Љубавна прича о Дону Нунецу и Дона Клари
| Љубавна прича о Дону Нунецу и Дона Клари Писац: Војислав Илић |
У Севиљи цвета ружа,
Удовица дона Клара,
А ту ружу жарко љуби
Дон Нунец од Алкантара.
Дон Нунец је млад хидалго
С мамузама и гитаром;
А волô је нежну дону
Свим млађаним својим жаром.
И на дану и у ноћи,
Он о њојзи само снива;
Он је зове тако нежно,
Ал' она се не одзива.
Већ две ноћи како пева
Дон Нунец од Алкантара,
Ал' кад паде треће вече
Смилова се дона Клара.
Она посла седог Мавра,
Да проведе младог дона
Кроз одаје њених двора
И редове од колона.
Млади Нунец ишао је,
Где га позва лепа срећа;
Забацивши звучни гитар
На широка своја плећа.
Мамузе му ситно звече,
А мач звони о степене...
Он је дрхтô кад је стигô
До мирисне собе њене.
Већ две ноћи и два дана
Како страстан заспô није;
Већ две ноћи и два дана
Како слатки отров пије.
А кад свану трећа зора,
Он пољуби дона Клару,
И забаци русе косе,
И удари у гитару:
„У Севиљи цвета ружа,
Удовица дона Клара,
А ту ружу жарко љуби
Дон Нунец од Алкантара.
И на дану и у ноћи,
Он о њојзи само снива,
Он је зове тако нежно,
Ал' она се не одзива!
Већ две ноћи како пева
Дон Нунец од Алкантара,
А кад паде треће вече,
Смилова се дона Клара.
Већ две ноћи и два дана
Како страстан заспô није;
Већ две ноћи и два дана
Како слатки отров пије.
А кад свану трећа зора,
Он пољуби дона Клару,
И забаци русе косе,
И удари у гитару:
,Склопи очи, злато моје,
Одмори се, слатко лане,
Ја ћу стражар да ти будем,
Док румена зора сване.“
Тако пева младо момче
У љубавном своме жару,
Ал' и она сад се диже,
И удари у гитару:
„У Севиљи цвета ружа,
Удовица дона Клара,
Ал' ту ружу не познаје
Дон Нунец од Алкантара.
Он је слушô о лепоти,
Ал' јој није видô лица:
О, хидалго, о хидалго,
Ја сам њена собарица.“
Засмеја се несташница,
Насмеја се и он благо,
И прошапта, љубећи је:
„Па, најпосле, што му драго.“
март 1887.
Извори
уреди- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 35-37, 2.књига, Вук Караџић, Београд.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|