Sirmium današnja Sremska Mitrovica

Sirmijum se u starim izvorima prvi put pominje 6 godine posle Hrista. Te godine buknuo je u našim današnjim krajevima jedan strašan ustanak koji su Rimljani uspeli da uguše tek 10 godine posle krvavih bitaka. Nezadovoljni rimskom vladavinom, koja je bila doista teška, zbog velikih nameta i što su morali služiti u rimskoj vojsci, pobune se Iliri. Prvi su skočili na oružje Desidijati, koji su živeli oko današnjeg Sarajeva. Njima se odmah pridruže Breuci, koji su stanovali blizu današnje Sremske Mitrovice. Desidijati imaju za vođa Batona, a tako se zove i breučki vođa. To je jedan dokaz da su ta dva plemena bila srodna i da su pripadali Ilirima, koji naseljavaju u staro doba ogromnu oblast od Epira do gornjeg Dunava. Kad su se pobunili, Breuci pođu na Sirmijum, u kom su bili Rimljani. Ali oni ne uspeju da zauzmu varoš, jer u pobunjenu zemlju pohita rimski vojvoda Cecina Sever iz obližnje Mezije (današnje Istočne Srbije) i potuče ih.

O Sirmijumu posle toga ne čujemo gotovo ništa zadugo, za čitavih sedamdeset godina. U vreme kad su vladali Rimom carevi iz Flavijeve dinastije (Vespazijan, Tit i Domicijan, god. 69-96) Sirmijum je postao kolonija (otuda colonia Flavia Sirmiensium). To znači da je on bio u to doba već jedno znatnije mesto. Jamačno je varoš već odavno napredovala, jer je imala vrlo povoljan geografski položaj, nalazeći se na jednom od glavnih putova koji su iz Italije vodili na Istok, u Carigrad, Solun i t. d. Sirmijum je pripadao tribi Quirina a u susedstvu njegovom živeli su Amantini i Skordici.

Slava ove varoši počinje na kraju 3 veka po Hristu. Od to doba pa zadugo Sirmijum je ne samo najznatnija varoš u celoj Panoniji, nego i jedna od najznatnijih varoši u celoj rimskoj imperiji. Herodijan, grčki istorik iz 3 veka posle Hrista, naziva ga „najvećom varoši te oblasti“, a Amijan Marcelin, koji je živeo u 4 veku, kaže za nj urbium matris populosae et celebris. I Vetus orbis descriptio, jedan spis iz 4 veka po Hristu, govori da je to jedna vrlo velika varoš.

U Sirmijumu se rodilo više rimskih careva, a neki su tu umrli. Za Aurelijana (270-275), istina, nije sigurno da je bio odatle, jer neki kažu da je bio iz Pribrežne Dakije (Dacia ripensis, na desnoj obali Dunava, u današnjoj severoistočnoj Srbiji i severozapadnoj Bugarskoj), a neki iz Mezije (istočna Srbija ili Bugarska), ali je bilo pisaca koji su tvrdili da se on rodio u Sirmijumu, u jednoj neznatnoj porodici. Naprotiv, za Decija Trajana (249-251) i za Proba (276-282) u starim izvorima nalazimo samo jedno tvrđenjem, da su se rodili u toj varoši. Prob je voleo svoje rodno mesto i poklanjao mu je veliku pažnju. On je naredio svojim vojnicima da zasade odabranu vinovu lozu u Fruškoj Gori, koja se u to doba zvala Alma Mons (Brdo Alma). Posle je hteo i da isuši močvare oko Sirmijuma. On zapovedi svojim trupama, koje su brojale više hiljada ljudi, da iskopaju jedan veliki jarak, da bi vodu odveli u Savu. Ali se vojnici pobune protiv njega. Prob pobegne u nekakvu gvozdenu kulu, koju je sam bio podigao da mu služi kao osmatračnica za neprijatelje, i vojnici ga tu ubiju u sedmoj godini njegove vlade. Ali su mu posle na istom mestu podigli veliku nadgrobnu humku. Dalje, u Sirmijumu se rodio car Gracijan (367-383), a blizu Sirmijuma car Maksimijan, s nadimkom (285-310), koji je bio seljačkog porekla i koji je sagradio jedan dvorac na mestu, gde su njegovi roditelji radili kao nadničari. Dodajmo još da je iz ove varoši bio i treći sin Konstantina Velikog, Flavije Julije Konstancije, koga je rodila Fausta 317. Osim Proba pak umro je tu (po drugima ubijen je ) car Klaudije Gotski (268-270), koji je taj nadimak dobio za slavnu pobedu odnesenu nad strašnim Gotima 268 u niškom polju.

U Sirmijumu i kod Sirmijuma desili su se mnogi istorijski događaji, često vrlo značajni. Po jednom mišljenju, ali koje ne može da se dokaže, Trajan je tu proveo zimu 101-102 uoči samog dačkog rata. Marko Aurelije je, izgleda, imao glavni vojni stan u Sirmijumu, kao i u nekim drugim mestima, kad je ratovao s varvarima na Dunavu. Car Maksimin (235-238) došao je ovde, da odatle preduzme pohod na Sarmate. U Sirmijumu su se proglasili za careve dva uzurpatora Ingenuus i Regalijan. To je bilo pod Galijenom (253-268). Maločas spomenuti Klaudije Gotski skupio je u Sirmijumu veliku vojsku, jer je ovoj oblasti zagrozila opasnost od varvara. Kad je Konstantin Veliki pobedio svog suparnika Licinija kod Cibale (danas Vinkovci), 314, Licinije pobegne noću s velikom konjicom u Sirmijum, pa uzme tu ženu, sina i blago, i produži begstvo. Savu je prešao mostom, koji je nesumnjivo bio kod same varoši i koji poruši kad se prebaci na drugu obalu. Za Licinijem dođe u Sirmijum i njegov pobedilac Konstantin. 326 Konstantin Veliki verovatno se ovde sastao sa čuvenim vladikom Arijem, osnivačem arijevske jeresi. Tu je, nekoliko godina docnije, 350 proglašen za cara stari general Vetranion, koji se posle kratkog vremena opet tu pokorio Konstanciju, protiv koga se pobunio. Iduće godine, 351, jedan drugi uzurpator, Magnencije došao je pod Sirmijum sa svojom vojskom. On je hteo na taj način da natera Konstancija da ostavi Cibale gde se bio utvrdio. Magnencije je mislio da će mu se varoš predati bez otpora. Ali ga stanovnici i trupe u Sirmijumu odbiju. Te iste godine u zimu (351-352) dolazio je Konstancije u Sirmijum, u koji je došao i 357 da prevede zimu. Odatle je on preduzeo pohod na Sarmate 358.

361 Julijan, docnije nazvat Apostata (Otpadnik), pođe iz Galije na cara Konstancija, koji se onda bavio na Istoku. Put ga je vodio preko Sirmijuma. Komes Lucilijan, priča Amijan Marcelin, komanduje u to vreme vojskom koja se nalazila u toj oblasti i on ima svoje sedište u Sirmijumu. Kad Julijan stigne u ove krajeve, Lucilijan skupi svoje trupe i nameran je da mu da otpora. Julijan dođe do Bononije, na 30 kilometara od Sirmijuma, i odatle pošlje, po jednoj mračnoj noći, Lucilijanu poruku da mu dođe, inače naredi poslatim vojnicima da ga silom dovedu. Kad ovi dođoše k njemu, on je još spavao. Preplašen, Lucilijan se pokori. Do maločas oholi đeneral, sedne na konja i bude doveden pred cara. Sav drhteći, on poljubi carev purpur. Ali se posle ohrabri pa će reći Julijanu da je došao sa suviše malo vojske. Car mu odgovori da štedi ove reči za Konstancija, a on mu je dao da poljubi purpur ne kao savetodavcu nego da bi ga ohrabrio kad se tako smrtno uplašio. Zatim Julijan pođe, s velikom drskošću i hrabrošću, na Sirmijum, za koji je smatrao kao sigurno da će mu se predati. On se približava brzim marševima varoši, a kad joj se približio, pred njega iziđu velike gomile ljudi svake vrste i vojnika s buktinjama pa mu stanu klicati „avguste“, „Gospodaru“ i otprate ga u dvor. Veseo što su ga tako lepo primili u toj velikoj i uglednoj varoši, car im priredi sutradan trke na kolima. Ali kad svane treći dan, on produži, nestrpljiv, put.

Kvadi upadnu opet 374 iznenada u Ilirik. Tu oni napadnu mirne zemljoradnike koji su žnjeli na njivama. Mnoge pobiju a druge, zajedno sa njihovom stokom, povedu sa sobom. U malo nisu oni tom prilikom zarobili i Konstancijevu kćer, koja je bila pošla da se venča s Gracijanom. Zateknu je baš za ručkom. Ali je namesnik provincije spase: on je posadi na kola i pobegne s njom u Sirmijum, koji je od tog mesta bio udaljen oko 40 kilometara.

Kvadi su te godine tako strahovito besnili po današnjem Sremu, da se tadašnji guverner, prefekt pretorio, u Sirmijumu užasnuo uplaši gledajući grozote koje oni čine. On se zbuni i ne zna šta da radi. Već je mislio da beži i bio je spremio za begstvo konje, kad mu neko rekne da bi u tom slučaju i građani pobegli, ugledajući se na njegov primer te bi se varoš morala predati, i posavetuje ga da to ne čini. On primi savet i preduzme mere da osigura i grad i sebe, očisti šančeve, koje je u toku vremena bila zasula zemlja, i opravi porušene kule i bedeme. Na te radove on je potrošio novac koji je bio skupio za građenje pozorišta. Osim toga, on dovede u varoš jednu kohortu (bataljon) strelaca, koji će braniti bedeme, ako neprijatelj opsedne varoš. Ali varvari to ne učine, jer se nisu dobro razumevali u veštini opsedanja.

Još jedanput varvarska plemena nisu smela da udare na Sirmijum, zbog njegovih jakih utvrđenja. To je bilo onda kad je mladi car Gracijan, posle pogibije Valensove (364 do 379), ustuknuo ispred njnh. Mesto da primi borbu s Gotima, on se povuče u Sirmijum i neprijatelj ga tu ne uznemiruje. Gracijan je proveo te godine četiri dana u ovoj naroši. A iduće godine, 379, on je tu proglasio za cara Teodosija. I posle ovog proglasa on je ostao još neko vreme u Sirmijumu. U Sirmijumu su se ova dva cara g. 380 sastala i sporazumela da se sazove jedan crkveni sabor u Akvileji 381. Izgleda da je Gracijan zajedno s Teodosijem iste godine ratovao (krajem avgusta i početkom septembra) protiv Ostgota.

Huni su silom zauzeli Sirmijum. Tadašnji prefekt pretorio Apenin pokuša da im se odupre, ali bez uspeha. Grad budo opljačkan i spaljen, a stanovnici poklani. Apenin pobegne u Solun. Priča se da je tom prilikom sirmijski vladika, čije ime ne znamo, predao bio nekom Konstanciju zlatno crkveno posuđe s porukom da ga njime otkupi, ako padne Hunima u ruke, ili da otkupi druge građane, ako bi on dotle umro a njih bi zadesila ta sudbina da budu zarobljeni. Ali kad Sirmijum padne, Konstancije ne ispuni zadatu reč. On založi to zlatno posuđe kod nekog bankara u Rimu. Kad Atila sazna za to, on zatraži da mu se izda i posuđe i bankar. Jedva je odustao od ovog drugog zahteva i tako se spase bankar, koji je bio potpuno nevin.

Posle ove katastrofe koja je zadesila varoš ona se nije mogla nanovo podnći za gotovo čitav jedan vek.

U doba Teoderiha (493—526) Sirmijum je ponovo oživeo.

Definitivno je Sirmijum propao 582. Posle trogodišnje opsade on tada padne pod Avare. Jedan deo njegovog stanovništva pobegao je tom prilikom u Salonu (danas Solin kod Splita).

U srednjem veku od nekada slavnog i velikog grada postoje samo ruševine. Kad su krstaši prolazili tuda 1189, oni su videli bedne ostatke rimskog Sirmijuma. Ansbert, koji je učestvovao u tom pohodu i koji ga je opisao, kaže: Sirmium, famosam quondam civitatem, nunc paret ruinis sat miserandam transeuntes.

Sirmijum je bio jedna od prestonica rimskog carstva u docnije doba. Pod Dioklecijanom pored nje bile su još prestonice Trijer, Milano i Nikomedija. Što je Dioklecijan izabrao ova mesta za carska sedišta, to je zato što se odatle moglo brzo stići na granicu. On je na granici držao manje trupe a glavni deo vojske nalazio se u tim prestonicama. Ove rezerve, za slučaj potrebe, bile bi poslate tamo gde bi opasnost zagrozila. U Sirmijum su carevi često dolazili i u njemu su više puta duže stanovali. Dioklecijan je bio u nekoliko mahova tu. 290 on je odatle upravljao ratom protiv Sarmata. I 294 bio je on u Sirmijumu. Dioklecijan je verovatno tu sagradio više građevina, kao što je to uradio, na primer, u Nikomediji. Galerije je obično stanovao u Sirmijumu. U Sirmijumu su se bavili i članovi porodice cara Valentinijana I. 334 ostao je u Sirmijumu nešto duže Valentinijan I. 365 dođu carevi Valentinijan I i Valens iz Trakije u Niš. U obližnjem mestu Medijani oni se dogovore ko će uzeti koga vojvodu pa se onda zajedno krenu za Sirmijum. Tako je carica Justina, druga žena Valentinijana I i mati Valentinijana II, provela ovde neko vreme.

Pominje se i carski dvor u Sirmijumu, kao što smo videli kad smo govorili o Julijanu. Priča se da je jedanput u taj dvor udario grom, pred smrt Valentinijana I (375). Grom je zapalio ne samo tu palatu, koja je delimično izgorela, nego i kuriju i forum.

Osim toga što je ova varoš bila sedište careva, u njoj je bilo i sedište mnogih važnih državnih nadleštava. Tako je tu neko vreme sedeo prefekt pretorio za Ilirik. Do cara Gracijana zapadni Ilirik (današnji Srem, Slavonija, Hrvatska i dr.) i istočni Ilirik (istočna i južna Srbija i neke susedne oblasti) pripadaju Zapadu. 379 Gracijan odvoji istočni Ilirik od zapadnog pa prvi ustupi Teodosiju a drugi ostavi Zapadnom Carstvu, pod upravom prefekta pretorio za Italiju. Ali već pre sredine 381 istočni je Ilirik opet pridodat Zapadnom Carstvu. To je stanje naskoro nanovo izmenjeno i ova dva Ilirika budu opet odvojena. 395 rimsko carstvo je definitivno podeljeno na istočno i zapadno. Oblast od Beograda do Krita čini jednu prefekturu pretorio sa sedištem prefekta u današnjem Solunu. Oko 400 zapadnim Ilirikom upravlja neposredno prefekt pretorio koji sedi u Sirmijumu. Međutim, 424 ili 427 zapadni Ilirik ponovo bude spojen s istočnim i sad se sedište prefekture premesti iz Soluna u Sirmijum. Naposletku, oko sredine 5 veka po Hristu Sirmijum padne u hunske ruke i prefektura se vrati u Solun.

U Sirmijumu je bila i jedna vojna fabrika (za štitove, sedla i oružje). Tu su u razna vremena garnizonovale razne trupe, pešadija i konjica. Tu se nalazila i komanda jedne rečne flote. Tu je bila i jedna čuvena kovnica novca, u kojoj je kovan novac između 330 i 395, s više prekida. Tako, posle jednog prekida, ona opet proradi 379, mada samo za vrlo kratko vreme. Sad se kuje samo zlatan novac, mahom Gracijanov, a novac Valentinijanov veoma je redak. Od jula 394 do prvih dana 395 kovan je u Sirmijumu opet zlatan novac, u velikom broju. Ovi zlatnici nisu kovani za građane nego za vojsku Teodosijevu, koja je išla s Istoka u Italiju. Sirmnjum je dakle u ovom pohodu igrao jednu važnu ulogu. Od to doba u Panoniji uopšte, a u Sirmijumu napose nije se više nikad kovao novac.

Sirmijum je u glavnom morao izgledati kao i ostale veće rimske varoši i život je u njemu bio kao i u njima. On je imao svoje hramove, kupatila, pozorište, forum itd. Jedno kupatilo pominje se za vreme avarskih ratova; to je bila visoka građevina s koje se pogled pružao na daleko. Privatne građevine imale su često svu udobnost za koju su znala ta stara vremena. One su, na primer, bile snabdevene nekom vrstom centralnog grejanja. Varoš je dobivala vodu iz Fruške Gore. Zbog čestih opasnosti koje su joj grozile od varvarskih upada bila je opasana jakim gradskim platnom. Opština je bila uređena kao i u drugim rimskim kolonijama. Tu je bio predsednik opštine, opštinski odbor, blagajnik itd. Oni se pominju na natpisima koji su nam sačuvani. Isto tako na natpisima se pominju mnoga božanstva u koja se verovalo u antičko doba, kao Jupiter, Neptun, Mars, Nemeza, Herkul, Liber i Libera, Silvan, Dolihen. Sirmijum je imao i svoju varošku boginju. Njenu sliku vidimo na nekim zlatnim polugama koje su nađene u Erdelju i koje su iskovane jamačno u vreme između 367 i 375 po Hristu. Na njima je ona predstavljena kako sedi, obučena u dugačku haljinu, na jednom postolju (ne na prestolu), s krunom na glavi, rogom izobilja u levoj i grančicom u desnoj ruci. Ovoj slici poslužila je kao obrazac slika Konstantinopolisa (Carigrada), koji je isto tako predstavljen na novcu iz 4 veka. Što se tiče života u Sirmijumu, kao što smo već rekli maločas, on se nije mogao razlikovati od života u sličnim rimskim gradovima. I tu su, naprimer, priređivane javne igre, koje su u rimsko doba bile tako omiljene. Iz jednog izvora saznajemo da je u početku 4 veka jedan čuveni gladijator, poreklom Vandal, davao predstave u Sirmijumu, kao što je davao u Rimu i Solunu.

Osobito je važnu ulogu igrao Sirmijum u istoriji hrišćanske crkve. Tu je bila dugo vladičanska stolica. Mi poznajemo možda gotovo sve sirmijske vladike od Dioklecijana do kraja 5 veka. Njihova su imena:

Sveti Irinej, koji je umro mučeničkom smrću 304.

Domnus ili Domnijo, možda od 304 do otprilike 335.

Euterije, oko 335 do 343.

Fotin, oko 343 do 351.

Germinije, 351 do otprilike 376.

Anemije, oko 376 do otprilike 392.

Kornelije, koji je, kako izgleda, nasledio Anemija. Bio je vladika oko 392—409.

Laurencije. Za njega nije sigurno da je bio sirmijski vladika. U jednom papskom pismu stoji Laurentio episcopo Seniensi! i tu treba možda čitati Sirmiensi mesto Seniensi. Laurencije je mogao biti vladika u Sirmijumu negde između 401 i 417.

Spomenuli smo već, ranije, jednog vladiku iz Sirmijuma u vreme kad Huni navaljuju na varoš i rekli smo da mu ne znamo imena.

Poslednji po redu vladika u Sirmijumu bio je može biti Sebastijan, oko 591. Ali to nije sigurno. Istina, u nekim rukopisima stoji beđazIapo erjzsoro b1ggšep51, ali u drugima čitamo beđazIapo er1zsoro Kezjšepzj.

U Sirmijumu je održano nekoliko crkvenih sabora. Prvi je bio god. 347 ili 349, drugi s krajem 351, treći u drugoj polovini 357, četvrti 358, a peti 378.

Rad i značaj nekih od ovih episkopa i sabora vrlo je veliki. Nama nije poznato kako su sirmijski hrišćani gledali na Arijevo učenje do nikejskog sabora (325). Na tom saboru bio je i Domnijo. Kao što je svima poznato, taj sabor je osudio arijevstvo. Protiv te odluke ustanu posle nekog vremena neke vladike u našim krajevima, osobito singidunski (beogradski) Urzacije i murzanski (osečki) Valens. Domnijo je morao da napusti svoju stolicu zbog toga. Ali arijevci su u Iliriku bili još slabi. Euterije koji je došao posle Domnija i učestvovao na saboru u Sardici (dan. Sofija) 343, glasao je tu protiv jeresi, kao i ostali naši episkopi iz Siska (Siscia), Viminacija, Skoplja, Niša, Lipljana (Ulpiana), Ćuprije (Horreum Margi), Prahova (Aquae), Ptuja (Poetovio).

Fotin, koji je došao posle Euterija, jedno je krupno ime u crkvenoj istoriji. To je bio dobar propovednik, vrlo učen čovek i napisao je više verskih dela. On je propovedao jednu novu jeres. Mi ne znamo u čemu se sastojalo njegovo učenje, ali nam je poznato da po njemu Isus Hristos i Sveti Duh ne čine s Bogom Ocem Svetu Trojicu. Za njega je Isus Hristos samo čovek koga je Bog zbog njegovih vrlina uzeo za sina i na koga se izlio božji blagoslov. Zbog svoga učenja Fotin je bio osuđivan i anatemisan nekoliko puta na crkvenim saborima. Jedanput su se njegovi protivnici skupili u samom Sirmijumu i tu ga osudili. Ali njegova pastva ga je volela i nije dala da ga zbace. Tek su 351 njegovi protivnici uspeli u tom. Te godine dođe car Konstancije u Sirmijum da tu provede zimu. Vladike koje su bile protiv Fotina navale sad na cara da sazove u Sirmijumu sabor koji će raspraviti pitanje o Fotinovoj jeresi. Na tom saboru bude doneseno jedno „vjeruju“ (tako zvana „prva sirmijska formula“), kojim se osuđuje njegovo učenje. To „vjeruju“ podnesu Fotinu na potpis, ali on odbije da ga potpiše i zamoli cara da mu se dopusti jedan disput s protivnicima o tom pitanju. Na tom disputu on bude pobeđen. Stvar se svršila s time što je Fotin zbačen i što ga je car prognao.

Od toga doba za nekoliko godina Sirmijum je bio glavna tačka za crkvena pitanja u ilirskim provincijama. On je bio središte za celu tu oblast u ovom pogledu.

Fotina nasledi u vladičanskom dostojanstvu Germinije. On je ostao na tom položaju dugo, izgleda dvadeset i pet godina. U početku Germinije je jedan od glavnih pobornika arijevstva u Iliriku. S Urzacijem, vladikom u Singidunumu, i Valensom, vladikom u Mursi (danas Osek), on je najviše doprineo da se ova jeres raširi po ilirskim oblastima. Oni odnesu pobedu na sirmijskom saboru 357, na kome bude donesena „druga sirmijska formula“. Te godine, kao što smo napred videli, Konstancije dođe u Sirmijum. On je tu imao veza s Valensom. U Sirmijum Konstancije je doveo i čuvenog vladiku Osija i nagovorio slabog starca od gotovo sto godina da se odrekne svog dotadašnjeg verovanja. Izgleda da je Osije ostao u Sirmijumu do proleća iduće godine. Te godine, 358, Valens, Urzacije i Germinije pretrpe jedan veliki poraz u Sirmijumu („treća sirmijska formula“), jer ih je bila ostavila Konstancijeva naklonost, koju su dotle uživali. Ali Urzacije i njegovi drugovi uskoro povrate carevo blagovoljenje i spreme 359 u Sirmijumu novu dogmu „četvrtu sirmijsku formulu“ za sabor koji je imao da se održi te iste godine u Rimini. Ovo učenje oni su nametnuli celoj crkvi i tako je zvanično primljeno učenje panonsko-ilirskih episkopa.

Međutim, 361 umre Konstancije, koji je najviše podržavao arijevstvo. Julijan odobri sva učenja; čak je lično pisao Fotinu i pohvalio njegovo učenje, te se Fotin vratio u Sirmijum. Ali naskoro nastane preokret. Kad Valentinijan dođe na presto 364, on progna nanovo Fotina a u isto vreme počne reakcija onih koji su priznavali odluke donesene na nikejskom saboru protiv jeretika. Germinije se stane priklanjati ovoj strani. Već 366 on nije dovoljno strog prema nekim sirmijskim građanima koji veruju da je Isus isto tako bog kao i Bog Otac. Pred njega su izvedena takva tri jeretika: Heraklijan, Firmijan i Aurelijan. Oni su optuženi što ne dele mišljenje arijevaca. Nama je sačuvan razgovor koji se vodi između vladike i njegovih „vernih“. U toku razgovora prilaze dva Germinijeva sveštena lica i udaraju po licu Heraklijana. Narod i duhovnici traže da se optuženi predadu svetovnoj vlasti i da se kazne smrću. Ali vladika ne dopusti to. On se i sam bio počeo kloniti veri tih zabludelih ovaca. Vladika Valens potraži od njega da objasni svoje držanje. U Singidunumu se održi jedan sastanak crkvenih lica da se stvar objasni. Na tom sastaiku tražilo se od Germinija da povuče svoje novo „vjeruju“. Ali on ostade pri svom verovanju i od to doba on je bio izgubljen za arijevstvo.

Posle Germinija došao je za sirmijskog vladiku Anemije. On je ispovedao nikejsko učenje. Anemije je iskorenio arijevsku jeres. On sazove u Sirmijumu sabor 378 i tu arijevstvu bude definitivno učinjen kraj. Od 381 u celom Iliriku ne možemo naći nijedne arijevske crkve. Car Teodosije je naredio da se svuda ispovedi samo nikejsko učenje.

Osim vladika, mi poznajemo i neka niža sveštena lica iz Sirmijuma. Tako, na primer, u vreme Germinijevo pominje se neki đakon Jovijan, podđakon Martirije, čtec Marin. Pa onda poznata nam je opatica Johana, koja je iz Sirmijuma došla u Salonu i tu umrla svakojako 612. Samo mi ne znamo da li se ona bila posvetila crkvi već u Sirmijumu ili tek kad je došla u Salonu. Johana je možda pobegla iz Sirmijuma ispred Avara. Sačuvan nam je njen nadgrobni kamen na kom piše: »ovde leži u miru sveta opatica Johana sirmijska koja umre u petak 12 maja“.

Sirmijum je imao i svojih mučenika. Prvi je od njih po redu Sveti Irinej. Irinej je bio, kao što znamo, vladika u Sirmijumu. Njega optuže prefektu, koji pokuša na sve načine da ga odvrati od hrišćanstva. Navalili su na njega i svi njegovi, roditelji, žena i deca, i prijatelji i poznanici, s molbama da prinese žrtvu neznabožačkim bogovima. On je bio mlad i oni su ga molili da se sažali na svoju mladost. Ali Irinej ostade uporan. Onda prefekt naredi da se pogubi. Kazna bude izvršena na savskom mostu. Irinej skine sam sa sebe odelo, podigne ruke k nebu i stane se moliti: „Gospode Isuse Hriste,...“ U tom mu odseku glavu. Njegovo telo bace u reku. Irinej je pogubljen 304 za vlade cara Dioklecijana.

Tri dana posle toga pogubljen je i Dimitrije, njegov đakon. Njega su docnije pobrkali sa čuvenim Sv. Dimitrijem, mučenikom iz Soluna. Sirmijski Dimitrije bio je mala, neznatna ličnost, običan đakon, dok je solunski svetac bio vrlo ugledan čovek, konsul i vojvoda. Đakon Dimitrije nije umro sam. S njim je pogubljeno još pet devojaka, „čija imena bog zna“ kaže jedan izvor.

Izvori pominju kao mučenika još i nekog Sekunda i neku Basilu.. Ali o njima nije nam ništa bliže poznato. Isto tako nije možda tačno ono što nam priča jedan stari spis o nekom Silvanu iz Sirmijuma. Za njega čitamo u aktima o Svetom Hermogenu da ga je tadašnji upravnik sirmijske oblasti (praeses in partibus Sirmiensibus) zatvorio s više sveštenika iz te oblasti i s nekima iz Singidunuma, pa da ga je posle poslao u Cibale (Vinkovci). Možda je cela ova priča prosto izmišljena.

Naprotiv, Sineros (ili Sinerotas) i Anastasija doista su u Sirmijumu platili životom svoju veru u Hrista. Oboje su pripadali građanskom redu, a nisu bili sveštenici. Docnije su Anastasijine kosti prenesene u Carigrad, kad je Sirmijum došao u opasnost od divljih Huna, oko sredine 5 veka. Slava ove mučenice rano je doprla do Rima i Anastasija je i ovde smatrana kao svetica. Na žalost, mi ne znamo gotovo ništa o njenom životu.

Sveti Sineros bio je poreklom Grk a po zanimanju baštovan. Priča kaže kako je on jednog dana dockan uveče sreo u bašti ženu jednog oficira gde se šeta bez muža. On joj prebaci zato i zbog toga bude optužen namesniku provincije. Namesnik zaključi iz njegovog ponašanja prema toj ženi da je on hrišćanin. Sineros prizna i bude osuđen na smrt i pogubljen. To se desilo jamačno pod carem Galerijem. U spomen mučenika podignuta mu je jedna crkva.

Verovatno je u Sirmijumu izvršeno i pogubljenje poznatih mučenika iz Fruške Gore. To su bili neki kamenoresci, njih pet na broju, koji su u fruškogorskim kamenim majdanima radili za Dioklecijana fine kamenorezačke poslove. Kad mu, kao hrišćani, nisu hteli da izvajaju kip jednog neznabožačkog boga, oni budu zatvoreni u olovne kovčege i bačeni u Savu. Posle 42 dana izvadi ove kovčege iz Save neki Nikomed, i on hrišćanin, i sakrije ih kod svoje kuće. U to vreme Dioklecijan je dolazio u Sirmijum i tu je probavio čitavih jedanaest meseci (294). Docnije su mošti ovih mučenika prenesene u Rim, kad je zagrozila hunska opasnost.

Naposletku, u Sirmijumu je pogubljen i Montan, sveštenik iz Singidunuma. S njim je izgubila glavu i njegova žena Maksima. Oni su bili pobegli iz Singidunuma u Sirmijum zbog gonjenja hrišćana u doba cara Dioklecijana. Isti namesnik koji je osudio Sv. Irineja, naredi da se i Montan baci u Savu. Pošto Maksima prizna da i ona veruje u Hrista, postigne i nju ista sudbina. Priča se da je s njima pogubljeno još 40 mučenika.

Pomenuli smo već crkvu Sv. Sinerosa. U Sirmijumu su bile bar još dve crkve, crkva Sv. Dimitrija i Sv. Anastasije. Crkva Sv. Irineja ne pominje se. Ali kad se uzme u obzir koliko je ovaj svetac u Sirmijumu poštovan, moglo bi se pomisliti da je i njemu tu bila posvećena jedna crkva. Za crkvu Sv. Dimitrija priča legenda ovo. Leontije, koji je sagradio prvu veliku crkvu Sv. Dimitrija u Sulunu, dođe iz ove varoši u Sirmijum i ponese sa sobom krvavu haljinu i druge neke stvari čuvenog solunskog mučenika u jednom kovčegu. U Sirmijumu on sagradi Sv. Dimitriju crkvu i u njoj položi relikvije koje je poneo. Pošto je ovaj Leontije ista ličnost s Leontijem, prefektom pretorio za Ilirik, koji se spominje 412—3, to bi crkva Sv. Dimitrija u Solunu trebalo da bude sagrađena u početku 5 veka. Rečeno je, među tim, napred da je sirmijski mučenik Sv. Dimitrije jedan lokalni mučenik. U Sirmijumu je postojala i u poznom srednjem veku jedna crkva Sv. Dimitrija. Mi nismo u stanju da kažemo da li su te dve crkve o kojima je reč istovetne. Dodajemo da je crkva Sv. Dimitrija u staro doba bila pored. crkve Sv. Anastasije.

Sv. Sineros imao je svoju baziliku nasred jednog groblja koje je nosilo njegovo ime. Imamo i natpisa koji je spominju. Ova bazilika nađena je pri iskopavanju u drugoj polovini prošlog veka, u bašti mitrovačke bolnice. Oko nje bilo je veliko groblje i puno sarkofaga. Grobovi su bili vrlo različni, ali su osobito interesantne dve vrste: tumuli (gomile, humke) i grobovi na dva sprata (sepulcrum biscadens), kakvi su nađeni još samo u Rimu.

U naše vreme urađeno je vrlo malo za proučavanje i prikupljanje sirmijskih starina. Moglo bi se, naprotiv, reći da se u Mitrovici radilo upravo na uništavanju starina. Još u početku 18 veka mogle su se videti znatne zidine od antičkih građevina. Marsigli (Danubius pannonico-mysicus, god. 1726) gledao je zidove jedne velike četvrtaste zgrade (možda dvorovi), koji su imali u visinu 3—4 aršina. On govori i o nekim drugim zidinama, kaldrmisanim ulicama ntd. Danas se od svega toga ne raspoznaje ništa. Ipak na više mesta u današnjoj Mitrovici, koja je podignuta na samom mestu starog Sirmijuma, nalaze se neki vidljivi tragovi iz antičkog doba. Osobito se dobro poznaju oluci od vodovoda u varoši. Nažalost, glavni kanal, koji je dovodio vodu iz Fruške Gore, pred sam rat sasvim je porušen, ali je sačuvan tačan plan od njega. Za vreme rata na Savi niže Mitrovice nekoliko kilometara otkrivene su ruševine nekog ogromnog kompleksa građevina, a severno od varoši jedno osam kilometara prostrana rimska groblja u kojima je sahranjivana sirotinja.

U drugoj polovini prošlog veka dvaput su vršena kod Sirmijuma i u varoši naučna otkopavanja. Prvi put je kopao, po Štrosmajerovom savetu, neki Hytreck 1883. On je radio na groblju Sv. Sinerosa. Rezultat njegovog rada bio je gotovo bez značaja. 1894 kopao je D-r Josif Brunšmid na istočnoj strani varoši, na jednom mestu koje se zove „rimsko groblje“ i gde su ranije nalaženi interesantni predmeti. Tu su se videli pre nekoliko desetina godina ostaci jedne crkve s tri apside i koja je imala dosta velike dimenzije, a pored nje jedva druga manja antička zgrada. Po tradiciji, prva je crkva Sv. Dimitrija. Onda bi ona druga zgrada jamačno bila kapela Sv. Anastasije. Temelji ovih crkava raskopani su i i odneseni 1878, kad je građen put za Rumu, i na mesto njih ostao je samo šanac. I Brunšmidovo otkopavanje ostalo je bez rezultata.

U najnovije vreme spomenici iz starog vremena uništavani su u Mitrovici vandalski. Kamene spomenike su razbijali u komade i upotrebljavali to komađe kao šljunak za nasipanje puteva ili za zidanje zgrada. Nije od njih uzimana ni slika ili prepis od natpisa. Ipak zato nešto se spaslo od starina. Neke se čuvaju u zagrebačkom muzeju, a neke su uzidane u mitrovačke kuće. Naročitog pomena vredna je jedna lepa Afroditina glavica od mramora, koja se sad nalazi u bečkom dvorskom muzeju. Ona je tačna kopija čuvene knidske Afrodite od Praksitela. Ni natpisi koji su nađeni u Mitrovici nisu mnogobrojni a ni od nekog većeg značaja. Jedan lep sarkofag od kamena, s reljefima i natpisom, čuva se od skora u beogradskom Narodnom Muzeju.

Izvori

Strabo 314 — Plinius, nat. hist. III 148. — Ptolem. Georg. II 15. — Cassius Dio LV, 29. — Herodian. VII, 2. - Scriptores historiae augustae, Maximini duo, Aurelianus, Probus. — Eutropius IX. 17. — Orosius VII, 23, 24, 34. - Aur. Victor, Caesar, 29. 37. Epitome 37. 40. 47. 48. — Ammianus Marcellinus (passim). — Notitia Dignitatum. Occ. (passim). — Iul. Honor. Cosmographia (passim). — Iordanes, Rom. Get. — Zosimus (passim). — Marcellinus Comes, 60. — Passio sanctorum IV coronatorum. — Corpus inscripst. latin. III. — I drugi.

Moderna dela

E. Gibbon, The history of the decline und fall of the roman empire (passim). H. Schiller, Geschichte der römischen Kaiserzeit (passim). — J. Zeiller, Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l’empire romain (passim). — E. Holder, Altkeltisches Sprachschatz (pod Sirmium). — Pauly-Wissowa, Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (pod Sirmium). — I. Jung, Römer und Romanen in den Donaulandschaften (passim). — O, Seeck, Geschichte des Untergangs der antiken Welt (passim). — C. Jireček, Das christliche Element in der topographischen Nomenklatur der Balkanländer. Strana 93 i dalje. — J. Brunšmid, Vjesnik hrvatskoga arheološkoga društva. I, Strana 161 i dalje. — Archäologischepigraphische Mitteilungen IV, 115 n Aajte h XII, 8. — A. Alföldi, Der Untergang der Römerherrschaft in Pannonien. I. — E. Stein, Untersuchungen zur spätrömisöhen Verwaltungsgeschichte (Rheinisches Museum Bd. 74). — 7. v. Hefele, Conciliengeschichte. I. — I druga.

N. Vulić