Samostan ramski i Stojan Janković
(G. 1689. od Lj. Martića.)
MiProcvilio Matić gvardiane,
A u Rami u bijeloj cerkvi,
Pa od zemlje na noge skočio,
Pa dofati divit i kalema,
5 I ćageta knjige nekitjene,
Pa on kiti sitnu knjigu bielu,
U knjizi je fratre besiedio:
„Eto knjiga sinjski providure,
Po imenu Mato kapetane!
10 Ali neznaš al nehaješ za nas?
Što durasmo, više nemožemo,
Od prokletih Turak Prozoranah,
I onoga bega Hadžalića:
Kad nam beže bieloj cerkvi siđe,
15 Dobre konje u cerkvu uvodi,
Za otare dobre konje veže,
Paramentam konje pokrivaju,
Iz kaležah rujno piju vino,
Kaležnjacim berke iztiraju!
20 Kad nam beže baš iz cerkve poje,
Valja bega dobro darivati,
Uz bega je dvanajest momakah,
Svakom valja po žut dukat dati,
Alibegu trideset cekinah.
25 Kad nam beže cerkvi nedolazi,
Onda šalje dvie sluge svoje,
Dvie sluge, četiri čuture,
Valja njiha brate nalievati,
Dvie vina, a dvie rakie,
30 Ni na jednoj zatke neimade,
Nebi tkalja natkala mahramah,
Ni primorje vina nanijelo,
Ni Makarska žežene rakie,
Ni Venedik nakovo cekinah!
35 Pa kad fralre knjigu nakitio,
On pod knjigu knjigonošu nađe,
Pa je šalje k Sinju bijelomu.
A kad knjiga bielu Sinju siđe,
A na ruke Mati providuru,
40 A kad Mato knjigu razgledao,
Pa vidio, što mu knjiga kaže;
Tad sc Mato verlo okario,
Te prolieva suze niz obraze.
Pa nakiti jednu knjigu bielu
45 Na Kotare Janković Stojanu:
„Berže Stojo! k Sinju bijelomu.“
Pa nakiti drugu knjigu bielu
Ka primorju Daničiću Mati:
„Berže Mato! k Sinju bijelomu.“
50 Još nakiti tretju knjigu bielu
Ka otoci Mandušiću Pavlu:
„Berže Pavle! k Sinju bijelomu."
Pa doziva slugu Tratomira:
„Ajde slugo! pojaši vranćića."
55 Dodade mu do tri knjige biele:
„Nosi knjige ka Kotaru bielu,
A dok dodjcš do Kotara biela,
A do kule Janković Stojana,
Odmah Stoju izpod kule vikni;
60 Nemoj dobra odjašit vranćića,
Već mu podaj sitnu knjigu bielu;
Pa odatle odvrati vrančića,
Goni vranca ka Primorju bielu,
A do kule Mate Daničića,
65 „Mate brate!“ izpod kule vikni,
I tu njemu sitnu knjigu podaj,
Ni tud nemoj vranca odjašiti,
Već ga goni ka Otoci bieloj,
A do kule Mandušića Pavla,
Pavla, sine, izpod kule vikni,
Pa mu podaj sitnu knjigu bielu,
Ni tud nomoj odjašit vrančića,
Veće ajde k Sinju bijelomu.“
Istom sluga Sinju bijelomu,
75 Al eto ti Janković Stojana,
Na putalju dobru konju svomu,
A za njime sluga na malinu.
Dokle Stojo odjaši putalja,
Sluga voda do dva dobra konja,
80 U ta doba Daničiću Mate,
A za njime sluga na vrančiću,
Mato pade u mermer avliu,
Dobra konja odjaši halata,
Sluga voda oba dobra konja.
85 Ode Mato na bielu kulu;
U ta doba Mandušiću Pavle,
Na đogatu dobru konju svomu,
A za njime sluga na doratu.
Sjaši Pavlc dobra đogu svoga,
90 Sluga voda oba dobra konja,
Ode Pavle na bojali kulu.
Trojica se sastala serdarah,
Pa siedavši hladno piju vino,
Među njima providure Mato:
95 Providur je njima besiedio:
Tri serdara, tri sokola siva!
Pa im dade sitnu knjigu bielu,
Najprid dade Janković Slojanu;
Pa je Stojan knjigu razgledao,
100 I vidio, što mu knjiga kaže,
Pa je dade Daničiću Mati,
I Mato je knjigu razgledao,
Pa je dade Mandušiću Pavlu,
I Pavle je knjigu razvidio,
105 Pa je dade sinjskom providuru.
Providur je njima besiedio:
„Tri serdara, tri sokola siva!
Ja, što ćemo mi od ramske cerkve?“
Onda reče Janković Stojane:
110 „Štogod rečeš, da te poslušamo.“
Njemu veli senjski providure:
„Ajde Stojko ka Kotaru bielu,
Skupi sine, trista Kotaranah,
Povedi ih k Sinju bijelomu.
115 A ti brale, Daničiću Mato!
Ajde brate, ka Primorju bielu,
Povedi mi trista Primoracah.
A ti brate Manđušiću Pavle!
Ajde brate, ka Otoci bieloj,
120 Skupi brate, trista Otočanah.
Povedi ih k Sinju bijelomu.
Pa odtale odoše serdari,
Svaki ode svom bijelom dvoru,
Svaki skupi po trista. junakah,
125 Svedoše ih k Sinju bijelomu.
Providur je do trista skupio,
To je brate dvanajest stotinah:
Sve momakah dietce neženjene,
Komu nije žao poginuti,
130 I komu je kuća kabanica,
Duga šara i otac i majka,
Dvije breše bratac i sestrica,
Sva rodbina u čanti fišeci!
Onda veli Mato providure:
135 „Ej Stojane, sve moje uzdanje!
Što ćemo mi od života svoga?
Tko će sada biti četobaša?
Onda reče Janković Stojane:
„Štogod rečeš, da te poslušamo.“
140 Njemu veli Mato providure:
„Ej Stojane, moja vierna slugo!
Ajde sine! k Rami plemenitoj,
Uzmi sine, četu silovitu,
Ti upravljaj, a pred mojom vojskom,
145 Eto sine, možeš i brez mene,
Eto brate, ja ni ići neću.
A kad Stojan rieči razumio,
Providura u ruke poljubi;
I on uze vojsku silovitu,
I on pojde na Ramu bijelu,
Uze vojsku i ode pred njima.
I dojdoše na Prolog- planinu,
Na Prologu konak učinili,
A u jutru dobro uranili,
Uranili i Boga molili.
Onda reče Janković Stojane:
„Dva serdara, do dva pobratima!
Sramota je nama k Rami sići,
Jal brez rane jal brez mertve glave?
Već čuješ li Daničiću Mato!
Ajde sine uz vodu Neretvu,
Robi sine sela oko vode,
Robi sine s obadvije strane,
Ajde sine u Rakitno ravno,
I Rakitno radi porobiti,
Sve do biela Blata mostarskoga,
Pa i Blato radi porobiti,
Sve do kule Idris kapetana;
Pa neiđi ka Mostaru bielu,
Već ti ajde k Rami plemenitoj,
Odmah ajde k cerkvi manastiru.
A ti brate Mandušiću Pavle!
Ajde brate uz malu Neretvu,
Robi sela s obadvije strane,
Do Konjica malene kasabe;
Radi sine Konjic porobiti,
Pa s’ odtale natrag povratiti,
Do bijele kule Repovačke;
Radi sine kulu porobiti.
Odtlen dođi k cerkvi manastiru.
A ja idjem ka keršnu Kupresu,
Radit hoću Kupres porobiti,
Roblje svesti, plijeno stierati,
Sići hoću Skoplju širokomu,
185 Radit hoću Skoplje porobiti,
Ako Bog da i gornje i donje,
I Bugojno i Veselu-stražu;
Sve hodžake kraj vode Verbasa,
Do proklete kule Žđralovića!
190 Dva put jesam do nje dohodio,
I nisam je mogo porobiti,
A sad ću je radit porobiti.
Pa eto me uz Verbas studeni,
Na Mejnik ću četu izvoditi,
195 Eto mene bielu manastiru.“
Tu se sada družtvo razstanulo.
Ode Stojan bijelu Kupresu,
Te je ravan Kupres porobio;
Roblje vodi, a plijeno goni.
200 I on siđe k Skoplju širokomu:
Pa je ravno Skoplje porobio,
Ravno Skoplje i donje i gornje,
I Bugojno i Veselu-stražu,
Sve hodžake kraj vode Verbasa,
205 Do proklete kule Ždralovića.
Biele kule porobit nemože!
Već se vrati uz Verbas vodicu,
Roblje vodi, a plijeno goni.
Na Mejnik je četu izvodio,
210 I on dođe k bielu manastiru.
Dočeka ga Matić gvardiane,
Poljubi ga u čelo junačko :
„Ej aferim, slugo principova!“
U ta doba Daničiću Mato,
215 A za njime Mandušiću Pavle,
Srietno stigli bielu manastiru:
Roblje vode, a plijeno gone.
Pak su tude noćcu prenoćili,
I sutra su rano uranili,
220 I lijepu cerkvu iztriebili.
Povedoše fratre i popove,
Ponesošc gospinu priliku,
Uz nju idje dvanajest fratarah,
I podjoše k Sinju bijelomu.
225 Od bijele odmakoše cerkve,
Žao bilo Matić gvardianu,
Žao bilo prebijele cerkve,
Na cerkvu se često obziraše:
Prevari se, ujede ga guja!
230 Natrag se je odmah povratio,
Pa zapali prebijelu cerkvu.
Kako ju je fratre zapalio,
Odmah se je mamom pomamio.
Sinjani ga mladi ufatiše,
235 Svezaše mu ruke naopako,
Svezana ga k Sinju dovedoše.
To se čudo podaleko čulo.
Stojan prošo i četu proveo,
To začuo livanski dizdare,
240 Pa on kupi Turke Lievnjane,
Sakupio pet stotin Turakah,
Lievnjanah dietce neženjene.
Izvede ih na tu gredu vitu,
Da dočeka četu i Stojana.
245 To začuo Janković Stojane,
Da j’ izišo i četu izveo:
Pa iztiera debela putalja,
Iz čete je njega izgonio,
I pred četom konja poigrava:
250 Razapeo krila na persima,
Sve mu trepti krilo pozlatjeno.
Ugleda ga livanjski dizdare,
Pa govori Turcim Lievnjanim:
„Bratjo moja, Turci Lievnjani!
255 Nije četa, već je vojska steća!
Na Stojana udrit nesmijemo.“
Pa zavika gerlom i havazom:
„Ej Stojane, pred četom serdare!
Pokloni mi Hajku Hadžalića,
260 Evo teb’ dvie hiljade dukatah?“
Javi mu se Stojan sa putalja:
„Nebudali livanjski dizdare!
Volim Hajku poklonit principu,
Neg tvojieh i više dukatah!“
Opet viknu livanjski dizdare:
„Jankoviću, pred četom serdare!
Ostav’ Turkom za večere mesa,
Neka mogu Turci večerati.“
A kad čuo Janković serdare,
Što govori livanjski dizdare:
On povernu bijesna putalja,
A odvernu dvanajest volovah,
A poteže sablju brietkinju.
Pak svim dvanest izosieca glave,
I odvernu stotinu ovacah.
Pa zavika gerlom i havazom:
„O Turčine, livanjski dizdare!
Eno Turcim za večere mesa.
Mogu Turci ručat i večerat.“
Pa odoše k Sinju bijelomu,
Pievajući, konje igrajući,
Pripucujuć svietle vedenike.
Ponesoše gospinu priliku,
Ostaviše je u bielu Sinju,
I prebiva u bijelu Sinju,
Kako tada tako i danaske.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
