V Dražajši ljubimi moj!

←ІV Ljubimi moj!

V Dražajši ljubimi moj! Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija

VІ Dražajši ljubimi moj!→

Vetar smo imali spospešan, no odveć krepak za izići iz velikoga smirnejskoga pristaništa. Tartana idriotska bila je srednje veličine, novoustrojena i zdrava, no odveć obremenjena, ibo osim običnoga tovara u veštma na[h]ođasmo se tu okolo 50 persona pasažira, od kojih polovina je bila žena i dece, koji svi prelazahu u Moreju. Pošli smo s mesta pre podne, oko večernje doba bili smo već u širokom moru, kad ti se podigne takova silna bura da nismo se nimalo nadali od potopljenija izbeći. Takove vriske žena i dece ne bi[h] rad već u životu čuti. Moj drug Maksim i ja nismo o sebi ni misliti mogli, smatrajući na strah i žalost roditelja o dečici nji[h]ovoj, i da nije korabalj vesma jak bio i korabljenici iskusnejši ljudi, mučno bi se spasli. U zoru prestane dožd i bura i kapetan ozgor poviče nam veselim glasom: „Kαλoχαρδoι, δεν ειναι πλεoν χινδυνoς! dobra srca, nije više bedstvovanija!” Tada svi, jedan na drugoga naslonjeni, pospimo kako polumrtvi.

Sutradan nađemo se u jednom velikom no pustom pristaništu ostrova Mitiline. Svi iziđemo na breg i sradujemo se jedan drugom o blagopolučnom izbavljeniju, kako da smo jedna jedina familija. Ko bi mogao opisati onu čuvstvitelnu srca radost matera k čadam svojim! Rekao bi da su iz mrtvih voskresnuli. „Ne gubite vremena“, vikne kapetan, „tu se lepše ruča nego u tartani; ručajte, pak ćemo zbogom putovati.” Dan je veliki ftornik, no svi smo imali različni[h] morski[h] posni[h] pripasa, poprženih sipa, ohtapoda, ostrija i vina dovoljno. Tu svi uopšte ručamo i napijemo se, kako god da je voskresenija dan, i treći čas po podne s tihim vetrom dignemo se i na veliki četvrtak stignemo u Navpleon, gdi nađemo taj isti dan društvo za Patru. Najmimo i mi dve mazge, i po suvu dođemo u Korint. Siđemo k moru, nas oko 15 najmimo veliku barku, koja nas doveze u Patru na sami dan voskresenija. Ovde otpočinemo svu svetlu sedmicu.

Nameri se korabalj za bregove Epira, kuda moj ljubezni drug želaše poći črez Joaninu u Tesaliju, a meni bi odatle lasno bilo prevesti se u Korf. No, odavde dvadeset celi[h] dana imali smo neprestano protivne vetrove i, što je gore, razboli se moj Maksim, a na moru bolovati, sohrani, gospodi! U sve to vreme ništa nije mogao u stomaku držati. Dođemo u Svete Četrdeset sprama Korfa i, kako iziđemo na zemlju, lakše mu bude i u pet dana predigne se; no doći k kreposti, tome se hoće vremena. Albanezi neki, iz Hormova, prolazeći tuda i videći ga takova, sožale o njemu i obeštaju se povesti ga do Argirokastra, a odatle blizo mu je Joanina. Izvestimo se tu; kažu nam da s Hormovici može ko preko cele Albanije proći da se nikoga ne boji. Ali ga ja tako slaba od sebe nipošto i nikako ne bi[h] mogao otpustiti; dakle, nađu nam dve mazge, i pođem i ja s njima, prvo, za dopratiti druga mojega ljubimoga do Argirokastra, a drugo, viditi čast Albanije.

Hormovita bilo je do 20 momaka, svi s oružjem pešice kako lavovi, a mi dva na mazgami. Od Argirokastra do Hormova nema više nego tri sata. Drugi dan [h]oda dođemo u rečeni grad. Odatle bez najmanji[h] komplimenta prostoserdečno zovnu nas da idemo u nji[h]ovu varoš, govoreći nam: „More, ludi ste ako ne dođete; more, takoga mesta niti ste vid’li na svetu, niti ćete viditi. Mi imamo baš ukraj varoši jedan manastirić Svetoga Nikole; deset kaluđera mogli bi u njemu lepo živiti, a nejmamo nego ciglo jednoga, jer mi Albanezi nećemo da se kaluđerimo. Tu ćemo vas držati, ako hoćete, tri meseca ili tri godine, da ni pare ne potrošite. Ako li vam se smili, ostanite s nami za života; nami će tako milo biti, koliko da vas je bog s neba k nami poslao. Vidite li kakvi smo mi momci (sve nam ovo prvi od nji[h] grečeski besedi); ovakovi nas ima, fala bogu, u Hormovu do dve [h]iljade osim stari[h]. Vidićete tu od osamdeset godina starce koji idu uz goru pod oružjem pevajući.”

Raziđu se ovi po gradu za svoji posli. Naš kvartir blizu škole; odemo posetiti učitelja, imenem Elefterija, čestnoga mirskoga človeka s ženom i s familijom. Kažemo mu s kim smo došli i kako nas pozivlju k sebi, no mi se pobojavamo u vilajet daleko k nepoznanim ljudma puštati se. I ovi nam potvrdi o njima to isto što smo pre čuli. ’Ajde, dakle, u ime božje, barem da sasvim zdrava ljubeznoga mojega vidim i da se zdravi rastanemo. Sutradan popnemo se na visoke hormovitske planine. Nađemo prekrasnu veliku varoš od sedam stotina domova, sve kamena zdanija kako kasteli. Samo u varoši ima oko 50 izvora, koji nakraj varoši sastavljaju malenu reku; ova baš kod manastira spušta se u preužasno duboku strminu s takovim hukom da sam mislio, tu čovek nikad do veka ne zaspa! A potom sam poznao da se nigde na svetu lepše ne spava: spavajući čini ti se da si na nebu i da tu prijatnejšu nekakvu i čudnu muziku slušaš.

Ti ljudi kao da su nas čak iz Smirne tu dozvali da nas časte! Prve starešine — sve po redu. A lako im je častiti. Ako se mrsi, a on zakolje iz svoga stada ovna, polak ispeče, a od druge polovine načini dve-tri pite s[a] skorupom i s mladim sirom; vina svak ima u podrumu, jer ga nema kome prodavati. Ako li se posti, od ribe tu posta nejma; pošlje dva momka sat [h]oda u dolinu, gdi između planina velika reka teče, puna pastrva i različni[h] drugi[h] preslatkoga vkusa riba. Za varenje tu nećedu da znadu, niti za čorbu mare. Zejtina preizrjadnoga imadu do izobilija, zato i ribu ili prženu jedu ili s pitama, koje u post ovako prave: obare zelje, iscede iz njega vodu, razlože ga s pitom u tepsiji, uspu zejtina bez štednje, pak, onda razređaj u ribu ozgor, i tako se ispeče s pitom zajedno u predivnoga mirisa zejtinu; pak onda nek se slobodno pred ovakom pitom sakriju [i]talijanske paštete i ingleske pudinge! Ko bi rad znati kako se to kuša, kako li se u usti topi i kakovu prijatnost u gortanu, tuda prolazeći, pričinjava, to neće iz ovoga opisanija ni od stotine jednu čast poznati. Ko ovo primi za velerečije, vesma se vara, ibo prijatnost koju toliko hvalim ne sostoji se u gotovljenju, nego u prirodnoj slasti ribe, zelja i zejtina.

Deset dana po našem prišestviju, starešine mesta opredele poslati nekoga popa Điku u Primet i u druga nekolika mesta k nekim albaneskim agama radi opšti[h] svoji[h] dela, ibo Hormoviti imadu svoje dogovore i sojuze s mnogi poglavari i pašama u Epiru i u Albaniji. Zaprosim da mi dozvole s popom Đikom poći za pregledati mesta kuda on ima prolaziti. „Morε χαλoγερε, να πας; μα τo Θεoεχεις τι να βλεπης!” To jest: „More, kaluđeru, da pođeš; tako mi bota, imaš šta gledati! — odgovori mi Dima Duka, jedan od prvi[h] starešina.

Rečeni sveštenik za četiri ili pet dana mogao je svršiti svoj posao i vratiti se; no meni za [h]atar hodio je ovi človek sa mnom ravno petnaest dana po takovi mesti gdi su hormovitski sojuznici i prijatelji. Svuda od Turaka i hristjana Albaneza jednako smo bili primati i čašćeni i od mesta do mesta praćeni. Pop Đika i dva Hormovita s njim bili su, kako valja, vooruženi; no i tako gdigdi bivalo je sumnjenije da se ne namerimo na veće čislo hormovitski[h] i njihovi[h] sojuznikov neprijatelja; zato u takovi mesti davali su nam po nekoliko momaka s oružijem za pratnju.

Petnaesti dan dođemo doma i nađem mojega druga vesela, zdrava i rumena. No on se meni počne rugati da sam od sunca pocrnio. „Neka sam“, rečem mu ja, „kad sam vidio što u mom životu nisam mislio viditi!” I zaisto, dosta sam [h]odao, ali takovi[h] velikolepni[h] i božje krasote mesta nigde nisam vidio. Blaženstvo se nekakovo čuvstvuje samo misliti za onakova divna mesta. Kako bi, dakle, bilo tu živiti da su naravi oni[h] ljudi pitome i da među njima zakoni, pravda i prosvešten razum carstvuju i njima upravljaju! Neponjatno i užasno je i pomisliti, dokle će onakovi prekrasni, hitri i hrabri narodi i u onaki mesti samo za neznanje i slepotu uma u varvarstvu i divjačestvu narava prebivati i jedan drugoga za bagatelu kako istog zeca s puškom u čelo ili u srce pogađati.

„Meni ne bi protivno bilo”, reče mi moj drug, „jednu godinu ovde provesti.” „I ja ću s tobom“, otveštam ja, „navlastito da bi črez tebe k većem soveršenstvu jelinskoga jezika postigao.” „Daj ruku!” „Na!” A kad ovo našim Hormovicem obznanimo, srdečno se vozraduju. Pritom, kad im jošte kažemo da mi blagodarimo na nji[h]ovoj ljubovi i dobroti, ali zaludu hleb jesti, to nije pravedno, nego neka dolaze k nami deset ili dvadeset dece da se što od nas pouče, budući da mi za drugi posao nismo. „Dobro“, odgovori Dima Duka, „kad ste vi taki, i mi ćemo znati kako ćemo vas otpustiti kad od nas pođete.”

U to isto vreme čuje se po svoj Albaniji da je Stefan Mali s Černogorci Turke, koji su na njih pošli bili, razbio; i mnogo se o njemu govoraše i kazivaše. Prođe to leto i sve se to više o Stefanu Malom počnu tuda glasovi raznositi.

Ja sam već mogao dosta dobro albaneski govoriti. Nji[h]ov je jezik prost i zato lasno se daje naučiti; a s našim slovami piše se koliko da su za njega načinjena. I tako svaki dan bi[h] pisao po koji razgovor i naizust izučio. Tome se Albanezi čuđahu i radovahu, videći, što nikad pre toga nisu vid’li, da se i nji[h]ov jezik tako lepo daje pisati. Ja sam nablizo dve godine posle toga u Veneciji poznao nekoga popa Teodora, učitelja moshopolskoga, koji je i na štampu izdao bio nešto albaneski s grečeskimi slovami; ali s ovima ne može se ni treća čast tako pisati kao sa slavenskima, zašto u Grekov nema slova za izgovarati ža, ča, ša i ća, a ovo je sve neotložno za albaneski kako god i za slavenski nužno. Ovo prilažem ovde zato, ako se po slučaju ko nađe da proreče da će s vremenom albaneski kako god i vlaški narod s slavenskimi slovami knjiga na svom imati jeziku, takovi čelovečeskomu rodu dobroželateljni proricatelj neka se nimalo ne boji, no neka slobodno to poželateljno opšte dobro predskazuje i proriče. Vešt je to takova koja se prirodno i lasno ispolniti može i [h]oće kad se bog smiluje na onu hrabru naciju i na one prekrasne zemlje.

Kako je meni milo bilo od isti[h] Albaneza čuti da govore: „Ko Serbijom oblada, toga ćemo i mi za našega vladetelja priznati, zašto serpski kralji i naši su bili.” Nedaleko od Hormova na[h]ode se neka prekrasna polja koja Albanezi ne zovu drugojače nego „Lepažita.” Pitam i[h] ja šta to znači? „Ne znamo“, kažu mi, „to je ime polja.” A kad im ja to izjasnih, kazujući im da je serpska reč, „more kaluđeru”, odgovore mi, „ne čudi se ti tome; mi smo sa Serblji jedan rod i pleme u staro vreme bili!”

Pri početku meseca septemvra zaprose me starešine hormovitske da im opravim neko delo nedaleko od Korfa, o kojem delu morao sam se baviti najmanje četiri meseca. Pođem dragovoljno. Doprate me dvojica do Sveti[h] Četrdeset; oni se vrate doma, aja pođem na moj posao s ugovorom da kad im pišem iz Korfa, da dođu uzeti me.

Za jedno pismo, ljubimi moj, mislim da je već dosta napisato. Ako li se vami više nego dosta učini, iz toga želim da ništa drugo ne zaključavate, nego da ste vi srcu mojemu vesma dragi kad vam ja toliko pišem.

U Rigi, 3-go avgusta 1788.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.