Анђелија, сестра Филипа Маџарина

* * *


Анђелија, сестра Филипа Маџарина

Кулу гради Филип Маџарине.
Не гради је ч’јем се кула гради,
Него кошћу коњском и јуначком;
Не крије је ч’јем се крију куле,
Него велом и бијелим платном, 5
Срмом л’јепом и сухијем златом.
Не тавани ч’јем таване куле,
Нег’ тавани печом и тал’јером.
На њој врата плећи од јунака,
Кључанице руке дјевојачке. 10
Кад је Филип кулу саградио,
Тад Филипу мала књига дође
Из Стамбола града бијелога,
Од онога цара од Стамбола,
У књизи га ’вако повдрављаше: 15
„О, Филипе, драги побратиме!
Јесам чуо, царе, од другога,
Да си јунак, да те бољег нема
У Турчина, ни у каурина.
Ево има годиница дана, 20
Да ја имам црног Арап’ Мора,
Више ми је Моро додијао:
Колико је у години дана,
Толико је добио мегдана,
Јуначкијех осјекао глава, 25
Дјевојака младих облубио,
Обљубио и обешчастио.
Сваки данак заоблицу меса
И барио вина црвенога,
Сваки данак печу круха б’јела, 30
Сваки данак љуби по дјевојку,
Лзуби цуру, па је дома враћа.
Нег’ те молим, Филип Мацарине,
Да изађеш Мору на мегдана.
Ако би ти Бог и срећа дала, 35
Те би Мору мегдан задобио,
За пашу би тебе поставио,
Поставио за девет година, .
Да пашујеш по Стамболу граду,
По Стамболу, по мојему двору. 40
Кад изиђе девет годиница,
Даћу теби девет коња блага
И сувише девет пратиђија,
Да те прате до бијеле куле.“
Кад видио Филип Мафарине, 45
Кад видио, шта му књига каже,
Он ми цвили и сузе прољева,
Јер се боји изаћ’ на мегдана,
Чува добро своју русу главу,
Бијелом се кулом разговара: 50
„Л’јепа ти си, б’јела куло моја,
Залуду ти сва љепота твоја,
Кад се јадна поносит не може
Са Филипом јадним Маџарином.“
Тако јунак кули проговара. 55
Мисли, јадан, да не чује нико;
Ал га слуша Анђелија селе,
Филипа је брата дозивала:
„О, Филипе, мој рођени - брате!
Што ти цвилиш и сузе прољеваш, 60
Која ти је у Бога невоља?“
Кад је Филип селу разумио
Од јада јој казат не умио,
Него јој је књигу поклонио.
Када виђе китна Анђелија, 65
Када виђе, шта јој књига каже,
Филипа је брата дозивала:
„О, Филипе, мој рођени брате,
Дај ти мени бритву од бијура
И твојега сјајног огледала, 70
Ја ћу кидат косе на јуначку,
Остави ћу перћин на делинску;
Дај ми твога од сандука кључа,
Да ја узмем твоје рухо сјајно,
Да ја, млада, на мегдана идем, 75
На мегдана црном Арап’ Мору.“
Кад то чуо Филип Маџарине,
Од јада се јесте насмијао,
Анђелији сели говорио:
„А не лудуј, драга селе моја, 80
Кад мегдана ни видјела н’јеси,
А некмо ли да ћеш на мегдане.
Бољијех је Арапине Моро
И од мене погубио људи,
А нек’мо ли, драга селе моја, 85
Ти ћеш Мору на мегдана поћи.“
Анђелија брату проговара:
„Дај, Филипе, мој рођени брате!
Хоћу поћи, ако не ћу доћи.“
Кад то чгуо Филип Маџарине, 90
Не хтијаше, с мање не могаше:
Дава Анђи бритве од бијура
И његовог сјајног огледала,
Дава њоме од сандука кључе,
Да се цура за мегдана реди; 95
А Филипе у коњске подруме,
Да нареди коња за мегдана.
Док је Филип коња наредио,
У то доба китна Анђелија
Стаде, млада, пред бијелу кулу. 100
Сјаје јунак ка’ на гори сунце,
Све би реко, не би се ааклео,
Да ниј’ оно селе Филипова,
Веће да је Филип Маџарине.
Прихватила коња од мегдана, 105
Па се њему на рамена баци.
Сад да видиш Филип Маџарина,
Он је л’јепо селу свјетовао:
„Анђелијо, моја селе драга,
Кад ти дођеш у Стамбола града, 110
У дворове цара од Стамбола,
Тад се цару поклони лијепо,
Љуби њега у скут и у руке,
Црну земљу, где му стоје ноге.“
Како брате селе свјетовао, 115
Боље му је савјете примала.
Кад је дошла у Стамбола града,
У дворове цара од Стамбола,
Лијепо се цару поклонила,
Љуби њега у скут и у руке, 120
Црну земљу, гдје му ноге стоје.
Лј’епо ми га царе дочекао,
Ставио га царр уз кољено,
Уз кољено, као сина свога,
А млађи му кафу донијеше, 125
Бојани је чибук запалио,
За невољу ни грехота није.
Ту ми стоји три бијела дана.
Кад је треће освануло јутро,
На ноге је Анђа устајала, 130
Љуби цара у скут и у руке,
Црну земљу, гдје му ноге стоје,
Те ми иде Мору на мегдана,
Под Стамболом градом бијелијем.
Ту ми нађе Арапина Мора, 135
Разапео свилена чадора,
Под чадором рујно винце пије.
А да видиш Филип Маџарина!
На чадора коња нагонио.
Ал ’ му вели Арапине Моро: 140
„Стан’полако, Филип Маџарине!
Ход’ под чадор, да пијемо вино!
Исто ћеш ми данас погинути
Под Стамболом бијелијем градом,“
А говори Филип Маџарине: 145
„Спомени се, Арапине Моро,
Да је у ме ђогат од мегдана,
У тебе је бедевија вита,
Да у женску просперишта није,“
Кад то чуо Арапине Моро, 150
Грохотом се јесте насмијао,
Те се скаче на ноге лагане,
Па се хвата вите бедевије,
Окрочио, те је поклопио,
Па завиче, да се разлијеже: 155
„Ево ти ме, Филип Маџарине,
Ево ти ме пику на билегу!“
Ал’ говори Филип Маџарине:
„Твоје звање, твоје позивање!
Ево ти ме пику на биљегу, 160
Гађи први, да ти жао није.“
Кад то чуо Арапине Моро:
Бојно ми је копље узимао,
Јуначки је копље положио,
Коња добра гледа по ушима, 165
А јунака по свилену пасу.
Истом Моро копља испустио,
Ал’ је коњиц био од мегдана,
Он тад клече на све четир’ ноге.
Прек’ јунака копље прелећело. 170
Још га Филип у руке примио,
Ивломи га у двоје, у троје,
Па га баца у траву зелену.
Кад то виђе Арапине Моро,
Тад Филипу јунак проговара: 175
„Дану чекај, Филип Маџарине!
Нека узмем друго копље бојно,
Оно копље није од мегдана,
Да ја узмем друго копље бојно!“
Мудра била млада Анђелија. 180
Неда, млада, себе преварити,
Већ говори Арапину Мору:
„Стани мени, Арапине Моро,
Стани мени пику на биљегу,
Стани мени, као и ја теби! 185
Није мене два пут породила мајка,
Него једном јадно и жалосно!“
Кад то чуо Араиине Моро.
Плећи даде и бјежати стаде
Сад да видиш Филип Маџарине! 190
Из корица сабљу извукао,
С голом сабљом у десници руци,
Како виче Арапина Мора:
„Чекај мене, Арапине Моро!
Чекај мене, женска страшивице, 195
Да си мени јучер побјегнуо,
Данас би те, јунак, достигнуо!“
Још је јунак у ријечи био,
Ал достиже Арапина Мора,
Махну ћордом и десницом руком, 200
Па му пасју осијече главу,
Те је носи цару за јабуку.
Кад то виђе од Стамбола царе,
За пашу је њега поставио,
Да пашује у Стамболу граду, 205
По Стамболу, по цареву двору,
Да пашује за девет година.
Кад је љети прамалеће било,
Слуге царе на купање шаље,
А са њима Филип Маџарина. 210
Кад су били на водвци хладној,
Сад да видиш Анђелије младе;
Њоме врази мироват не даду:
На њедарца дојке изметала,
Хладном их је водом умивала. 215
Кад видјеле дв’је цареве слуге,
Господару, стамболском султану,
Господару цару повиђеле:
„О, наш царе, драги господаре!
Оно није Филип Маџарине, 220
Нег’ је оно сестра Филипова,
Филипова китна Анђелија.“
Кад је царе слуге разумио,
Он узимње спењце небројене,
Те их шаље на нове пазаре, 225
Овако је слугам’ говорио:
„По Богу вам, двије слуге моје!
Узмите ми ножа позлаћена;
Ако буде Филип Маџарине,
И он ће га, јунак, узимати; 230
Ако буде селе Филипова,
Она на то ни гледати не ће,
Нег’ ће узет свиле за везиво.
Ја имадем сина јединога
И хоћу га оженити њоме.“ 235
Кад то чуле две цареве слуге,
Узимљу му небројено благо;
Они иду на нове пазаре:
Увимл»у ми позлаћене ноже,
А.нђелија свијетло оружје. 240
Кад су дошли двору бијеломе,
Све ми цару по истини кажу:
„Оно није Филип Маџарине,
Нег’ је оно сестра Филипова,
Филипова китна Анђелија.“ 245
Кад то чуо царе од Стамбола,
Своје слуге довивао опет
И овако њима говорио:
„По Богу вам, двије слуге моје!
Ударите прахом из пушака. 250
Ако буде сестра Филипова,
На то, млада, ни гледати не ће;
Ако буде Филип Маџарине,
Он ће, јунак, остат понајзади,
Свију ће вас, јунак, преметнути.“ 255
Кад то чуле две цареве слуге,
Ударају прахом из пушака.
Но да видиш секе Филипове,
Но да видиш китне Анђелије!
Он им јунак понајзадњи оста. 260
Свију их је, јунак, преметнуо,
Могла би га укопати мајка,
Крајем њега и коња својега.
Но да видиш две цареве слуге,
Све ми цару по истини кажу, 265
Кажу право, што је и како је.
Царе слугам’ својим говорио:
,,По Богу вам, двије слуге моје,
Ви тад друге заметните игре:
Мећи те се каменом с рамена. 270
Ако буде Филип Маџарине,
Он ће, јунак, остат понајзадњи,
Свију ће вас, јунак преметнути;
Ако буде сестра Фииипова.
На то, млада, ни гледати не ће.“ 275
Кад то чуле две цареве слуге,
Друге игре они заметнуше,
Те се мећу каменом с рамена.
Ал’ да видиш Филип Маџарина!
Он ми, јунак, оста понајзадњи, 280
Те се меће каменом с рамена:
Свију их је, јунак, преметнуо.
Колико их мало преметнуо,
Могла би га покопати мајка,
Крајем њега и коња својега. 285
Кад видјеше две цареве слуге,
Кад видјеше, што је и како је,
Све ми цару по истини кажу:
„О, наш царе, драги господаре!
Ми смо друге заметнули игре, 290
Мећали се каменом с рамена,
Он је, јунак, ост’о понајзадњи,
Свију нас је, јунак, преметнуо.
Колико нас мало преметнуо;
Могла би га покопати мајка, 295
Крајем њега и коња својега.
Оно није Филип Маџарине,
Нег’ је оно селе Филипова.“
Кад је царе слуге разумио,
Тад је слугам’ царе говорио: 300
„По Богу вам, двије моје слуге!
Ви још једне игре заметните:
Скачите ми скока јуначкога.
Ако буде Филип Маџарине,
Он ће, јунак, остат’ понајзадњи; 305
Ако буде сестра Филипова,
На то, млада, ни гледати не ће.“
Сад да видиш две цареве слуге!
Они скачу скока јуначкога;
Ал да видиш Филип Маџарина! 310
Он ти, јунак, оста понајзадњи:
Свију их је јунак преметнуо,
Преметнуо и њих прескочио,
Колико их мало прескочпо
Могла би га покопати мајка, '315
Покрај њега и коња својега.
Кад видјеше две цареве слуге,
Кад видјеше, што је и како је,
Господару цару повиђеле:
„О, наш царе, драги господаре! 320
Ми ти јесмо игре заметали,
Скакали смо скока јуначкога,
Понајзадња Анђелија млада,
Свију нас је, млада, прескочила.
Колико нас мало прескочола, 325
Могла би је покопати мајка
А покрај ње и коња својега.
Оно није Филип Маџарине,
Оно није, вјеруј, господару,
Већ је оно сестра Филипова.“ 330
Кад је царе слуге разумио,
Он их меће у тамнице мркле,
А Филипа у бијелу кулу.
За пашу је њега поставио,
Да пашује у Стамболу граду, 335
Да пашује за девет година.
Кад изашло девет годиница,
Тад га враћа двору бијеломе,
И дава му девет коња блага
А сувише девет пратиђија, 340
Да га прате до бијела двора.
Ал да видиш Анђелије младе!
Кад’ ми пође двору бијеломе,
Она нађе брата рођенога,
Гдје се више јунак оженио, 345
Он имаде двоје дјеце лудо.
Сад да видиш Анђелије младе!
Она стаде па ми књигу пише,
А на руке цару од Стамбола,
У књизи га ’вако поздрављаше: 350
„Господаре, царе од Стамбола,
Оно није Филип Маџарине,
Он ти није Мора погубио,
Нити био Мору на мегдана;
Нег’ је оно сестра Филииова, 355
Мила сеја, Анђелија млада.“
Кад се царе књиге дохватно,
Књигу штије и на њу се смије.
Он ми пусти из тамнице слуге
И овако њима проговара: 360
„Опростите, двије моје слуге,
Што вас данас уврједих тамницом.
Па он купи кићене сватове:
Сила свата, ни броја се не зна.
Он имаде једног младог сина, 365
Ожени га Анђелијом младом,
Анђелијом, сестром Филиповом,
Сестром драгом Филип Маџарина.
Лијеп њему пород породише:
Двије кћери и четири сина, 370
Млађе кћери, старије синове.
За младости кћери поудаше,
А под старост синове женише.
Лијеп живот учињеше оба,
Умријеше, не прекорише се. 375

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

Разне српске народне пјесме. Сакупио по Боци Которској и околини дубровачкој и тумач додао Милан Осветник. Издање српске књижаре и штампарије Браће М. Поповића у Новоме Саду, 1888, стр. 16-26.