Kud spravljaš poć, vilo? kamo se potežiš?
i tako nemilo prida mnom sad bježiš?
Bježiš i pogled tvoj sakrivaš, jaoh meni!
kteć da zli nepokoj prikrati moje dni.
Ti gvozdje i kami tvrdinom nadhodiš, 5
kad mene s tugami tač s gorcim ohodiš,
komu je sva milos istom te vidjet moć,
inako usilos meni je život oć.
Bog suncu svitlosti i zvizdam ne htje dat,
ni tebi liposti, da skrovno budu stat; 10
neg oni zrakami da svijete nam, a ti
izvrsnim gizdami kažeš put od časti,
i da čim gledamo taj ukras i dike,
kigod dil poznamo njegove prilike
dvigši se krilima od misli put njega, 15
gdi pristol svoj ima on stvorac od svega.
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.194-195, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
