Адам и берберин први људи/1

ПРВА РАДЊА

ПРВА ПОЈАВА

ПРВА РАДЊА

ПРВА ПОЈАВА

Берберница. У њој цве у реду. На дувапy млого слика, о клину тамбура и штап. Ђока Глађеновић (први калфа код Максе берберина) у неглижехаљини шеће горедоле, поправља си браду, гледи се на огледало; мало час ето му колеге Жарковића (берберски калфа у дрyгој некој берберници).

ГЛАЂЕНОВИЋ: И да ја себи дам ишчупати таку брадицу, од онаког лоле - касапина, та није јој било пара у целој Бачкој, не би је дао за цео Нови Сад. Но све ћу ја то исправити, нарастиће нова, а донде ће добро бити и парче финог астрагана (Штрицка кожицу, па на огледалу удешава, лепи) Врашки тај гуми, неће да се добро залепи, ал' мора, па мора стајати, макар клинцем заковао. (Улази Жарковић)
ЖАРКОВИЋ (испод пазуха носи сву берберску опрему): Шта је Ђоко, шта ти радиш?
ГЛАЂЕНОВИЋ (окрене се Жарковићу): Ето правим операцију, имао сам прошле ноћи малер на балу.
ЖАРКОВИЋ: Чуо сам, жао ми је што ја нисам био онде; па како је то било?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Чекај, не иди никуд, све ћу ти исприповедати. Ионако је данас понедељак, па још после подне, неће нико на бријање ни доћи, бугер баш ни један, а кунтови су намирени.
ЖАРКОВИЋ: Тако исто и код мене. (Љубопитно) Молим те говори, немам стрпљења.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Знаш то је све било због Салике.
ЖАРКОВИЋ (упадне): Које Салике?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Та Салике Селингерове што служи код доктора.
ЖАРКОВИЋ: Знам, што је зову „Салика докторова", како не би' знао, та познајем ти ја сваку собарицу и куварицу већ по котарици код кога служи.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Сад ћути, молим те. Дакле Салика, знаш, као што је лепа девојка, а има у сиротињској каси пет стотина форинти, сваком у очи пада, сваки се за њу граби - па знаш, како сам добар играч, и девојке за мном лудују, тако и Салика баш ужива кад са мном игра.
ЖАРКОВИЋ (упада му у реч): Тако исто и моја Розика са мном.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Само ме преслушај. Касапске калфе гледају како полку играмо. Салика сва у „роза" обучена, с два прста налево горе подигне хаљину, па лети са мном као вила, а беле сукње све шуште. Касапи да пукну од једа. Један хоће са Саликом да се ангажира, а она каже да је већ са мном ангажирата. Касапи шушкају, договарају се, после сам све дочуо. Планирају како би мене из седла избили. Знаш, како су касапи ординарни, нису „нобл" као ми, хоће да пробају, као бајаги, колико је фунти Салика тешка. Па мислиш да ће Салику ваљда на кантару мерити? Не, они се опкладише о десет холби вина, један каже: нема више од сто двајест фунти, други каже: има сто тридесет. Сад ће најпре мене да преваре, ја баш седим до Салике, музика истом престала, кад ал' ти приђе мени један касапски калфа, замоливши ме да устанем на једну реч. Ја устанем, он ме узме за руку, па ме до на крај сале довуче, поче ми нешто неразумљиво говорити, као бајаги, хоћу ли пристати на то да истерамо шнајдере, - а онамо донде повиче други касапин „полка!" Музика засвира, а он много и не пита, већ шчепа под пазухо Салику па с њом игра. Када се једаред око сале окренуше касапин повиче хоп! и подигне Салику оберучке увис преко паса, и преда је другом касапину, који је одма' прихвати, па даље обигра с њом салу, повиче хоп!, подигне је, па је преда трећем, а овај тако исто уради.
ЖАРКОВИЋ: То су је онда мерили.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Јест, знаш како су ординарни, они то тако узимају као теоце, узму у руке повезане ноге, па зна колико је фунти; тако су и Салику измерили.
ЖАРКОВИЋ (смеје се): Ха, ха! Салики ће сад наденути име „Хоп-полка".
ГЛАЂЕНОВИЋ: Нема, сумње, жао ми је сироте. Но, чекај даље да ти приповедим. Дакле, један је опкладу добио. Салика је, као што чујем, сто тријест фунти тешка. Кад наједаред после игре видим ја оног првог калфу да седи покрај Салике, па јој курише. Кад сам то видио, тако ми се смутило, знаш да би га распорио, није, него да се дао онда бријати, бријачем би му врат пресекао. Гордо корачам и дођем до њега, погледим га фумигателно, знаш онако као што ми брице знамо, и ословим га да устане, да је то моје место, ал' он и не хаје, већ се смеши, па још Салику за образ уштине. То је већ било, сувише, ја му кажем да је то безобразлук, ал' он на то ђипи, звиждне, долете и други касапи, а мене онај први ухвати за браду и ишчупа је. Сад се изроди велика битка. Мени држе страну шнајдери и столари, Салика, кад је то видила, врисне, хоће да ми помогне, ал' не може. Један велики столар, права убојица, левом руком дигао је једну изврнуту столицу више главе, а другу столицу спопао десном, па што дочепа, све руши. Била је ужасна галама, флаше лете, столови се премећу, стакла падају,
псовка, дрека, јаук на све стране, а ја сам не знам како су ме истурали напоље, тек сам то приметио да ме је бирташ вукао да ме избави и, доиста, покаже ми прстом врата од велике фуруне, и ту се скријем, ал' парче једног крила од фрака искидоше ми.
ЖАРКОВИЋ: Дакле, велиш да су се шнајдери добро владали. Чудим се, они све с нами нешто ревнују, све хоће да су с нами нешто равни, у игри, у карактеру, ал' то не иде.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Нешто су у почетку с нами држали, ал' после се расшчистише, касапи су их све побацали напоље, после је патрола дошла и касапе одвела, а ја (Иде горе-доле, па стане), када се све утишало, повучем се из фуруне, повежем марамом браду, одем ћурчији, узмем парче финог астрагана, па сад ето ви'ш, начинио сам браду, јер сам знао да ће одмах пући по вароши, а нисам рад да ми се фрајла Милева смеје, да ме види без браде.
ЖАРКОВИЋ: Па добро ти стоји астраган. (Приђе ближе Глађеновићу, притискује му астраган, поправља) Ето сасвим је добро. Па шта, Ђоко, хоћеш ли тужити касапе?
ГЛАЂЕНОВИЋ (истим тоном): Хоћу да, с таквим ординарним људ'ма, да си карактер каљам, само ћу их фумигирати, то је најбоље.
ЖАРКОВИЋ: Ал' кажи ми право Ђоко, па шта мислиш са Саликом, кад има пет стотина форинти?
ГЛАЂЕНОВИЋ (поносито): Знаш, она мисли на то, а дао сам јој нешто и наде, ал' не сасвим, јер знаш, ми нисмо као шнајдери, који једва што су годину-две дана калфе, а они се жене, узимају ма кога, и то све из љубави. Добри су играчи, а собарице то волу, а после неколико година проклињу и игру и
женидбу. Додуше (Озбиљним гласом) Салика је фина девојка, ал' ја за вишим тежим, ја морам пре или после кирургију учити, баш морам бити доктор.
ЖАРКОВИЋ: А богати Ђоко, кажи ми, како стојиш код фрајле Милеве? Херциг лепа девојка, дао би' си за њу пустити дванаест унција крви.
ГЛАЂЕНОВИЋ (смешећи) Дао би' си и ја и двадесет четири, до последње капи пустити. (Корак-два шета стане, па озбиљно) Та баш се зато и бринем за сироту Салику, бог зна шта ће од ње бити, жао ми ју је, ал' бадава, Милева ми на срцу лежи, знаш, лежи ми срце попреко као шаранчић, па се репом праћака.
(Смеши се, а очи умиљато изврће и рукама пљесне се у прса) Ах, Милево!
ЖАРКОВИЋ: Знаш Ђоко, и ја не би' бранио, кад би моја принципалица имала таку ћерку. (Поуздано) Истина, мада је удовица, није ни ружна, њена је официна. Да хоћу, могао би' је и узети, јер знаш да сам код ње све и сва. (Нижим гласом) Ал' бадава, 'ди ће бити удовица као девојка, па онда ће увек
фалити првога мужа, мада је сто пута бољи од првог. Него Ђоко сад збогом, морам ићи.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Сервус. (Жарковић оде)
ГЛАЂЕНОВИЋ (сам, руке од натраг прекрстио, па сам говори): Сирота Салика, како је вриснула за мном. Ал' бадава. Да није Милеве, могла би се још и назвати Глађеновићком, ал' Милева стоји на путу. (Рукама с пред патетично, мигољи се) Душо, Милева, слатка Милева, златна, златна моја Милева! (Горе-доле хода, па забринуто) Не знам шта ће од нас бити, ја је волем, а можда и она мене воли, ал' можда... (Мисли се) Бар увек се умиљато на мене смеши и радо слуша кад певам. Па што не би за мене пошла? И њени дедови били су бербери, као и моји. Па што је не би дао за мене принципал Макса? Та и њега је бријач одранио као и мене. Само госпођа принципалица нешто нависоко иде, она би, као што ми се види, рада отпадити се од берберства, па Милеву удати за каквог адвоката или официра, па још официра, па кад јој у кућу дође, она већ држи да ће јој кћи постати ђенералицом, а и Милева, кад официра види, цео дан не баци на ме погледа. (С патосом) А, видићемо ко више вреди, официр или берберин, сабља или бријач. (још вишим гласом) Видићемо!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Игњатовић, умро 1889, пре 135 година.