Анђелија сестра Херцега Стиепана
Књигу пише Царе из Стамбола,
Па је шаље Херцегу Стиепану,
У књизи га лиепо поздрављаше,
И овако њему бесиедио:
„О Стиепане моје диете драго! 5
„Ето теби биела књига моја,
„Кад проучиш одмах се опремај,
„Па ми дођи ка Стамболу биелу.
Брзо Стиепу књига доходила,
Књигу штије Херцеже Стиепане, 10
Књигу штије, грозне сузе лије.
Гледала га сека Анђелија, '
Гледала га пак је бесиедила:
„О Стиепане брате од матере!
„Одкле књига? она изгориела! 15
„Тешко ли је она јадовита!
„Још је теби књигах долазило,
„Али ни је тако жаловита!“
Бесиеди јој Херцеже Стиепане:
„Непитај ме моја секо драга! 20
„Ова књига од Сламбола града
„Од онога Цара силенога;
„У књизи ме лијепо поздравља,
„Да ја идем ка Стамболу граду;
„Ако ли му ка Стамболу нећу 25
„Ето њега ка Херцеговини,
„Узет ће ми круну и господство,
„И још к тому са рамена главу.
„Ја како ћу сестро Анђелијо!
„Како ћу ти земљу оставити, 30
„И млађахну виереницу љубу,
„Којом сам сц скоро оженио,
„Па је јоштер ни видио ниесам
„А камо ли лице обљубио?
„Што ћу секо од живота свога?“ 35
Кад је Анђе брата разумиела,
Она њему тихо бесиедила:
„О Стиепане мој брате рођени!
„Дај м’ оружје и одиело твоје,
„лз подрума дебела ђогина, 40
„Ја ћу отић до Стамбола града,
„До онога Цара силенога.“
То Стиепану пуно мучно било,
Пак је с плачем риечи измиешао:
„О Анђушо секо од матере! 45
„Мого бих се у те поуздати,
„И у мога дебелог ђогина,
„И у моје свијетло оружје,
„Да ти можеш путе путовали,
„Ка Стамболу биелу доходити; 50
„Ал ми те је врио жао секо:
„Познат ће те Цареви дворници
„По твојему лицу бијелому,
„И твојему гласу господскому,
„Па те нећу видити никада, 55
„Ни својега ђоге големога!"
Ал то цура хаје и нехаје,
Већ се скачц на ноге лагахне,
Па опрема биеснога ђогина,
И облачи мушко одијело, 60
И препаса јуначко оружје:
Сину цура ка’но жарко сунце.
Девет колан’ ђоги притегнула,
Пак узима татарку канџију,
Пак се баци на коња вилена, 65
Пак потјера брду и долини.
За њом братац далеко изшета,
Пак је цуру свиета научио:
„Слушај секо, шла ћу ти говорит.
„Када будеш ка Стамболу биелу, 70
„Близу двора Цара силенога
„Без изуна разјаши ђогина,
„Пак му баци дизгин на јабуку
„Нек се ђогат по авлији вода;
„А ти сиеди турским обичајом, 75
„Пак запали дугога чибука;
„Одмах ће те Царе угледати,
„Пак ће знати од кога си града,
„Кога ли си рода и племена.“
Ал то цура хаје и нехаје, 80
Већ је њему ријеч бесиедила:
„Нас је једна породила мајка,
„Једнога смо срца јуначкога!“
Пак ободе коња виленога
Тере ходе брдом и долином, 85
Кудгод иђе, ка Стамболу сиђе,
Кроз Стамбол је ђогу нагонила,
У Цареве дворе угонила,
Без тестира Цара силенога
Без изуна ђогу разјахала, 90
Пак му баца дизгин на јабуку,
Сам се ђого по авлији вода;
Она сиеде турским обичајом
А запали дугога чибука.
Гледао је Царе са пенџера, 95
Пак је слуге своје дозивао:
„Ено нама Херцега Стиепана!
„Свежите му претила ђогина,
„Њег’ водиле на сараје моје.“
То су слуге тежко дочекале, 100
Прехватише коња големога;
Њему носе скуте и рукаве
Тер га воде Цару на сараје.
Поклон чини Анђуша диевојка,
Савија се до земљице црне. 105
Цар се маче с миндерлука свога
Пак је Анђи миесто начинио.
Духан сучу, мрку кахву срчу.
Од свашта су они бесиедили,
И о пушци и о десној руци, 110
О коњима и о јунацима,
А највише о Херцеговини,
О Неретви води племенитој,
О Мостарским родним виноградим.
Врло ју је Царе замиерио. 115
У тому их ноћца поклопила,
Ходе спати млада Анђелија.
Оста Царе слугам бесиедећи:
„Чујете ли моја диецо драга!
„Главом јунак Херцеже Стиепане 120
„Од велика рода и племена,
„О свачему умје бесиедити!
„Ја би реко да Стиепане није,
„Већ његова сека Анђелија!
„Већ чујете л’ моја диецо виерна, 125
„Кад се сване и огране сунце
„Узмите ми Херцега Стиепана,
„Водите га у нове дућане,
„Повадитц свилу и кадифу
„И још к тому сјајна огледала. 130
„Ако буде кићена диевојка,
„Узимат ће свилу и кадифу
„И за себе сјајних огледалах;
„Акол буде Херцеже Стиепане,
„Узимат ће праха и олова 135
„И још танкц за фишеках карте.“
Гдие легоше туде освануше.
Када свану и сунце ограну,
Иђе Анђа Цару на диване
Да попије кахву јутрењачу. 140
Кад попише кахву јутрењачу,
Одшеташе у нову чаршију,
Отворише све нове дућане,
Износили свилу и кадифу.
То Анђуши врло мућно било, 145
Пак је њима ријеч бесиедила:
„Бога вама Цареве делије!
„Зар сте данас лудо излудили,
„Те вадиле свилу и кадифу,
„Ко да сам ви за ђерђефа расло, 150
„Те да везем свилене махраме
„А не пашем сабљу о бедрици,
„И не јашим коња претилога,
„И не диелим јуначких мејданах?
„Што ли ће ми сјајна огледала? 155
„Ја негојим мркијех солуфах,
„Да их мажем уљем приморскием
„И да сплећем на троструке руке
„Тер да мамим момке нежењене.
„Дајте мени мојих потребицах: 160
„Црна праха и тежка олова,
„И још танке за фишеках карте,
„Чисте зоби за мога ђогина.“
Вратише се к Цару у сараје:
Слуге њему по истини кажу 165
Што је било, и како је било.
Ал се Царе ни том невиерује,
Већ је њима опет бесиедио:
„Чујете ли моја диецо драга!
„Ма бели је срца јуначкога, 170
„Али није погледа мушкога,
„Јер навија често трепавице!
„Нег узмите голема ђогина,
„Водите га на поље широко
„Гдие но моја виежба ми се војска. 175
„Ако буде срца јуначкога,
„На ордију нагонит ће ђогу;
„Акол буде Анђуша диевојка,
„Војске ће се женско преплашити.“
То су слуге једва дочекале. 180
Изведоше претила ђогина,
Па узјаши Анђуша диевојка,
Па одоше на поље зелено,
Гдие сц Царска извиежбаше војска.
Боже мили, чуда големога! 185
Да је кому стати па гледати
Како јаши коња виленога,
Све од биеса на колаче ђиса.
Вучки скаче, зечки поскакује,
Док доћера до Цареве војске. 190
Аџун чини на ордију силну,
Кроз ордију сокак начинила,
Пролетила и тамо и амо,
Пак се враћа уз то поље равно,
Пак узлази Цару на сараје. 195
Цар је њојзи тихо бесиедио:
„О диетићу Херцеже Стиепане!
„Јесил моју бегенисо војску?“
Диевојка му лиепо бесиедила:
„Ја сам твоју бегенисо војску.“ 200
Ни то Цару доста не бијаше,
Већ он зове своје слуге виерне,
Пак је њима турски бесицдио:
„Ма бели је срца јуначкога!
„Али није погледа мушкога 205
„Јер узвија често трепавице!
„Водите га к широку јазмаку,
„До залиева оног дубокога
„Гдие но тону лађе и ђемије.
„Ако буде срца диевојачког, 210
„Неће смиети на воду газити.“
То су слуге једва дочекале:
Анђу јамљу за бијелу руку,
Пак ју воде к широку јазмаку,
До залиева оног дубокога, 215
Гдие но лону лађе и ђемије.
То Анђуши врло мучно било,
Али јој се на ино неможе,
Нек се скаче на ноге лагахне
Језус! реће, на ђогина клече, 220
Пак заплива у море дубоко.
Добар коњиц добра сриећа била,
На обалу суху ј’ износио.
То гледао Царе са пенџера.
Ал да видиш кићене диевојке! 225
Она разпе пуца нлз њедарца,
Пак бијеле показала дојке;
А скидује срмали кауке,
Пак просипље ситне плетенице
На срамоту Цара Стамболскога, 230
На срамоту и велике јаде.
Пак ободе ђогу големога,
Пак одлети приеко поља равна,
Како звиезда приеко ведра неба,
Ка својемо жупну завичају, 235
Право здраво у Херцеговину.
Давно било моја браћо драга!
Давно било, сад се спомињало. 238
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
