Јединац

Јединац Писац: Светозар Ћоровић

растегнувши лице као ругајући се, гледаше ме радознало. Дугуљаста глава и кољена испала му напријед, уске груди упале дубоко, те је много сличио отирцаноме гудалу. Чак му и глас звучио онако

Јединац

Лупнух у гњиле и напукнуте канате. Из колибе се најприје зачу јако кашљање, па ситни кораци и — врата се отвонише. Преда ме стаде омален, црн попут нагорјелога пања, погрбљен старчић и

промукло, као кад неко несигурном руком превуче преко гусала.

Глас ми се учини прилично пријатан кад стари стаде преда ме и, дохвативши се прстима капе, као војник кад поздравља старијега, изговори:

— Доброро дош'о, господине ...

Одмах сам познао да ме држи за каквога чиновника.

— Боље те наш'о, пријатељу — одговорим, улазећи у колибу.

Колиба мала, стара, полуразрушена. Зидови црни, исплетени од љесковине, а облијепљени гњилоим и црвеницом, са једним јединим отвором, сличним прозору, кога је старац зачепио некаквим

крпетинама, испод којих је висила овећа водена тиква. На средини колибе разровано огњиште, препуно пепела, а више њега висе вериге што се о њих вјеша котао кад се јело куха. У једноме углу

стајао стар, расклиман сто, окићен са двјема боцама и неколицином омањих чаша; једна је чаша преваљена и упола разбијена.

— Врућина, господине! — рече стари, стојећи покорно преда мном и држећи обје руке на прсима.

— Врућина — рекох и ја.

И замолим га да сједне. Он као да се снебиваше. Два-три пута погледа ми добро у очи, смјешкајући се и стидљиво комешајући раменима. Најпошље сједе.

— А ти си из Мостара? — запита.

— Јесам.

— У суду си?

— Нисаим.

Он заврти главом.

— А вала су ти хаљине швапске...

Замотам цигар, па пружим и њему духам-кутију. Он се полако диже и једном руком маши се за њу, не мичући друге са прсију.

Запали и он.

— У Мостару је и мој Марко — рече, испустивши дугачак млаз дима.

— Који Марко?

— Мој син.

— Зар имаш сина?

Старац ме зачуђено погледа и застаде. Затим се, уколико је то могао, поносито испрси.

— Имам — рече. — Правога сина! Јединац ми је, па и он тамо, са господом.

— Каквом господом?

Старац се малко намргоди.

— Ти у Мостару, па то не знаш — као љутито одсијече. — Како је то? ... Он пише у суду, у концуларији, са господом ...

Задњу реченицу нагласи што је могао јаче, баш као да би говорио глухаку, испрсивши се опет и као очекујући да му нешто одговорим.

— А гдје је учио Марко? — запитам.

Он одмахну руком.

— Учио тамо, у вас... Бога ми сам доста потрошио док сам га школовао...

— А ти си трошио за њега?

Трошио, трошио, трошио... И њиву и виноград и башчу и све потрошио!... И велим ти да ми није жао. Моја је оно крв, болан, моје дјете, па нека сам потрошио!... А кога ја имам, него бога и њега

и ко ће мени, под старос', помоћ' него бог и он? ...

Старац се у говору успалио, па му се танки, длакави нос чисто шири, усне дрхћу, а очима упиљио у ме, као да би са лица да ми прочита шта мислим..»

— А помаже ли те Марко? — запитам, тек да одвратим од себе тај поглед, који ме просто пржио.

Он, као застиђено, обори главу.

— Јок — прошапта. — Још му мало плаћају. Он вели да му мало плаћају, а он не лаже ...

И као да се мало замисли. Покуцкиваше ногом о тле и страчунаваше нешто.

— Ама он ће брже на вишу рудбу — рече, пренувши се уједатнпут — па ће ме зовнут' себи... Оставћу и ја ову пушару, па ћу у Мостар. Тамо ћу се,

бива, и ја састајат' са господом к'о и мој Марко. Он ће свакоме рећи: »Ово је мој бабо — јер ме он зове бабоам. — а ја сам његов син! Бабо се мучио за ме, а ја ћу сад за њ« ...

И старац се удари руком у прса.

— А ја ћу рећ' да нико нема бољега сина! То ћу причат' свак'оме. Ко ме год не зна, казаћу му: »Ја сам Марков отац — а он ме зове бабом и ја имам најбољега сина на свијету!... «

Старац ово изговори готово цичећи. У грлу као да му је нешто запело, па му не да говорити, а он се силом отимље и хоће да говори. И ноздрве му све шире, очи свјетлије, па се кроз ону полутаму

у колиби сјаје готово као у мачке...

— Па ћу га ја и оженити — настави, пошто је мало одахнуо. — Узећу му најљевшу цуру, јер ће свака поћ' за мог Марка. Па, кад ми она роди унучад, онда нећу ништа ни радити, него ћу се забављати

с њима ... Једнога ћу уђахати на леђа, а другога узет' на руке, па трчати к'о парип... Могу ја још трчати... Још сам млад ... Види!

Он скочи и, погурен још више, поче трчкати по колиби, као да носи унуче на леђима.

— И играћу се лопте, а сакриваче, и слипимиша. Завезаћу сам себи очи, па ћу и' к'о тражити, па и' к'о нећу наћи ... Они ће пуцати од смијеха...

И засмија се наглас.

— Ех, да се иде! — рекнем ја устајући, јер ми већ додијало његово причање.

— Немој још — замоли он, па стаде преда ме.

— Да још разговарамо о Марку ...

— Не могу више...

Он се почеша иза уха и стаде код врата. По очима сам му познао да чека напојницу, те му стиснем нешто новаца у шаку.

— Збогом! — рече он и, прије него сам могао одбранити, пољуби ме у руку.

Узјашем на коња.

— Молим те — поче опет, прихвативши коња за дизгине — поздрави ми Марка. Марко Мирковић се зове... Ми се сви зовемо Мирковићи. Ти му рећи: поздравио те отац — а он ме зове бâбо — пуно те

поздравио и моли те да одма скачеш на вишу рудбу ... Реци: једва чека да те види... Реци ... Ама нећеш ти све запамтит'... Ти си још дијете!... Ти нијеси отац!...

Ја се осмјехнем и потјеирам коња.

Кад сам дшао у Мостар, изручио сам поздрав Марку. Затекао сам га у Рајфовој гостионици, међу веселом дружином, гдје је штипао свирачице и разбијао чаше о зид. Пошто сам му се представио,

погледа ме пијаним погледом.

— А виђели сте ми оца? — запита, заплећући језиком.

— Јесам.

— Ех, стара је то дртина! Зивиће још сто година, иако му то није потребно... Свакоме прича о мени, као да свак мора знати да сам му син... Луда глава!... Стар па подјетињио!...

Па се окрену свирачицама, подвриснувши:

— Свирајте! Ја плаћам!

1895.

Напомена

ЈЕДИНАЦ. — Приповетка је први пут oбјављена у Бранкову колу (1/1895, 24, 739—742), затим у Српским новинама (1896, 2—3), а после унесена у збирку Из Херцеговине

(Београд, 1896) и у зибирку У часовима одмора (I, 1903).

У Бранкову колу приповетка је штампана под насловом Једина нада, Цртица из Херцеговине, а у Српским новинама и у зибирци Из Херцеговине под насловом Једина нада,

Цртица из Невесиња.

Ћоровиић је ову цртицу више пута мењао, најпре приликом прешитампавања из часописа у збирку Из Херцеговине, а после и приликом уврштавања у збирку У часовима одмора. У тексту

обијављеном у збирци Из Херцеговине, у сцени у којој је описан приповедачев одлазак од старца, реченици: »Сунце се већ уклањало за брдо«, додато је поређење које гласи: »Као златне токе

крвљу покапане, што но рече неумрли Ђура«.

У поенти цртице поситоје такође измене. У Бранкову колу (1/1895, 24, стр. 742) приповедач након сусрета са старчевим сином вели: »Мој старче, помислих у себи, и једина нада ће ти се

изјаловити« У збирци Из Херцеговине (1896, Стр. 17) приповедач, међутим, каже: »- Мој старче, помислих, зар ти је ово једина нада?«

Приликом уношења у збирку У часовима одмора, Ћоровић је не само изменио наслов цртице него ју је и даље прерађивао. Приповедање у овом тексту почиње од приповедачева доласка у старчеву

кућу. Опис старчева лика и куће је проширен, старац је приказан као разговорљив човек, а моменат у којем он размишља о будућем животу са сином добио је значаијнији вид. Измена је такође у

старчевом понашању: у првој верзији цртице старац моли да му се да нешто за крух, а у другој верзији он само очекује милоситињу.

Опис приповедачева сусрета са старчевим сином (у Рајфовој гостионици) у овој верзији знатно је скраћен и то сажимање добија карактер поенте. С друге стране, изричитим давањем синовљева суда о

оцу истакнут је и Марков карактер и безнадежност старчевих уздања.

Извори

• Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, страна 9-12 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.