Јанковић Стојан
Кад су Турци Котор поробили,
поробили, огњем попалили,
поробили двора Јанковића,
заробили Јанковић Стојана
и брата му Смиљанић Илију; 5
одведоше у Стамбола града:
робовали девет годин дана
и десету за седам месеци.
Кад наступи и тај осми месец,
проговара Јанковић Стојане: 10
„Еј, Илијо, да мој мили брате,
сутра јесте петак, турски светац,
цар ће отић с Турцима у шетњу,
а царица с булама у шетњу,
ти укради кључе од арава, 15
ја ћу красти кључе од ризница,
да грабимо до два добра коња,
да грабимо благо небројено,
да бегамо у Котора равна,
да видимо робље неробљено, 20
да љубимо лице нељубљено!“
Браћа су се лепо послушала,
уграбише до два добра коња
уграбише благо небројено
и одоше у Котора равна, 25
кад су били близу Котор равни
проговара Јанковић Стојане:
„Еј, Илијо, да мој мили брате,
а ти иди своме белом двору,
ја ћу ићи моме винограду 30
винограду, своме рукосаду,
да ја видим кој га веже, кој ли га залива!”
У виноград нико не имаше
до ли једна остарела баба,
косе реже те виноград веже, 35
сузе лије виноград полије
и нариче свог сина Стојана:
„Еј, Стојане, јабуко од злата,
мајка те је већ заборавила,
снаха Јела небројено благо, 40
снаха Јела неношено злато,
тебе никад заборавит неће.“
Упита је Јанковић Стојане:
„Кога имаш на твом белом двору?
те ти седиш стара у виноград, 45
косе режеш те виноград вежеш.
Сузе лијеш, виноград полијеш?"
„Имала сам ја сина Стојана
и брата му Смиљанић Илију,
одведоше у Стамбола Турци, 50
већ робују девет годин дана
и десету за седам месеци.
Љуба му се данас преудаје,
од жалости ја сам у виноград!"
Оде Стојан своме белом двору, 55
седе Стојан за пуну трпезу;
када су се винца накитили
проговара Јанковић Стојане:
„Јел’ слободно кићени сватови,
јел’ слободно мало да попевам?" 60
„Јест слободно незнана делијо,
јест слободно, а како да није!?“
„Вила гнездо тица ластавица,
вила је га за девет години
у десету за седам месеци, 65
а сад поче гнездо да развија;
тада стиже соко из Стамбола
и не даде гнездо да растури!"
Досети се љуба Стојанова
па отиде на горњег чардака: 70
„Заовице, рођена сестрице,
ево, браце, мога господара."
Уђе сеја за пуну трпезу,
три пут сеја софре прегледала
док је брату лице угледала, 75
руке шире у лице се љубе;
проговару кићени сватови:
„Господару, Јанковић Стојану,
а шта ћемо ми за наше благо,
ми смо доста благо утрошили 80
док смо твоју љубу испросили?
„Лако ћемо ми за ваше благо,
лако ћемо ако јесте људи,
ком мараму, ком кошуљу танку,
младожењи сестрицу Јелицу!“ 85
И одоше кићени сватови.
