Udatba Anđe Olupčića
Nuder brate, čuđa nevidjena,
Pervlje brate čuda negledana!
Nebi sunca za tri bila dana,
A miseca za noći četiri.
Kad četvćrto jutro osvanulo, 5
Rano žarko podranilo sunce,
Nitko š njime besidit nesmide,
Doliš jedna kićena divojka.
Sunce moje, gdi s’ na skoro bilo?
Ali sunce besidi divojki: 10
Nemoj mene, kićena divojko!
Gledo jesam čuda nevidjena,
Od zuluma Turak’ zulumčarah,
Kako turče na silu divojke,
Tamo gori u sehru Olovu, 15
Lipu seku Olupčić Ivana. —
Prosci prose sa četiri strane:
Tri terzie seher Banjeluke,
Još četiri kujundžie biše,
Od Travnika grada bieloga; 20
Tri ćurčie seher Sarajeva;
Dva težaka izpod Tešnja grada,
Dva tergovca od Žepča biloga,
Od Olova Olovčić Nikola.
Neće Anđe proscu ni jednomu, 25
Do dragoman Olovčić Nikoli.
Zato čuo silen Hadžajlia
Hadžajlia šeher Banjeluke,
Ter je i on Anđu zaprosio.
Ale prosi, Anđe se ponosi. 30
A kad vidi silen Hadžajlia
Skupio je tridest Turak mladih,
Svaki gori, neg je Hadžajlia,
Ter jih vodi ka Šehru Olovu.
A kad bili uz polje Olovsko, 35
Gledale jih majka i Anđuša,
Pa Anđuša majci besidjaše:
Ah! starice, moja mila majko!
Nuder, majko, uz polje konjikah,
Al su Turci, ali su tergovci, 40
Al su majko na kitu svatovi?
Ako hudu na kitu svatovi?
Blago onoj, po koju su došli,
I dievojci, kojoj su sudjeni. —
Istom one u riči biahu, 45
U ta doba pred avliu Turci,
A od sile konje nesjahuju,
Neg na konjma jašu u avliu,
I na konjma piju malvasiu,
Doliš sjaha silen Hadžajlia, 50
Pa odleti uz kamenu kulu,
Tere najde majku i Anđušu,
Pak pofati dilber Anđeliu,
Pofati je po vitkim rebrima,
Pak ju nosi niz kamenu kulu, 55
Kano vuče kad popane ovcu,
Cika stoji majke i Anđuše.
Kad ju Turčin snese na avliu,
Bacio je na jedeka svoga.
A kad vidi lipa Anđelia, 60
Njemu ona lipo besidila:
„Ti meneka na silu odvede?
Dajder meni izum i testira,
Da ja zovnem bratca i majčicu,
Da se š njima ja halalim lipo.“ 65
Al joj veli silen Hadžajlia,
A bora ti, dilber Anđelio!
Halaluj se koliko ti drago.“
A kad čula dilber Anđelia,
Tada zovnu svog brata Ivana: 70
„Ah! Ivane, moj brate rodjeni!
Ako tebe rodila je majka,
Dojdi brate sestri u pohode,
Još večeras na pervom konaku,
I zovni mi kujundžiu Niku, 75
I još brate, stričević Iliu. —
Tad Anđušu Turci odvedoše
A i Ivan ode na dućane,
Na dućane Nike kujundžie.
Kada Ivan dođe na dućane 80
Al Nikola Anđi ćemer zlati,
Kad mu Ivan tužne kaza glase,
Nikoli se uzderhtaše ruke,
On prosiplje i srebro i zlato.
Pa skočiše dva harna junaka, 85
I zovnuše stričević Iliu.
Lipo su se oni opremili,
Za pas dila dva para pušakah,
Kraj pušakah pale okovane,
Pripasuju po dvoje silaje, 90
A na rame šarke navijanke,
Puške duge, šarke navijanke.
I odoše za njom nazorice.
Ali njima dobra srića biše,
Jer jim Turci sehru nedopriše, 95
Već po gori pali po konacim.
Svaki Turčin sebi čador penje,
Hadžajlia sebi i Anđuši.
Kada bilo zeman od večere,
Sidi Ture, pije vino hladno, 100
Anđa sidi, ter suze proliva.
Al besidi silen Hadžajlia:
„A bora ti, dilber Anđelia!
Što niz lice grozne suze livaš?
Al ti žališ brata ol matere? 105
Al svog dragog, kujundžie Nike?
Besidi mu dilber Anđelia:
„Ah! bora ti silen Hadžajlia,
Ja nežalim brata ni matere.
Kujundžie Nike i neznadem, 110
Već ja plačem, u obrazu cvilim
Vodiš mene gospodskom odžaku,
Međ gospoje i među kadune,
A ja mlada kod ovacah rasla. —
Na meni su tri četiri mahne: 115
Jedna mahna, s gorice sam bona,
Druga mahna, s kerstom se kerstila,
Treća mahna, jela kermetinu,
A četverta, rujno vino pila!“
Tad joj veli silen Hadžajlia: 120
„Nebudali dilber Anđelia,
A što ga si ti s gorice bona,
U mene je veleznana majka
Ona će te toga izvidati;
A što si se kerstom ti kerstila, 125
Već se nikad prekerstiti nećeš,
A što si ga jela kermetinu
Već je nikad okusiti nećeš;
A što si mi rujno pila vino,
I samnom ćeš piti na čardaku. 130
De Anđušo da pijemo vino.“
A kad vidi dilber Anđelia,
Vino služi al ga nepijaše,
Već u vino svako meće bilje
Ponajviše trave tatuline. 135
Kad se Ture napojilo vina,
Tad udari glavom brez uzglavja.
Kad to spazi dilber Anđelia
Tad uzimlje nože Hadžajline,
Pak udari njega u terbuhe. 140
Razkrivi se Ture ko volina,
A to gleda Ivan i Nikola,
I Ilia, dite prinejako,
Gledali su iz busie mračne:
Privelike puške opalili, 145
Oborili tri Turčina mahom
Opališe šest pušakah malih
Oboriše šest Turakah mahom.
Ivan viče, a Nikola siče
A Ilia praši iz pušakah. — 150
Što Turakah tude nepogibe
To uteče kroz goru zelenu,
Samo ostadc tridest turskih konjah,
Kad vidiše četiri junaka,
Izabraše četiri konjica 155
Anđelia, Alina jedeka,
Na njemu je puli risovina
Populana i srebrom i zlatom,
S desne strane od zlata gadare
S live strane zlaćeni nadžaci, 160
Posidoše četiri junaka,
Posidoše četiri konjika,
Ali neće ka šehru Olovu,
Već odoše u bili Karlovac.
Na Doboru Bosnu prihodiše 165
Na Koratju Savu pribrodiše
I Karlovcu bilu dohodiše.
Tu Nikola vinča Anđeliu,
Vinčao je sebi za ljubovcu.
Od kako je Bosna postanula, 170
Nije bratac brata osvetio,
Ko je Ivan svoju sestru dragu,
A Nikola svoju jaukliu,
Jaukliu dilber Anđeliu?
Lip je porod š njome izrodio; 175
Do tri sina i kćeri četiri,
Perve kćeri, poslidnje sinove,
Nek neviste nezatiču zavah,
Nek u kući neimade kara.
Tko me čuje, na čast neka mu je, 180
Njemu pisma, meni dajte mira. —
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
