ЂУЛИЋИ XXVIII
| XXVIII Писац: Јован Јовановић Змај |
| Ђулићи |
Oј, љубави, видовита вило,
Ил’ ме вараш, ил’ је тако било!..
— Чуј ме лане, моје мило цвеће,
Јер ми други веровати неће.
У даљини, магловитој тмини,
Старих доба у мутном облаку,
Давних лета пепељастом зраку —
У давнини, тако ми се чини,
Живели смо и нас двоје,
Срце моје, срце твоје
Једно друго волело је.
Да ли се и теби исто тако сећа,
Како ј’ наша љубав расла све то већа,
А са њоме туга, сећаш ли се, је ли? —
Јер се никад нисмо загрлити смели,
Већ смо чежњу ту, љубав нашу сву
И у гроб понели.
А гробове наше раставила ј’ злоба,
Ох, та ја се сећам и мог црног гроба,
Где сам дуге ноћи, кроз векове дуге,
У пепелу чувô жеравицу туге,
Жеравицу бола, ово срце мало,
Док се није самом Богу додијало,
Па нас двоје диже, састави нас ближе,
Да огрије хладни свет
Пламом нашег жара,
Да покаже каква је
Љубав била стара.
Извори
уреди- Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 206-207 , Матица српска, Нови Сад.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.
|