Љубомора: узроци и могући лек
Душевне патње и бол не може избећи нико ко има освешћен унутрашњи живот. Туга, а често и очај, због такозваног вечног уклапања ствари, су најупорнији сапутници наших живота. Они нас не погађају долазећи споља, кроз зла дела изузетно злих људи. Условљени су самим нашим бићем, а повезани су хиљадама нежних и грубих нити са нашим постојањем.
Неопходно је да схватимо ову чињеницу, јер људи који увек мисле да је за њихову несрећу крива порочност других људи, никада не могу да превазиђу ситну мржњу и злобу која непрестано криви, осуђује и прогања друге због нечег што је исто толико неизбежан део и њих самих. Такви људи неће моћи да се уздигну до узвишених висина правих хуманиста за које су добро и зло, моралност и неморалност, само ограничени термини за унутрашњу игру људских емоција у мору људских живота.
Ничеа, филозофа “који је изнад добра и зла”, сада осуђују као подстрекача националних мржњи и уништења, али га само лоши читаоци и лоши студенти тако интерпретирају. Изнад добра и зла значи изнад осуде, изнад доношења пресуде, изнад убијања, итд. Изнад добра и зла нам отвара видике у чијој позадини су лично самопоуздање комбиновано са разумевањем других који нису као ми, који су различити.
Када ово кажем, имам на уму неспретне покушаје демократије да регулише сложеност људског карактера помоћу привидне једнакости. Визија изражена у “изнад добра и зла” указује на право на себе, на своју личност. Такве могућности не искључују бол који је изнад хаоса живота, али оне искључују пуританску праведност која се крије у осуђивању свих других изузев себе самог.
Очигледно је да један прави радикал – а има, знате, и оних који су само делимично такви – мора да примени ова истински људска схватања на секс и љубавне односе. Сексуалне емоције и љубав спадају у најинтимније, најинтензивније и најосетљивије изразе нашег бића. А они су тако дубоко повезани са индивидуалним физичким и психичким особинама да дају печат независности сваком љубавном односу, чинећи га различитим од било ког другог. Другим речима, сваки љубавни однос је резултат утисака и карактеристика које му дају двоје људи који се воле. Сваки љубавни однос треба, већ по самој својој природи, да остане апсолутно приватна ствар. Ни држава, ни црква, ни морал, па ни људи не треба да се мешају.
На жалост, то није случај. Најинтимнији однос подлеже прописима, законима и застрашивању, а ти спољни фактори су апсолутно страни љубави и као такви доводе до вечних контрадикција и сукоба љубави и закона.
Резултат такве ситуације је да је наш живот утонуо у корупцију и деградацију. “Чиста љубав”, коју песници толико величају, са свим несугласицама које настају у браку, при разводу и отуђењу, данас је заиста ретка ствар. Када новац, друштвени статус и положај у друштву, постају критеријум за љубав, проституција постаје неизбежна, чак и онда када је прекривена плаштом легитимитета и моралности.
Најчешће зло наших искасапљених љубавних живота је љубомора, често описана као “зеленооко чудовиште” које лаже, вара, издаје и убија. Популарно је сматрати да је љубомора нешто са чим се рађамо и да зато не може никад бити избрисана из људског срца. Та идеја је згодан изговор за оне којима недостаје способност и спремност да се удубе у узроке и последице.
Душевна патња због изгубљене љубави, због прекинуте нити љубавног континуитета је нешто што је стварно својствено самом нашем бићу. Емоционална туга је инспирисала многе узвишене стихове, много дубоког размишљања и поетске егзалтираности једног Бајрона, Шелија, Хајнеа и њима сличних. Али да ли ће икад ико упоредити њихову тугу са оним што се обично назива љубомора? Та два осећања имају исто толико заједничког колико мудрост и глупост; као отменост и простота; као достојанство и брутална принуда. Љубомора је потпуно супротна разумевању, саосећању и великодушности. Љубомора никад није допринела људском карактеру, никад не чини особу великом и добром. Она чини да особа у свом бесу постане слепа, у својим сумњама ситна, а у својој зависти оштра.
Љубомора, чије црте можемо видети у брачним трагедијама и комедијама, без изузетка је једностран и нетрпељив тужилац, убеђен у своју праведност и у зло, окрутност и кривицу жртве. Љубомора се ни не труди да разуме. Једина жеља љубоморе је да казни и то да казни што је могуће строже. Овај став је саставни део кодекса части који постоји и при двобојима или у неписаном закону, кодекса који предвиђа да се кривица за завођење жене може искупити само смрћу заводника. Чак и када завођења није ни било, тамо где су се оба партнера добровољно препустила својим унутрашњим жељама, част се враћа само уколико се крв пролије, било да је то крв мушкарца или жене.
Љубомора је опседнутост осећањем поседовања и освете. Она је сасвим у складу са свим другим казненим одредбама из законика који се још увек држе варварских идеја да прекршај, који је често резултат друштвене неправде, мора да буде адекватно кажњен или освећен.
Јаке аргументе против љубоморе дају радови историчара Моргана, Реклуса и других који говоре о полним односима у примитивним заједницама. Свако ко је иоле упознат са тим радовима, зна да је моногамија много каснији облик односа међу половима и да је настао као резултат везивања жене за кућу и власништва над женама, и да је то створило сексуални монопол и незбежни осећај љубоморе.
У прошлости, када су мушкарци и жене општили слободно, без мешања закона и морала, није могло бити љубоморе, јер се она ослања на претпоставку да одређени мушкарац има екслузивни сексуални монопол над одређеном женом и обрнуто. Оног тренутка кад се неко усуди да прекрши то свето правило, појави се љубомора. Под таквим околностима сулудо је рећи да је љубомора нешто савршено природно, у ствари, она је вештачки резултат вештачког узрока и ништа више.
Нажалост, нису само конзервативни бракови они који су засићени појмовима сексуалног монопола; чак и такозване слободне заједнице су жртве истог начина размишљања. Ово може дати повода претпоставци да је љубомора урођена особина. Треба, међутим, имати у виду да је сексуални монопол, као свето право и основа за чистоту породице и дома, остављан у аманет из генерације у генерацију. И као што су црква и држава прихватиле сексуални монопол као легитимно средство за заштиту брака, тако су обе институције оправдале љубомору као оружје којим ће штитити права власништва.
Тачно је да су многи људи превазишли легалитет сексуалног монопола, али се нису ослободили традиција и навика које из тога произилазе. Сходно томе, оног тренутка када се њихов посед доведе у питање, они постају исто толико заслепљени “зеленооким чудовиштем”, као и њихове конзервативне комшије.
Мушкарац или жена, довољно ослобођени и великодушни да се не мешају или не праве сцене због тога што неке друге особе привлаче њиховог вољеног партнера, сигурно ће бити презрени и исмејани од стране својих радикалних пријатеља. Њега ће назвати дегенериком или кукавицом и често ће му се импутирати нека ситна материјална корист. У сваком случају, такви мушкарци и жене ће бити објекти вулгарних оговарања или прљавих вицева само због тога што својој супрузи, мужу или љубавнику/ци не праве љубоморне сцене или бесно прете да ће убити преступника, већ им дају право да располажу властитим телом и својим емоцијама.
Постоје и други узроци за љубомору: уображеност мушкарца и завист жене. Када је секс у питању, мушкарац је хохштаплер, хвалисавац, који се увек хвали својим освајањима и успехом код жена. Он инсистира да игра улогу освајача, јер му је речено да жене воле да буду освајане, да оне воле да буду заведене. Пошто се осећа као једини петао у кокошињцу, или као бик који мора да укрсти рогове са другим биком да би освојио краву, он се, у својој уображености и ароганцији, осећа смртно погођеним оног тренутка када се на сцени појави супарник – сцени на којој чак и префињени мушкарци сматрају да женина сексуална љубав може да припада само једном господару.
Другим речима, у деведесет девет одсто случајева, предуслов за љубомору је угрожени сексуални монопол, удружен са избезумљеном мушком таштином.
Страх за своју егзистенцију је оно што неизбежно изазива љубомору код жене – страх за сопствени материјални положај и егзистенцију своје деце – као и ситна завист, јер друга жена стиче наклоност оног мушкарца који је издржава. Ако хоћемо да будемо праведни према жени, треба рећи да је њен једини улог у трговини вековима био њена физичка привлачност, и да због тога она мора завидети другој жени на шарму и вредностима којима ова угрожава њен драгоцени посед.
Гротескна страна целог проблема је да мушкарци и жене често постају веома љубоморни због оних до којих им заправо није ни стало. Из тога следи да није у питању њихова повређена љубав, већ њихова повређена сујета и завист које се буне против “страшне повреде” која им је нанета. Највероватније је да жена никад није ни волела човека у кога сада сумња и кога уходи. Највероватније је да она никад није ни учинила неки напор да задржи његову љубав. Али оног тренутка када се конкуренција појави, она почиње да вреднује свој сексуални посед и сматра да су, у циљу одбране, сва средства дозвољена – колико год она била опака или презрења вредна.
Очигледно је да љубомора није резултат љубави. Када би истражили већину случајева љубоморе, највероватније би видели да, што мање двоје људи везује велика љубав, то је јача и презира вреднија њихова љубомора. Они, који су повезани унутрашњом хармонијом и јединством, нису у страху да ће њихово међусобно поверење и сигурност везе бити угрожени ако једно од њих привуче неко други, нити ће се, као што је то чест случај међу људима, њихова веза завршити злим непријатељством. Они можда неће моћи да укључе у свој интимни живот особу коју је њихов вољени/а изабрао/ла – нити од њих то треба очекивати – али то не даје ни једном од њих право да порекну неизбежност те привлачности.
Пошто ћу, кроз две недеље, говорити о разноврсности и моногамији, ја се не бих на томе вечерас задржавала, али бих само рекла да мислим да је сматрати људе који могу да воле више од једне особе первезним или ненормалним, манифестација великог незнања. Већ сам разматрала неколико узрока љубоморе и још морам споменути институцију брака коју држава и црква проглашавају “везом коју само смрт може раставити”. Овај став је прихваћен као етички модел исправног живота и понашања.
Није ни чудо да се љубомора појави онда када је љубав са свом својом разноликошћу и подложношћу променама спутана и ограничена. Шта друго осим ситничавости, злобе, сумње и мржње може да проистекне из везе у којој се мушкарац и жена званично обавезују да буду заједно помоћу формуле “од сада сте једно духом и телом”. Узмите за пример било који пар везан на тај начин – мислима и осећањима међусобно зависан, лишен занимања или жеље за нешто или неког ван њихове везе – па се запитајте да ли та веза може да избегне да, током времена, не постане пуна мржње и за тај пар неподношљива.
Када та ограничења у неком облику попусте, а пошто су околности под којим се то догађа обично деградирајуће и јадне, није ни чудо да се тада појављују најотрцаније и најзлобније људске особине и побуде.
Другим речима, љубомора произилази из садашњег неприродног љубавног и сексуалног живота, живота који је последица мешања законодавства, религије и морала. То је бич који шиба и мучи јадне смртнике услед њихове глупости, незнања и предрасуда.
Нико не треба ни да покуша да се правда тиме што ће рећи да је жртва ових околности. Истина је да ми трпимо терет неправедних друштвених договора због принуде или услед моралног слепила. Али зар ми нисмо свесни појединци којима је циљ да у људске односе унесу истину и правду? Теорија по којој је човек производ околности, довела је до равнодушности и до индолентног прихватања истих тих околности. Па ипак, опште је познато да адаптација на нездрав и неправедан начин живота само учвршћује оба стања, а да човек који је сматран такозваном круном стварања, обдарен способношћу да размишља и види, и изнад свега, способношћу да примени своје снаге за иницијативу, постаје све слабији, пасивнији и све више фаталиста.
Пошто сам покушала да докажем да узроци љубоморе леже у нашем заплашеном и обогаљеном љубавном животу и, имајући то у виду, сматрам да постоји могућ лек за љубомору. Сматрам да сваки мушкарац и жена могу да допринесу да се излечи љубомора. Први корак ка томе је да признају да они нису ни власници, ни контролори, нити они који диктирају сексуалне функције супруге или супруга. Други корак је да обоје треба да постану довољно поносити, па да не прихвате љубав или изразе љубави која није радо или добровољно дата. Све што се нуди из обавезе коју брак налаже, није права ствар. То је нешто лажно. Шта год покушавамо да задржимо на силу, љубоморним сценама или претњама, кроз шпијунажу и њушкање, преко подлих трикова и мучења душе, није вредно нашег труда. То само оставља лош укус у устима и сумње које уништавају душу и срце у размишљању да ли смо или нисмо успели да вратимо залутало јагње.
Нема ничег страшнијег и кобнијег од копања по животној суштини, како својој тако особе која се воли. То само може да доведе до кидања и оно мало танких нити љубави које у вези још увек постоје и да нас коначно доведе до последње тачке, оне коју љубомора покушава да спречи, а то је да дође до престанка љубави, пријатељства и поштовања.
Љубомора је заиста лоше средство да се љубав обезбеди, али је сасвим сигурно средство за уништење човековог самопоштовања. Јер љубоморни људи, као наркомани, падају на најнижи ступањ лествице и на крају изазивају само одвратност и презир.
Код људи који су способни за узвишене и племените мисли, бол због губитка љубави или због неузвраћене љубави никада неће учинити да та особа постане проста. Они који су осетљиви и племенити могу само да се запитају да ли би они сами могли да поднесу било које односе који проистичу из обавезе – и њихов одговор било би једно наглашено НЕ. Али већина људи ипак наставља да живи поред друге особе и када је давно престала да живи са њом – а то је живот који може бити довољно плодно тле за развој љубоморе, чије манифестације иду од отварања туђих писама до убиства. У поређењу са таквим страхотама, отворена прељуба изгледа као чин храбрости и ослобођења.
Јака заштита од вулгарности љубоморе је сазнање да мушкарац и жена нису једно тело и душа. Они су два људска бића, различитих темперамената, осећања и емоција. Свако од њих је мали космос за себе, задубљен у своје мисли и идеје. Сјајно и поетично је ако се ова два света нађу у слободи и равноправности. Чак и да тај сусрет траје кратко, он се већ исплати. Али оног тренутка када су та два света присиљена да буду заједно, сва лепота и миомириси престају и често остаје само мртво лишће. Ко схвати ову истину сматраће да је љубомора испод његове части и неће дозволити да му, као Дамоклов мач, стално виси над главом.
Добро је да љубавници оставе широм отворена врата своје љубави. Када љубав може да долази и одлази без страха да ће је пресрести пси чувари, љубомора ће се ретко укоренити – јер ће ускоро научити да тамо где нема брава и кључева нема ни места за сумње и неповерење, та два елемента који подстичу љубомору.
Превод из књиге: Red Emma Speaks, An Emma Goldman Reader, Third Edition, Compiled and Edited by Alix Kates Shulman, Humanity Books, Amherst, New York, 1966.
Чланак оргинално изашао у књизи: Anarhism and Other Essays, Mother Earth Publications, 1910.