PJESAN 147
Vaj, cla li ini put ne nadje, moj cvite,
da činiš poginut' život moj krozi te,
neg mi se darova, a pak me ostavi,
neka me smrt ova svršeno zadavi?
Budi ti sve, što hoć\ samiri tve srce, 5
skoro ću za te doć' na konac od smrce.
Al prije neg budu za tebe ja unmet',
hoću ti u trudu na pokon ovo riet':
ne znaš li, cviete moj, kad mi da tvoj ures,
a pišeš, da lis tvoj na pokon ovi jes? 10
Znam, što me potvaraš bez moga uzroka,
tere mi otvaraš tamni rok prie roka.
Ovo ti neću reć', da milos tvu steku,
za č volim u grob leć', neg li nju steć' vieku.
Jer da je ne budu ni do sad stekao, 15
ne bih sad u trudu suziee lievao.
Najposlie nu ovoj cvileći što pravlju?
Činim, da razlog moj pri tebi ostavlju.
Ne moj mi ti zazriet', jedina gospodje,
jer hotjeh ovo riet'prie, neg mi duh podje. 20
Gorka me Ijuvezan na ovo usili
i smrtna boPjezan, kojom me nadili.
Jur ve se izbavi od mojieh dosada,
uživaj ljubavi s vjernijem od sada.
Lij ingvas s rukami jednaga polipsa(?), 25
ovo t' se suzami na pokon dopisa.
