Šišanje careva sina
Svadile se do dvi svitle zvizde,
Prihodnica i Danica zvizda.
Danici je Priho besidila:
„Oj Danice, ležakinje jedna!
Gdi izlaziš, tute i osvićeš. 5
Ja izlazim iza Carigrada,
A osvićem nada Šibenikom;
Jutros jesam iza Carigrada.
Evo nosim listak knjige bile
Bijelomu gradu Šibeniku, 10
A na ruke Zemjića Stipana,
Od onoga cara čestitoga.
Da mu dodje ošišati sina!"
Kad je Stipi knjiga dolazila,
Knjigu štije Zemjiću Stipane, 15
Knjigu štije, a uzdiše tesko.
Gledala ga seka Anđelija,
Pa je svomu bratu besidila:
„Što je, brate, milo dobro moje?
Otklem tebi bila knjiga dođe? 20
Vrlo ti je jadovita, brate!" —
Ali brate seki odgovara:
„Prođi me se, draga seko moja!
Evo meni listak knjige dođe
Od onoga cara čestitoga, 25
Da mu dođem ošišati sina.
A, bora ti, draga seko moja!
Kad sam skoro Carigradu iša',
Ja se jesam junak zavadio,
A s junakom Bandurović Jankom. 30
Pa se meni zaklinjao Janko,
Da kad dođem k bilu Carigradu,
Da će mene Janko pogubiti."
Al sestrica bratu odgovara:
„Aj, Stipane brate, dobro moje! 35
Daj ti meni dobra konja tvoga,
I daj meni svu odoru tvoju!
Ja sam tvoga hoda i govora,
A muškoga smiha i pogleda." —
Al je brate seki besidio: 40
„Anđelijo, draga seko moja!
Ako hoceš poći k Carigradu,
Steži dojke bilom anterijom!
Evo tebi sva odora moja,
I evo ti vranac dobar konjic!" 45
Kad divojka riči razumila,
Lipo ona vranca osedlala;
Sedla njega sedlom tatarijom,
A uzda mu zuba zmijinoga,
Priteže mu četiri kolana, 50
Pokriva ga svilom do kolina,
A kolina kitom do kopita.
Zob mu daje bilice pšenice,
Poji njega vinom i rakijom,
Kopita mu rakijom natapa. 55
Kad je lipo konja nakitila,
Još je lipše sebe napravila.
Pak je brate seki besidio:
„Anđelijo, draga seko moja!
Kada dođes k bilu Carigradu, 60
Prida te će išetati care,
I za desnu uhvatiti ruku;
Al mu ne daj, draga seko moja,
Jer je meka u divojke ruka,
Strah je mene, da poznade tebe. 65
Već mu reci, draga seko moja,
Da je tebe zabolila ruka!"
Kad sestrica brata razumila.
Pa se baca vrancu na ramena.
Pa poleti k bilu Carigradu. 70
Kad je bila iza Carigrada,
Prida nju je care išetao,
I s njim pobro Bandurović Janko.
Božju im je pomoć nazivala,
A oni joj zdravlje odvraćali. 75
Car je hvata za bijelu ruku,
Al divojka caru odgovara:
„Nemoj, kume[1], milo dobro moje,
Moja me je zabolila ruka."
U bile je dvore uvodio, 80
I za pune stole postavio.
Kad to vidi Bandurović Janko,
Skrovito je caru besidio:
„Čini mi se, moj čestiti care!
Da 'vo nije Zemjiću Stipane, 85
Već njegova seka Anđelija.
Muškoga je hoda i govora,
A ženskoga smiha i pogleda."
Kada ga je care razumio,
Pa izlazi pod dvor na livade, 90
Pa je svomu kumu besidio:
„A, moj kume, Zemjiću Stipane!
Čuo jesam, a vidio nisam,
Da ti jesi junak na krajini.
Da ti ne će odbaciti nitko, 95
Ni odskočit skokom junačkijem.
Evo tebi trista janjičara,
I pred njima Bandurović Janko.
Izađite na livadu ravnu,
Prokušajte tu sriću junačku!" 100
Al divojka caru odgovara:
„A, moj kume, Otmanović care!
Nisam dosa' k bilu Carigradu,
Umećat se s ramena kamenom,
Ni odskakat skokom junaćkijem, 105
Nego tebi ošišati sina.
Al ti bora, kume, dobro moje!
Nek ne rečes, da sam plašivica;
Izać hoću na livadu ravnu.
Nek me boli u ramenu ruka." 110
Hode mlada na livadu s Turcim';
Bacaju se s ramena kamenom.
Svim je mlada Anđe odbacila.
Kad to vidi Bandurović Janko,
Drugu igru Janko zametnuo, 115
Da se skaču skokom junačkijem.
Anđe im je svima odskočila.
To je gleda' sa divana care,
A carica kroz kitu bisera,
Pak carica caru besidila: 120
„Nut junaka Zemjića Stipana!
Blago majci, koja ga rodila,
A divojci, kojoj suđen bude!"
Na livadu care pošetao,
Pa besidi Banduriću Janku: 125
„Bora tebi, Bandurića Janko!
Ti govoriš, da je Anđelija;
Ne bi mogla Anđe odoliti,
Odmetnuti s ramena kamenom,
I odskočit skokom junačkijem." 130
Vodi kuma u bijele dvore,
Pa mu dade ošišati sina.
S njime staše nediljicu dana.
Pa s' uputi k dvoru bijelomu.
Za njime je kuma izlazila, 135
Iznosila zlatne tepsijice,
Na kojoj je zmija šrovita,
Učinjena od dragog kamenja.
Kad to vidi mlađahna divojka.
Pa se maši u džep od dolame, 140
Pa izvadi sto žutih dukata,
Pak je svoju kumu darovala.
Za njom biše išetao care,
I dade joj ćordu pozlaćenu,
Na kojoj je alem-kamen dragi, 145
Pri komu bi moga' večerati
U ponoći, kano i u podne.
Pa besidi mladoj Anđeliji:
„A, moj kume, Zemjiću Stipane!
Evo tebi britka sablja moja, 150
Po čem ćes me, kume, spominjati."
Lipo njemu kuma zahvaljiva,
Pak mu daje stotinu dukata,
Pa poleti dvoru bijelomu.
Nadaleko brat je ugledao, 155
Pa prida nju biše išetao.
Konja prima, za zdravlje je pita;
Seka brata lipo celivala,
I lipe mu dare prikazala.
To je Stipi puno drago bilo; 160
Svoju seku grli i celiva.
Pa je vodi dvoru bijelomu,
Veseleć se, vesela im majka!
Mihovio Pavlinović, I br. 18.
Iz Dusine
