ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LXVII

LXVII Писац: Јован Јовановић Змај

Ђулићи увеоци

Пале сузе, — не из ока
Већ из срца ојађена,
На увелу ружу пале, —
То је сада роса њена.

Ноћ је била. Зором рано
Зраци сунца засинуше;
Жарко сјају и певају:
„Овако се сузе суше!“

Друге ноћи: опет сузе
На остатку мртве руже;
Опет веле топли зраци:
Овако се сузе суше!“

Тако било цела лета,
Сузне капи сунце суши;
Лето прође, јесен дође,
И зима се запенуши.
И северци на сухору
Ружиноме сузе гледе;
Камен пуца, они веле:
„Овако се сузе леде!“

Следише се росне капи
Да се с њима ружа кити.
То последње сузе беху, —
Престало је срце бити.

• Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 345-346 , Матица српска, Нови Сад.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.