Tirena/At četvrti
←Tretji at | Tirena Писац: Марин Држић At četvrti |
At peti→ |
Prvi prizor
urediRADAT
Kamo ide, diklice? Nuti moga jada!
Kamo li tve lice od mene skri sada?
Oto me s' zanila lipotom, sunačce, -
ne bud' mi nemila, smiri mi srdačce! -
Radate zločesti, s vjetrom li govoriš?
Oto se istom ti bijedan ovdi moriš.
Divojka plemka taj od stara od mene
bježat će vazda, vaj, u gore zelene! -
Mâ kćerce, tolikoj nijesam ti ni star ja;
bogme sam jošte moj, žî mi ljubav tvoja.
Jošte bih bio boj ne huđe neg prije;
staro je i sunce toj, ali dobro grije. -
Gluhojzi, viđu ja, besjedim toj gori;
oto ktje čes moja da me ljubav mori!
DRAGIĆ
Voh, ćaća, dobar dan! Zlovoljan što s' tako?
U gori taj tvoj stan nije mani nikako.
Maja se skončava, er domom ne ideš.
Jeda ti 'e ka strava što tako uzdišeš?
RADAT
Mo'e dijete, tvoj ćaća ne scijenjaše Ljubav
njekada, sad plaća objednom grijehe uprav.
Djetetom s krilama ćaća se rugaše
i svojim strilama, pri nego ga znaše;
usiono dijete toj ali se osveti,
prem svasma, mile moj, ćaću tvoga ošteti.
Iz lica nike vil, gdi mu je stan mili,
vazamši luk i stril ćaću tvoga ustrili
u grozno srce toj, nemilo ter svakčas
skonča se ćaća tvoj na suncu kako mraz.
Jadovan a ne znam ki će lik bit meni;
njeki se živi plam razbija po meni.
DRAGIĆ
Žî m' t', bih ga batićom privrzao ovim ja,
ter bih ga zlom srićom domome poslao tja,
da takoj ne ide strila'ući čeljad.
Ah, da gdi izide, ja bih mu dao sad!
RADAT
Ali ima on krila, ončas bi poletio,
i ognjenih strila, - s neba bi se osvetio.
DRAGIĆ
Ja bih ga i daleče dokučio praćom,
neka se zlo breče ne rve već s ćaćom.
RADAT
Mo'e dijete, svak gubi tko se rve s njime:
ćaću tvoga on ubi pogledom jednime,
pogledom ljepše vil neg igdar vidih ja;
nje prsi snig su bil, a ružom lice sja.
DRAGIĆ
Voh, ćaća, što je toj? Ako ču, žî m' t', mati
da ideš ti takoj, neć' mira imati!
Kada te gdi čuje s susjedom kojome
govorit, sve psuje i vika domome.
RADAT
Da pođ' te joj rec' takoj: "Radat tvoj njekad bi,
a sada nije tvoj neg vile ku obljubi;
slidit ju on pođe po gori i vodi,
a tebi stan ođe, - čin' sama što t' godi!"
DRAGIĆ'
Voh, ćaća, kud ćeš poć? Što ti je pripalo?
Kako li ć' maju oć i dijete tvo'e malo?
RADAT
Trijebi je hoditi, nije mi moć inako!
Pođ', mile, domom ti.
DRAGIĆ
Poći ću opako!
Voh, ćaća, kud ćeš toj? Zao božić toj vili
i onomu ki takoj strilom te ustrili.
Ah, da gdi srjetem ja toj bijesno divjače,
žî mi praća moja, činio bih da plače.
Ja bih ga naučio što je striljat ljudi!
Još se nî stučio s kijemgodi zle ćudi
ki bi mu skršili luk i ruku desnu
i strile olomili o oćas obijesnu. -
Ma čemu ja puštah ovako ćaću it
a ovdi sam ostah? K maji doć neću smit.
Poći ću za njime, da vidim kud će poć,
bogme t' maji š njime dobar dan neće doć.
Dijete odhodi, a KUPIDO izlazi, pak dijete i vila TIRENA.
Drugi prizor
urediKUPIDO (sam)
Dijete ovoj ki praćom hoće ćaću osvetit
činiću da s ćaćom za vilom bude mrit;
načinom kim dosad nitkor nî ljubio
žudiće a, veomi mlad, neće znat što bi ktio.
Neka zna svaka moć, ter da se ne oholi,
ljubavi er nî moć da itkor odoli.
Poći ću promijenit haljine na meni, -
da sam ja tko će mnit Kupido ljuveni?
Ovdi se KUPIDO na vlašku priobrazi, s djetetom govori; uto vila izide.
Treći prizor
urediDRAGIĆ
Voh, ćaća, voh, ćaća! Bogme ćaća uteče!
KUPIDO
Gdi je tebi praća? Nu čeka', zlo breče!
DRAGIĆ
Što pitaš praću ti? Ti li si ki strijeljaš?
KUPIDO
Sad me ćeš poznati, ako me ne poznaš!
DRAGIĆ
Ter što će tej strile?
KUPIDO
Srce ti ću ustrilit.
DRAGIĆ
Obijesno kopile, zašto neć' s mirom it?
KUPIDO
Kobila ti 'e mati, a ti si kopile!
Na vjeru ć' plakati, ma cić lijepe vile.
Četvrti prizor
urediVILA
Uh, brižna, što ćeš toj? Mene li hoć' udrit?
DRAGIĆ
Nije nego dijete onoj koje me hoće bit.
VILA
Ostava praću tuj, nemoj se, brajo, bit,
a starijeh vazda čuj, tere ćeš miran bit.
DRAGIĆ
Bogme mu ktijah dat da ide u štetu.
Mož' li ga, bože, znat? Ja mu ću brečetu!
VILA
Nu dosta! Ostavi praćicu, žî t' maja.
DRAGIĆ
Cić tvoje ljubavi za pas ju stavih ja.
VILA
Jeda si pastira, moj brajo, njekoga
na ime Ljubmira vidio, za boga?
DRAGIĆ
Nije mi se zgodilo viditi n'jednoga
pastira, mâ vilo, nego ćaću moga,
ki mnogo za tebe, gospoje, pitaše,
imat te kon sebe i mnogo žuđaše.
Ma tko si, vilo ti? Od kijeh li si strana?
Mila ti s' viditi, lica si sunčana.
Nut luka zlatnoga, - lijep ti je, gospoje!
Nut snijega bijeloga, - sijeh čuda nigdir nije!
Sve poje na tebi kakono u raju,
jak sunce na nebi a lice tva sjaju.
VILA
Pođ', brajo, domome! Oto je blizu noć.
DRAGIĆ
Bogme ću s tobome, lijepa vilo, poć!
VILA
Ter što ćeš činiti, kad budeš sa mnom doć?
DRAGIĆ
Verno ću služiti tvu lipos dan i noć.
VILA
Da to ćeš oć maju za doći sa mnome?
DRAGIĆ
Za maju ne haju, ja ću doć s tobome.
VILA
Što umiješ činiti?
DRAGIĆ
Umijem, gospoje,
u dipli sviriti na počtenje tvoje,
i svračke puhati, i ptice ostale
umijem hitati, velike i male;
i umijem zapinat zecovom tonote
i pod ploču hitat lisice meu plote.
VILA
Da umiješ igrati?
DRAGIĆ
Umijem, gospoje,
i umijem pjevati pjesance svakoje.
VILA
Da s kijeme spiš domom?
DRAGIĆ
S majome u nogah.
Mogao bih i s tobom, er nijesam pero plah.
Maja me ne usčuje, kad spim š njom, vragut kus;
zato me ne psuje vik, tako ne ostao pus!
VILA
Čula sam, - drago mi 'e! Budi, brajo dobar!
Tako svak ne umije, a to je božji dar.
Stoj zbogom! Ja ću poć, tuj ćaću čeka' ti.
DRAGIĆ
Da to li ć' mene oć? Nemoj me ostaviti!
Veće mi ni maja ni ćaća mio nî
nego lipos tvoja ka srce me zani.
VILA
Ovu ti jabuku darivam za ljubav
a uzmi dipli u ruku, ter se, brajo, zabav',
dočim ja budu poć ružice nabrati;
sada ću opet doć, neću ništa stati.
DRAGIĆ
Da hoć' li opet doć?
VILA
Hoću sad, žî mi ti.
DRAGIĆ
Nemoj me, draga, oć, er ću inako umriti. -
Peti prizor
urediDRAGIĆ
Nut lijepe jabuke! Bogme je od zlata!
Neće m' ju iz ruke uzet n'jedna plata. -
Ma tko ide odovud? Voh, ćaća, gdi pođe?
Ja te sam iskao svud. Kako li mene ođe?
RADAT
Tužan je ćaća tvoj, - ljubena ktje toj vlas.
DRAGIĆ
Nut!
RADAT
Bijedan, što je toj?
DRAGIĆ
Da t' spovijem dobar glas.
Onaj lipa vila za ku ti pitaše
ovdi je sad bila, njekoga iskaše.
RADAT
Dragiću, sad ću umrit! Što je toj što kažeš?
DRAGIĆ
I ktijah ja š njom it.
RADAT
Ah, ti mi sve lažeš!
DRAGIĆ
Ne lažem! I reče: "Nemoj ti sa mnom it;
neću poć daleče, sad ću opet ovdi bit".
Tuj me pomilova i ovuj jabuku
zlatnu mi darova, - ljubih joj ja ruku.
RADAT
Bijedni Radate, a tebi nije moć
ljubit nje podplate ni k njojzi blizu doć!
DRAGIĆ
Mila ti biješe, slavna t' se viđaše,
gizdavo t' idiješe, sunačcem sva sjaše.
Voh, ćaća, i meni nje obraz sunčani,
prilike komu nî, srdačce, jaoh, rani.
I ako opet doć ne bude, ja ću t' rit,
skoro će bijedan oć tvoj Dragić ovi svit.
RADAT
Da li je nemila zla ljubav, sinko moj,
i tebe stravala, mlađahto srce toj?
Mlađahat ter tužiš i u srcu nepokoj
ljubeni, jaoh, ćutiš kakono i ćaća tvoj!
DRAGIĆ
Voh, ćaća, bogme ću it po tusto kozle onoj,
ter ga ću poklonit prilijepoj vili ovoj.
RADAT
Čin' što znaš, moj mile! Ne toj, ma sve stado
cić lijepe tej vile podao bih ja rado. -
Ma tko ide ovamo? Njeka 'e zvir viditi.
Bjež, mile, ti tamo, sad naš će ubiti.
Šesti prizor
urediSATIR
Vaj, što je u meni? Ki ćutim gorki jad,
plam ki li ognjeni me srce praži sad?
Vaj, tvorim grozni plač, a iskru ne gasi
plamena smrtno tač koji me porazi.
Vaj, čujem kriposti u meni lipsati,
tej vile liposti kad počnem smišljati,
kad ures, kad dike tej zbrajat počnem ja,
kojoj nî prilike pod suncem koje sja.
Ka drazim rumenim ličcem me priblazi,
pak smrtno ljuvenim pogledom porazi,
pak svasma rasčini, jak vitar kad k onoj
uteče planini u koj skri obraz svoj,
ne nađe da ju vik sto oči ki ima,
ni drugi ki človik kriposti sionima;
ma da ju upije po gorah noć i dan
i jak vuk da vije za njome sve zaman.
Vaj, guste planine obtukoh i gore,
polja i ravnine, - onuđ se ne more!
Obtukoh jedzera i bistre sve vode
tej vile s večera njih tance gdi vode.
Ne nađoh dragu vil, ne pozrih, već ne čuh;
a moj plač i moj cvil može čut svaki duh.
O zeleni luzi, o vode studene,
u ljuvenoj tuzi pomoz'te sad mene!
Pomoz'te er svakčas kroz njeki nepokoj
na suncu kako mraz skonča se život moj.
Objav'te molim vas, iz tejzi zeleni
anđelski taj obraz meu vami skroveni.
Mnokrat ste ljuvenim utočište bili
i granam zelenim radosti njih krili;
nemojte ostavit ni mene ovakoj,
molim vas, objavit hotjejte lice toj.
Kroz lice drago mrem, kroz lice toj venem,
vrh tužnih tužan grem i smrtno, jaoh, stinem!
Komu se tužim sad, s kijem li govorim?
Komu li kažem jad, komu oganj kim gorim?
Kamenu gluhomu i vodam studenim
i lugu pustomu i granam zelenim!
Ma što cknim ter hode dubja ne koripim,
ne svrćem dnom vode, ne koljem, ne slipim?
Što ne žežem gore pastirske i sada
ne haram obore, ne pobijem stada?
Što ne orim spile i jame od gore
gdi se kriju vile ke nami rug tvore,
anđelskim ke licem človjeka priblaze,
od zmije pak srcem smrtno ga poraze?
Da smetem njih mîre, da pozna njih taj stan
kako je satire moriti noć i dan!
Lav je li u gori? Je li gdi ki pastir?
Sedmi prizor
urediLJUBMIR
(Tko ovo govori? Nemili je satir!)
SATIR
Desnicom da sve toj ovome potlačim.
LJUBMIR
Satiru, bit ćeš boj od lava s nejačim,
a i prî sam umio mastit se u krvi,
i s kim sam boj bio nijesi ti prvi.
Ovdi LJUBMIR boj bije s satirom, koji ga napokon jednom stijenom udari i smete ga, ter pade na zemlju kako mrtav; a vila ga nahodi i nad njim plače govoreći:
Osmi prizor
urediTIRENA
Što je ovoj, jaoh meni,
što nesrećna vidim sada?
Ljubmir je ovoj moj ljuveni!
Što bi ovoj, kako i kada?
Što bi ovoj, huda srećo?
Tko me tuge sad napuni?
Od radosti svake smećo,
toli drag cvit tko otruni?
Cvit gizdavi kojim mlados
toli se je mâ dičila
i u komu svu bih rados
i blaženstvo postavila!
Ter srdačce, vajmeh, moje
cijepa se u sto dila,
potlačene gizde svoje
pogledavši i lica bila;
pogledavši, vajmeh meni,
ures vridni od pastira
zemlji u skutu gdi studeni
duh poteza i umira!
A pomoći nije odnikud:
pusta gora odsvud muči,
obrnut se nije moć ikud,
ter se duh moj toli muči.
Jaoh, pridragi moj Ljubmire,
ka odluka nebeska bi,
da t' od krvi sad otire
ljute rane tvoja ljubi?
Tvoja ljubav, ka cvijetjice
bra dzorome po dubravi,
da t' vjenačac od ružice
sviv na rusu glavu stavi;
urešena da te gleda,
urešena da te uživa,
studenija a sad leda
vrle zvizde sve naziva.
Zlobne višnje svasma zove
rade tuzi i nemiru,
pokli od svita trude ove
bez milosti zgar poziru.
More li igdar bit na sviti
gora tuga, višnja moći,
draga u krilu mrit viditi
a ne moć mu dat pomoći?
Nije mila, nije draga
da požali, jaoh, mene,
i cvilit mi da pomaga,
gledav Ljubmir gdi moj vene;
gledav Ljubmir gdi Tirenu
svoju dragu sad ne vidi,
koju žudi, kroz ku venu,
ličce gdi nje smrtno blidi;
srce gdi nje gorko tuži,
boleći se njime toli,
i jadovna gdi smrt moli
da ju s životom razdruži;
oči da nje sad ne vide
što su blizu, jaoh, viditi,
gdi Ljubmiru lica blide
kteći u krilo Tireni umriti!
Jaoh, kaži mi, moj Ljubmire,
ka nesreća na te dođe,
ali satir ali zvire
tač poražena ovdi te ođe.
Kaži meni, tvojoj ljubi,
svitla časti od pastira,
tko dva draga sad pogubi,
s tobom ljubi er tva umira.
Ako 'e satir, proklet da si,
o satiru ti oholi,
ki nemilo tač porazi
dva ljuvena verna toli,
prijeka smrt kih razdiliti
neće ni taj divji bijes tvoj;
ljubav ih će sadružiti
ondi gdi je vječni pokoj.
Duše se će njih sastati
vele u ljepšoj u dubravi,
gdi će mlados uživati
u radosti i ljubavi.
O gizdave lijepe vile
bistre vode ke plovete,
me sestrice drage i mile,
tužbu moju ne čujete?
Uživate vi u miru
cvit mladosti lijepe vaše,
grozne suze a ja otiru
ke me svasma, jaoh, skončaše.
Ne čujete gdi se boli
sestra vaša i gdi cvili
i bolesna gdi smrt moli
da ju s životom razdili?
Er žalosti sej podniti,
jaoh, ne more tužna vila;
s Ljubmirom se sadružiti
želi sestra vaša mila.
Ovdi se vila prinemaga; i svršuje četvrti at.