PJESAN 144
Krunice, mi podji, smirno te molju ja,
k mojojzi gospodji, koj liepos suncem sja,
ter joj se od strane od moje prikaži,
a pak joj sve rane i boles pokaži,
ku za nju podnosim, a bez nje uzroka 5
po taj put, er prosim priku smrt prie roka;
er nebog nje dike ne mogu nazrjeti,
kiem nije prilike pod nebom na svieti.
Sve mi toj opravi, ne moj da zabudeš,
prie nego na glavi na rusoj nje budeš, 10
neka se od mene gizdava taj vila
vazda krat spomene, kad bi te stavila.
Smirno se pokloni i učin' svaku čas,
kad dodješ prid oni sunčani nje obraz,
i rec' joj, er gine život moj u tužbi 15
za rad nje jedine, i bog ti u družbi!
