Џандрљив муж/15
3.
НИКОЛА, МАКСИМ
МАКСИМ: Ах, Никола, брате мој рођени, страдаш ли и ти, као што ти ја страдам?
НИКОЛА: Шта је, Максо, каква је то невоља на тебе.
МАКСИМ Еј, брате, ја сам ти прошао; ја сам мртав, сарањен, закопан — пропао сам, па то ти је!
НИКОЛА: Шта је, брате, побогу?
МАКСИМ: Шта је? Имам жену — не жену, него лопова, пустаију, арамбашу.
НИКОЛА: Твоја жена пустаија?
МАКСИМ: Не пустаија, то је мало; убица.
НИКОЛА: Каква несрећа! Шта је учинила?
МАКСИМ: Упропасти ме, па крај.
НИКОЛА: Али како?
МАКСИМ: Како, одвукла ме синоћ на бал, па сад оће да и ми правимо бал.
НИКОЛА: Иди, иди, ја мислим богзна шта је учинила; а оно којешта.
МАКСИМ: Кажи ми, тако ти бога, витла ли твоја којекуд?
НИКОЛА: То не; али, ако оћеш да знаш, волио би да је и таква.
МАКСИМ: Е гле, шта овај будали! Море, гди си видио да жена треба да је ђаво? Ах, зашто мене бог прокле, те удари на аспиду!
НИКОЛА: Еј, мој брате, моја је Мага добра, то је истина; али, право да ти кажем, смрди јој траг, куд иде.
МАКСИМ: Бар јој није до балова.
НИКОЛА: Није, али не што не би миловала друштво, него не може да доспе. Та пипава је, та млитава је; од кад сам је узео, нисам ручао на време. Ајде, Маго! „Ево сад ћу“. Ево сад ћу, па у том и сат прође. Та ајде, за Бога! Једва ми у зло доба донесе што.
МАКСИМ: Хеј, хеј, само кад не троши.
НИКОЛА: Не троши, то је истина, осим што плаћа за рад; јер она да доспе да зашије, да прекрпи — боже сачувај.
Почне како-тако, али друга мора да доврши.
МАКСИМ: Ја је видим увек у послу.
НИКОЛА: Та по цео дан пипа, ал’ ништа не изилази из руку.
МАКСИМ: Хеј, хеј, срећан си ти човек, то ја знам!
НИКОЛА: Шта ћу, да је мало оштрија, волио би.
МАКСИМ: Не знаш што говориш. „Оштрија“ — дођи овој мојој, пак ће ти пресести и оштрина и љутина.
НИКОЛА: Ако ћеш управо, твоја је једна жена, која се може сваком допасти.
МАКСИМ: На пример.
НИКОЛА: Кућа ти је чиста, уредна; све је на свом месту, све иде као сат. Аспида није, али није ни смрдљивица. Увек чисто и пристојно обучена, али се не кити као гдикоје лутке. Ко такову жену има, може казати да има добру жену.
МАКСИМ: Ти и не знаш, шта је добра жена, кад тако говориш.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|