Џемила и Гелал-Един
(Балада)
Силну паши Стамболији,
Махмет паши Гел-Едину
За велике вјерне службе
Свом девлету и свом дину:
Абдул-Меџид султан дао
Ћер Џемилу своју милу;
Л'јепу као сјајну зв'језду,
Дичну као горску вилу ....
Сто робовâ, сто ропкињâ
Пашиницу младу двори,
Свуд око ње драги камен,
И жежено злато гори.
На вољу јој скупоцјене
Перзијанске мирис-масти,
На вољу јој из најдаљег
Мисирскога краја сласти. —
Ал' јој заман сва богатства,
Све милине и насладе,
Када мира, пуста мира,
У свом срцу не имаде:
Потпазила, гдје пашино
Пламен-око пуно жељâ
На ропкиња једну често
Ка' огњена муња стр'јеља;
На ропкињу Черкескињу,
Којој не би сличне наша',
И кад би је међу рајским
Хуријама бират заша'....
Све шејтане из џенема
У свом гњеву виче, вапи,
Да је уче — шта да ради,
Док јој' срце не исклапи!
А пред пашом таји страсти,
Превија се и прелива;
И с њим сједећ' на саџади
Час га грли, час цјелива. —
Ал' кад било једно јутро:
Госа шербет приправила,
И код себе у одаји
Свога пашу угостила:
Срче паша шербет слатки,
Тутум пали, глади браду:
Љубавне га страсти море;
Ал' не слути своме јаду.
А кадуна међу тијем,
Док он медно пиће попи:
Сахан покрит преда њ стави,
Па му рече, да отклопи. —
То Гел-Един једва шчека:
Поклоп маче... Ах, ужаса!...
Затресе се, — па на патос
Мртав груну истог часа!...
Што у клетом пладњу видје,
Те њег уби немилице?...
Јој!... јабуку страховиту:
Мртву главу робињице!
