(одломак)
Дању ти је све у послу, све се труди, ради:
Човек и скот и водени, преисподни гади.
Толика се свуд живота пучина разлива,
Рекао би, вода, камен, и земља је жива.
У љету су чуда јавна високога неба, 5
Страшна чуда, красна чуда, земљи дају хљеба.
По њивама волнује се златокласно море,
Које храни благи Ладо до његове оре.
Даљне виде тад острови богати корабље,
Изнад бездна стазу гребу дрског пловца грабље. 10
Они плоде земљам носе и нраве народом,
Да је земља наша кругла, својим уче ходом.
Ту се не зна, ком је боље, гди ће срећа сјести,
Код богата, ил’ сељана, који има јести.
Ал’ кад дневни вар охладни, дјела часи прођу, 15
Из вертепа, из дубрава с росом мраци дођу.
Кад се пастир у колибу и жнец с поља врати,
Које с чадам мила љуба већ чека на врати,
Стол се простре, сир и млеко, хљеб, што доба даје,
Са сребреним заренијем мјесец вечер сјаје; 20
Ту је одмор, ту је воља, ту љубве милота,
С диханијем танког вјетра дише сласт живота.
Овакво је праотаца наши жиће било,
Док се није међу људма жао и зло свило.
Каже нам се да су с њима сами бози жили, 25
Не завиди ни сад царском пастир злату, свили.