као да, боже ме прости, рже, а кад се смејао, он је просто њакао. Једном речју, пљунути коњ са цвикером.
Кад нам је предавао о појединим животињама и њиховим особинама, племенитости коња, марљивости мрава, верности пса, оштроумности лисице, филозофској стрпљивости магарца, — он је све то са таквим одушевљењем говорио, толико нам је густирао, да човек чисто добије вољу да постане животиња.
          Уосталом, ми смо ђаци то и били за њега. Никога од нас он није звао крштеним именом; свакоме је приденуо по једно име из зоологије и тим нас је именом и звао и прозивао, тако да за њега није ни постојао прозивник са нашим крштеним именима. Он би додуше загледао у прозивник и повлачио писаљком по именима, али, кад би се на коме уставио, рекао би:
          — Изиђи ти, вепре, и одгрокћи нам шта знаш о...!
          А вепар би се дигао из клупе, опуштена репа, изашао би пред таблу и почео гроктати лекцију.
          Другоме би опет рекао:
          — Ја ћу теби, орангутану мој, забележити јединицу; нека ти буде мало дужи реп, да можеш њиме покрити револуционарну задњицу!
          Орангутан би трепнуо и зажмиркао очима, почешао би се хитро иза увета, искезио се на нас и увукао се на своје место.
          Овакав професоров начин опхођења са нама имао је ту корисну страну што смо се, готово мимогред, много чему научили. Тако, на пример, научили смо да свиња грокће, да орангутан има црвено задње лице, да крава тели (једва си отелио тројку!), да твор смрди, да кукавица подмеће јаје, и многе друге корисне ствари.
Но тај његов начин опхођења са ђацима имао је и други утицај на нас. Свако од нас почео је полако, неосетно и постепено да се привикава имену које је носио, па не само имену већ и свима особинама дотичне животиње. У почетку се, разуме се, свако бунио, али се затим навикао, па онда измирио и најзад подао, док није навика већ постала тако јака да је почела да прелази у природу.
          Тако, на пример, Љуба Слон, који је у почетку школске године био живахан и окретан дечко, поче полако, неосетно, постепено да прима слоновске манире, да се креће тромо, да лењо мисли и да доброћудно жмирка очима, па чак поче и кожа да му постаје неосетљива а нос да му се испушта у сурлу. Јовица Орангутан поче такође да стиче неке чудне покрете, које дотле није имао. Сваки час би се чешао руком по леђима, жмиркао би очима и кезио би се на другове, па чак поче, нарочито при тучама, да употребљава ногу место руке, да са извесном лакоћом прескаче школске клупе, искаче и ускаче кроз прозор, да се преврће преко столица, тако да ти је све изгледало као да би му требало метнути ланац око врата. Средоје Твор није баш морао да улаже неки нарочити труд да би се прилагодио особинама животиње чије је име носио, а Јова Магарац, који је додуше долазећи у школу већ био донео извесне магареће особине, необично се извежбао у стрпљењу. Не само цео професорски колегијум, већ га је и цео разред тукао, и док је раније донекле и реагирао, доцније се потпуно измирио са судбином и одиста је стојички подносио.
          Тај утицај зоолошких имена, која смо носили, био је општи, те смо му се сви, вољно или невољно, потчињавали и прилагођавали се карактеру који томе имену одговара.
          А интересантно је доцније, кад смо већ ушли у живот, ма колико да смо се старали да те утиске изгладимо и уништимо, ипак смо сачували нешто од онога карактера и оних навика и потражили себи у животу путеве и позиве који су нам одговарали и којима смо могли да послужимо особинама стеченим у детињству, Тако, на пример, Сима Ћуран је отишао у дипломатију и постигао је тамо лепе и знатне успехе; Јова Магарац је постао министар просвете и извршио је многе и многе корисне реформе у тој струци; Пера Сом је постао члан Академије наука, где и дан-данас ћути као риба; Спира Преживар је постао окружни прота и већ је одавно одликован црвеним појасом; Топта Камелеон се бацио сав на политику и необично је успешно води; Средоје Твор увукао се у полицију и, где год је био са службом, осећао се његов траг; Андра Крокодил је, као тутор, прогутао читаву једну масу, велику двоспратну кућу и седам хектара земљишта. И сви редом тако, свако је пошао још у детињству одређеним путем.
          Стога што сам био најмањи у разреду, професор зоологије ми је дао име: миш. То је она домаћа животињица коју жене кад спазе, вриште и задижу сукње увис, и то је она домаћа животињица што грицка мрвице бачене са туђег стола. И најзад, да ми је судбина доделила у животу само то да жене, кад ме спазе, врисну и задижу сукње, то би се још и дало трпети, али изгледа да је судбина искористила само ону другу особину ове животињице. На основу тога што та животињица грицка мрвице бачене са туђега стола, судбина ми је одредила да будем — српски књижевник.
 


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.