Јосиф Фалта

Јосиф Фалта Писац: Павле Лагарић

Поред Паје Јовановића, Николе Машића, Уроша Предића и Ђорђа Крстића не може се ставити и Јосиф Фалта, јер није израдио таких уметничких радова, који би га могли узнети до висине, коју достигоше ти Српски сликари, али да је дуже живео, достигао би и те даровите уметнике, јер је имао све подобности, којима су одарени прави уметници.
    Јосиф је Фалта био сиромашан и несрећан Српски сликар; несрећан зато, што се готово целог свог живота борио са патњом и сиротињом, а несрећан и стога, што није видео остварене своје идејале.
    Мало ће бити сликара, који су се тако патили, али који су се опет тако усавршили у својој струци, као Јосиф Фалта. Ја врло добро знам, да је често радио у неналоженој собици. Једног суморног и врло хладног зимњег дана затекао сам га у соби, у зимњем капуту, где израђује неки портрет. У хладној соби, са празним џеповима, радио је све до мркле ноћи и легао је у постељу, када је цео елегантни Беч најлепше вечерао. А колико је било код Фалте таких вечери?
    Али које год Фалту познавао, нико није могао приметити, да он тако оскудно живи, јер је у друштву увек био весео. Врло се радо шалио, али та његова шала била је сасвим безазлена. У његову говору и у његову понашању није ништа било, што се повеку није могло допасти. Када сам се са њиме први пут састао у Бечу, када сам први пут чуо његове благе речи и видео његов поглед, у коме је лежало толико искрености и поштења, од тога дана постали смо најбољи пријатељи. Често смо походили Бечке уметничке музеје и сликарске изложбе, где ме је учио посматрати сликарске радове. Врло сам радо слушао његове оцене на поједина уметничка дела. У оцени је био врло строг. Знам, да је на понекој сликарској изложби наишао само на два или три уметничка рада, којима није могао ништа замерити. Најрађе се бавио код ландшафт-слика, јер је и сам неизмерно љубио природу. И он се дивио ружичастом небу, жарким сунчаним зрацима, тајанственој тами густих шума и дубоких извора; и он се заносио раним јутром, када златно сунашце дивотно огране, када се препелица високо у зраку залепрша и када се росне капљице, као дробан бисер засијају у нежним круницама шарених цветића.
    Јосиф се Фалта родио у Руми, од сиромашних родитеља. Гимназију је свршио у Новоме Саду. Испрва се одао био правничкој струци, али после две године замени права сликарском уметношћу. Најпре је походио сликарску школу у Бечу, кашње оде у Минхен, где је био уписан у школи чувених немачких сликара професора Лиценмајера и Раупа. У Минхену је намеравао, да проведе најмање пет година, али које сиротиња које болест приморали су га већ после годину дана да напусти школу. Фалта оде у Срем, да опорави своје здравље. У Минхен се није више враћао, него је отишао у Сарајево за професора цртања, где га је снашла и неумитна смрт.
    Умро је млад и незнан. Израдио је само неколико портрета, цртежа и религијозних слика, али на свима тим радовима врло је тешко рећи, ко је био Јосиф Фалта и шта је он хтео. По свима тим радовима човек није у стању оценити дубљину његових мисли, јачину његових осећаја и финоћу његова укуса. Фалта нам није оставио никаквих скица нити штудија, по којима би донекле могли одредити његов правац, у коме би он даље радио, да је остао жив. Он је врло често походио уметничке музеје, али ту није никада скицирао, нити прецртавао, него је само гледањем богатио своје знање и усавршавао свој укус.
    Могао бих само о његовим портретима проговорити неколико речи. Ја сам био тако срећан, да видим неколико његових портрета, и судећи по тим радовима, могао бих тврдити, да би Фалта био врло добар портретиста. Он је имао све подобности, којима се одликује прави портретиста, а то је добро око и врло добра рука. Још као незнатан ученик пошао је правцем модерних портретиста, т.ј. и он није симпатисао са ружичастом бојом, са финим и нежним лицем и са слатким осмејком, него је код сваког свога портрета највећу пажњу обраћао на очи. Уопште, Фалта је врло мало симпатисао са оним сликарима, који су у својим радовима износили идејалне особе и алегорије. Рађе је гледао оне слике, где нам је приказан свакидашњи живот; место митолошких и историјских јунака, рађе је гледао на платну насликане људе из обичног живота.
    Да завршим. Јосиф је Фалта имао изванредна дара за цртање, а то је прво и најважније својство сваког правог сликара. Да ли би био добар и колориста, као што је био врло добар цртач? О томе је тешко говорити, јер га је неумитна смрт уграбила из наше средине, пре него што нам је то могао показати. Смрт је учинила крај свима његовим патњама и напорима, његовим тежњама и намерама, његовим жељама и надама.
    Умро је на прагу најлепшег живота.

Беч

Извор

1896. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година II, број 15, стр. 473–475.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Павле Лагарић, умро 1942, пре 82 године.